Priču o vojničkim danima, naročito s četrdesetogodišnjacima "pa naviše", lakše je inicirati nego bilo koju drugu: dovoljno je pitati "koji si VES", ili "gde si služio", pa da se razvije. Iako se sve svodi na isto: kako je bilo na početku, kako posle, ko je koliko marševao, ko je kako i šta eskivirao, ko je koliko i kako odsustvo dobijao, ko je kako ovo, ko je kako ono… Priči nikad kraja. Jer, nije odsluženje vojnog roka mačji kašalj: reč je o iskustvu koje se pamti celog života.

REDOVI – ZBOR: Dejan Kovačević, graditelj mostova i dugogodišnji direktor Mostogradnje, svoj "dug" je odužio 1963. u Školi rezervnih oficira u Karlovcu, inžinjerija. "Nisam prekomandovan, ostao sam da predajem sledećoj generaciji", priseća se.

Petar Kralj, glumac, 1967. odsluženje vojnog roka započeo je u Vranju: "Bio sam pešadinac u Vranju, mi smo to zvali prašinar, a posle sam bio prekomandovan u Bitku na Neretvi, kod Veljka Bulajića", priseća se. "Taman kad sam završio obuku i kada sam mogao lepo i mirno da odslužim rok, prebacili su me tamo gore, u Gornji Vakuf, na Jablanici."

Godinu dana kasnije, kroz kapiju kasarne u Pirotu prošao je Milutin Mrkonjić, današnji ministar infrastrukture. Kaže da je imao ideju da vojsku "eskivira", ali da je prevagnulo očevo insistiranje da muškarac dve stvari u životu mora da uradi: da odsluži vojni rok i da se oženi.

Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine i narodni poslanik, vojničke dane je proveo 1979. i 1980, u Puli. "U Titovoj gardi", naglašava, kao najmlađi vojnik u divizionu. Januara 1980. uniformu je obukao Nebojša Antonijević Anton, gitarista Partibrejkersa: "Nisam imao ideju da u vojsku idem, ali su došli po mene i odveli me, jer se nisam javio kad i svi, odmah posle završene srednje škole."

Nebojša Čović, predsednik FMP grupe, vojni rok je odslužio 1986. u Somboru, nosilac je značke Primeran vojnik, a vojni rok završio sa činom "mlađi vodnik". Ministar vojni Dragan Šutanovac godinu dana kasnije u Samoboru kod Zagreba i na Velebitu. "Verovatno zbog toga što sam odbijao da izvršavam komande koje razumem, ali mi nisu jasne, kao čišćenje već očišćenog, pre završetka obuke prekomandovan sam na Velebit, relej na vrhu Zavižanj,1653 metra nadmorske visine, gde sam proveo deset meseci bez mogućnosti da izađem u grad, jer grada u blizini i nije bilo, bez mogućnosti bilo kakve posete, i tamo sam ostao do kraja vojnog roka, ukupno 366 dana. S druge strane, imali smo stalnu telefonsku vezu sa ‘spoljnim’ svetom, pa smo većinu vremena provodili telefonirajući, kao i mogućnost prijema italijanskih televizijskih programa."

Novinar "Vremena" Slobodan Bubnjević koji se, kako je objasnio, "naslušao svakojakih ‘naučnih rešenja’ o izbegavanju vojnog roka nakon 27. godine, ali je "poklekao čim je stigao prvi plavi listić koji je osim bizarne poruke ‘Otadžbina te zove’ sadržao i eksplicitan nagoveštaj krivičnog gonjenja" i "prelomio": odjavio se urednicima i drugim šefovima, zatim rođacima i budućoj supruzi, napisao jedno tužno ‘Vreme uživanja’ i jedne decembarske noći 2005. zaputio se u Aleksinac, gde ga je rasporedilo u artiljeriju.

Ni glumac Vuk Kostić nije imao "prigovor savesti" i sa navršenih 27 godina 2007. otišao je u vojsku. "Lovac sam, imam 15 pušaka, a i zezali bi me da nisam služio sa oružjem", kaže Vuk i dodaje da je vojska veliko iskustvo za čoveka, ali i za glumca.

"GUŠTERI" i "DŽOMBE": Jedna od prvih trauma s kojom se mladi vojnik susreće su stare "kuke", "džombe", "kajle" – vojnici koji su došli koji mesec ranije.

"Nije tu bilo ništa neobično", kaže Dejan Kovačević. "Moraju svi da se naviknu na red, na ustajanje, da se sve to u minut dešava – postrojavanje, časovi, doručak, ručak, večera, sportska zanimanja. Mi smo imali obavezu da održavamo put, svi su izlazili da ‘tuku makadam’ sat-dva."

"Kod nas je bilo tako: ako iole pokažeš neku dobru volju na tom zanimanju, sve te starešine poštuju, ne samo mene, jer ja tada nisam još bio neki slavan glumac", kaže Petar Kralj. "Sve je to normalno: postoji ta unutarnja hijerarhija među starijim i mlađim vojnicima, koji već znaju sve moguće, kako bi se to reklo, krivine, ajde da tako kažem, mada su to blage krivine. Znaju, recimo, kako da odu u grad i da donesu gomilu onih grčkih baklava: prvih dana vojske ste gladni slatkog, a stariji vojnici su znali kako da nam donesu, pa mi onda to ‘sredimo’ posle večere."

"Kao i svuda, ‘gušterska faza’ je važna i mora se proći: ko god i šta god da ste bili pre, tu gde ste došli ‘gušter’ ste", objašnjava Nebojša Čović. "Ko je to brže shvatio, bolje je prošao."

Dragan Marković kaže da je bio "gušter" svega tri dana, dok ga nisu upoznali kao vrednog i radnog, a uvek je, veli, radio više nego što je od njega zahtevano. Milutin Mrkonjić takođe: "Ma čim se pokažeš ko si i kakav si, a vredan si, problema nema."

"Poredak mora da postoji", kaže Anton "partibrejker", ali i da se on "nije ponašao po njihovim pravilima", pa su ga posle svega dve nedelje iz Senja poslali u Pulu, a odande stalno slali kući. "Valjda da ne bih smetao", kao da traži objašnjenje. "Bio je to totalni raspad sistema", zaključuje.

"Disciplina mora da postoji", tvrdi Dragan Marković. "Ko nema iglu i konac – prekoredno požarstvo, ko ima raspar čarape, opet požarstvo, ko nema čiste ruke – požarstvo", nabraja. "Ja sam imao disciplinu kod kuće, tako da mi u vojsci ništa nije teško palo."

"Prolazimo pored onih koji su došli dan ranije, a oni nam dobacuju ‘gde vam je kišobran’, neki od ‘guštera’ ostave sve što su zadužili i vrate se po kišobran. U međuvremenu, ