Naime, 5. marta 1832. otvorena je prva štamparija u Beogradu, a osmog marta 1846. otvoreno je prvo Srpsko čitalište. Drugi srpsko-turski rat, koji je Srbiji doneo teritorijalno proširenje za četiri okruga i međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu, završen je 1. marta 1878. Pored kulture i teritorijalnog širenja, nekoliko godina kasnije u istom mesecu Srbija je napravila još jedan krupan korak napred. U Beču je 28. marta 1881. potpisana "Železnička konvencija" o izgradnji pruge Beograd–Niš. Kao dopuna znacima napretka, 31. marta 1892. Srbija je, kao jedna od prvih evropskih zemalja, donela zakon o pomaganju sporta izvan škola.

Olujni martovski dani počeli su sredinom XX veka. Krunski savet Kraljevine Jugoslavije je 6. marta 1941. doneo odluku da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu Nemačke, Italije i Japana, a 25. marta je Jugoslavija zvanično i pristupila paktu. Dva dana posle toga, 27. marta, u Beogradu je grupa oficira vojnim udarom svrgnula regenta princa Pavla Karađorđevića i na presto je doveden maloletni kralj Petar II Karađorđević. Zbačena je vlada Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka i obrazovana nova, s generalom Dušanom Simovićem na čelu. Čim se saznalo za puč, ljudi su u velikom broju izašli na ulice. Pevane su patriotske pesme, tražilo se raskidanje Trojnog pakta, uzvikivane su parole, a najčuvenije su bile "Bolje rat nego pakt" i "Bolje grob nego rob". Demonstranti su nosili jugoslovenske, engleske, francuske, američke, sovjetske zastave, a posle vesti o poništavanju pakta, Adolf Hitler je odlučio da napadne Jugoslaviju.

Mada je Drugi svetski rat na teritoriji Jugoslavije okončan 15. maja 1945, možda je nekome izgledalo da su ratni dani simbolično završeni tek 13. marta 1946, kada su pripadnici Udbe uhapsili Dragoljuba Dražu Mihailovića. Mihailović je kasnije osuđen na smrt i streljan, a priča o traženju Dražinog groba je po ko zna koji put aktivirana ovih dana.

U narednim mirnim decenijama, ubedljivo najznačajniji datum u mesecu boga rata bio je Dan žena, 8. mart, a jedini ispadi dešavali su se na kolektivnim proslavama. Po tadašnjim podacima medicinskih službi, 8. marta je bilo više teško alkoholisanih osoba nego posle proslave Nove godine. A onda su došle osamdesete.

DEMONSTRACIJE, MITINZI I RATOVI: U Prištini su 11. marta 1981. izbile demonstracije kosovskih Albanaca, koje su u narednim nedeljama zahvatile celo Kosovo, a glavne parole bile su "Kosovo republika", "Trepča radi, Beograd se gradi", "Sloboda, ravnopravnost, demokratija", "Kosovo Kosovarima". U brojnim sukobima policije, vojske i demonstranata je, prema zvaničnoj verziji, poginulo 11 osoba, dok je uhapšeno 4200 ljudi. Za mnoge je 1981. bila šok, prvi znak da u tadašnjoj naizgled savršenoj SFRJ nešto nije u redu, ali to je bio tek početak olovnih godina i teških martovskih dana.

Nekoliko godina kasnije se baš na Kosovu Milošević javio Srbima, da bi već 2. marta 1988. ispred zgrade Skupštine, na najvećem dotadašnjem mitingu (mitinzi su tek postajali srpska tradicija), studentima koji su pohrlili da čuju novog vožda i Srbima koji su došli sa Kosova poručio: "Želim da vam kažem da će oni koji su se poslužili ljudima da manipulišu, radi ostvarenja političkih ciljeva protiv Jugoslavije, biti kažnjeni i uhapšeni!" Iz mase se čulo skandiranje "Uhapsite Vlasija!", a Slobodan Milošević je na to izgovorio reči kojima je opet zadivio veći deo tada punoletnih Srba: "Ne čujem dobro, ali uhapsiću!"

Sledeće godine, 28. marta 1989, u Beogradu su proglašeni amandmani na Ustav Srbije, kojima su pokrajinama oduzeti mogućnost veta na ustavne promene u Srbiji i deo zakonodavnih, upravnih i sudskih funkcija. Ustavni amandmani su na Kosovu ispraćeni masovnim demonstracijama Albanaca i sukobima sa policijom. Poginula su 22 demonstranta i dva policajca, a u Beogradu su u čast amandmana održane brojne proslave i rok koncerti.

Pesme su ubrzo zastale u grlu, a Milošević se za neke oduševljene sledbenike preko noći premetnuo u demona. Prve velike demonstracije protiv vlasti održane su na beogradskom Trgu Republike 9. marta 1991. Glavni zahtev bio je ostavka direktora i četiri urednika državne televizije. Sa terase Narodnog pozorišta okupljenim građanima obratili su se lideri opozicije, a policija je pokušala da rastera demonstrante suzavcem i vodenim topovima. U sukobima policije i demonstranata bilo je puno povređenih na obe strane, a poginuli su demonstrant Branislav Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Na ulicama glavnog grada 10. marta pojavili su se i tenkovi, zabranjen je rad radija B92 i NTV-a Studio B. Protesti su se nastavili i narednih dana, demonstracijama su se pridružili i studenti kod Terazijske česme, gde je proteste vodio glumac Branislav Lečić, koji se na česmu popeo da održi govor i na njoj ostao narednih nekoliko dana.

Na Ušću je 11. marta održan prvi "kontramiting" u organizaciji SPS-a, na kome je učesnike, mahom starije, tadašnji ministar industrije Dušan Matković pozvao da krenu sa Ušća i obračunaju se sa "huliganima" na Terazijama. Prisutni ga nisu poslušali mada su mnogi poziv propratili odobravanjem, glasno tražeći da im se da i oružje. Na mitingu su govorili i Petar Škundrić, akademik Mihailo Marković, Živorad Igić i Radoman Božović.

Ostavke na TV Beogradu su podnesene, demonstracije su utihnule, a podela oružja i mitingašima i kontramitingašima je počela uskoro, zbog nekih drugih razloga. Mada je na sednici Predsedništva SFRJ 21. marta iste godine postignut dogovor da predsednici republika započnu pregovore o budućnosti savezne države (prvi od ukupno šest takvih susreta održan je 28. marta u Splitu), najvažniji sastanak "na vrhu" održan je 25. marta, i to tajno.

Na sastanku u Karađorđevu, nikad zvanično potvrđenom, predsednici Srbije i Hrvatske, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, dogovorili su se o podeli Bosne i Hercegovine i o rušenju vlade premijera Ante Markovića. Šta je još dogovor značio, videlo se veoma brzo.

Na Plitvicama je 31. marta 1991. izbio prvi sukob između hrvatske policije i naoružanih Srba u kome su pale žrtve. Poginuli su jedan hrvatski policajac i jedan pripadnik srpskih snaga, a 20 ljudi je ranjeno. Kontrolu su posle toga preuzele jedinice JNA i razdvojile sukobljene snage, ali ludilo je krenulo, a 31. mart 1991. uzima se kao početak rata u Hrvatskoj. U sledećih pet godina, i martovski i drugi dani bili su sivi, teški i krvavi.

NOVI RATOVI, POGROM, ATENTAT: Beogradski studenti su šetnjom centrom grada 20. marta 1997. proslavili poslednji dan studentskog protesta koji je počeo 20. novembra 1996. zbog falsifikovanja rezultata lokalnih izbora u Srbiji, ali razloga za proslavu nije bilo mnogo, što će se ubrzo pokazati.

Već sledeće godine, 4. marta 1998, u sukobima srpskih snaga bezbednosti i naoružanih Albanaca na području Drenice poginulo je više desetina ljudi. Počele su masovne demonstracije kosovskih Albanaca širom Kosova, a nova oružana sila na tom prostoru, Oslobodilačka vojska Kosova, pozvala je sunarodnike da joj se pridruže. Savet NATO-a u Briselu je ocenio da Kosovo nije samo unutrašnje pitanje SR Jugoslavije, već i međunarodne zajednice.

Da je NATO zaista shvatio Kosovo kao svoje unutrašnje pitanje pokazalo se sledeće godine. Na Kosovu su se u martu 1999. pojačali sukobi srpskih snaga bezbednosti i pripadnika OVK. Posle propasti pregovora u Rambujeu i odbijanja Slobodana Miloševića da prihvati mirovni plan za Kosovo, koji je uključivao i razmeštanje stranih trupa u pokrajini, 23. marta je generalni sekretar NATO-a Havijer Solana aktivirao naredbu o početku vazdušnih udara na Jugoslaviju.

Sirene koje su označile prve vazdušne udare NATO-a oglasile su se 24. marta u 20 časova. Bombardovanje je trajalo sledećih 78 dana, a tačan broj poginulih i ranjenih nije nikada utvrđen. Procenjuje se da je poginulo preko 1000 ljudi, više hiljada je ranjeno, teško su oštećeni infrastruktura, vojni i civilni objekti.

Burni martovski dani nastavili su se i u novom milenijumu. Mada je bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević zvanično uhapšen 1. aprila 2001, njegovo hapšenje je počelo još 30. marta. Tog dana je Branislav Ivković, tadašnji šef poslaničke grupe SPS-a u Skupštini, izašao za govornicu i rekao da se prema rezidenciji Mir u Užičkoj ulici uputila kolona policijskih vozila. Poslanici SPS-a su napustili Skupštinu i otišli među pristalice u Užičkoj ulici, koje su demonstrirale oko kuće poručujući da će braniti Miloševića. U sledećih 36 sati mučnog natezanja, ispred kuće u Užičkoj su malobrojne, mahom starije pristalice Miloševića skandirale i demonstrirale, dolazili su i odlazili navijači da ih rasteraju, dolazila je i odlazila policija, u kući su se ređali funkcioneri SPS-a i kojekakvi živopisni likovi poput Siniše Vučinića, da bi se agonija oko hapšenja konačno završila u prvim jutarnjim satima 1. aprila. Milošević je odveden u centralni zatvor u Bačvanskoj, 28. juna je prebačen u Hag, odakle se neće vratiti.

Mada se Jugoslavija odavno raspala, njen zvaničan kraj je objavljen 14. marta 2002, kada su predstavnici Srbije, Crne Gore, SR Jugoslavije i Evropske unije potpisali u Beogradu Sporazum o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore. Državna zajednica Srbija i Crna Gora zvanično je prestala da postoji 3. juna 2006, kada je parlament Crne Gore proglasio samostalnost, a nezvanični kraj je bio 14. marta 2006. u beogradskom Sava centru. Tada Srbija i Crna Gora nije uspela da izabere svog predstavnika za pesmu Evrovizije. Predstavnici Crne Gore, grupa No name, zvanični pobednici, zvižducima su ispraćeni iz Sava centra, a sa srpske strane su pljuštale optužbe za prevaru i nameštanje pobedničkih rezultata.

Još jedan crni dan za Srbiju bio je 12. mart 2003. Tada je u atentatu u Beogradu, ispred sedišta Vlade, ubijen premijer Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić. Za atentat su optuženi pripadnici Zemunskog klana, a Vlada Srbije je proglasila vanredno stanje u zemlji. Vlada je 25. marta donela odluku da raspusti Jedinicu za specijalne operacije (JSO), kojoj su pripadali, ili s njom bili povezani, i osumnjičeni za ubistvo Zorana Đinđića. U pokušaju hapšenja u Meljaku u blizini Beograda 27. marta ubijeni su vođe Zemunskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković.

Ni mart 2004. nije bio "normalan" mesec za Srbiju. U požaru u srpskom manastiru Hilandar na Svetoj gori je 4. marta te godine izgorelo dve trećine manastirskog kompleksa. Na Kosovu su 17. marta izbile masovne demonstracije Albanaca, koje su prerasle u dvodnevno nasilje tokom kojeg je 19 lica ubijeno, a povređeno više od 900. Uništeno je ili oštećeno oko 800 kuća na Kosovu, 34 crkve i manastira, a više hiljada Srba je napustilo svoje domove. U srpskim gradovima su izbili protesti, a u centru Beograda i Niša zapaljene su džamije.

Slobodan Milošević je preminuo 11. marta 2006. godine u pritvoru Haškog tribunala u Sheveningenu, gde mu se sudilo za ratne zločine. Posle neviđene medijske pompe i brojnih nagađanja gde će Milošević počivati, sahrana je obavljena 18. marta u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, u večernjim satima, bez prisustva članova najbliže porodice. Mada se na dan Miloševićeve smrti svake godine na njegovom grobu okupljaju poštovaoci, iz godine u godinu ih je sve manje, a novinski izveštaji iz Požarevca tog datuma su sve kraći.

Kakav je mart poslednjih decenija bio za Srbe govori i datum koji neki i danas pominju sa ushićenjem, i pored svega što se pre i posle toga desilo. Jugoslovenska protivvazdušna odbrana je 27. marta 1999, tokom rata protiv NATO-a, oborila "nevidljivi" američki bombarder F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci u Vojvodini. Još jedan martovski ratni uspeh, tada gromoglasno proslavljen, potpuno je zaboravljen. Trojica američkih vojnika, Endru Ramirez, Stiven Gonzales i Kris Stoun, zarobljeni su 31. marta 1999, kada su na teritoriju Srbije zalutali iz Makedonije. Ramirez, Gonzales i Stoun su oslobođeni mesec dana kasnije, a kući ih je odveo velečasni Džesi Džekson, koji je u Beograd došao u mirovnu misiju.

P.S. Autor teksta je u petak, 13. marta prošle godine, nepovređen izašao iz zgužvanog "juga" koji je skoro pregazio vozač kamiona pokušavajući da mu se osveti jer ga je "isekao" na prethodnoj raskrsnici.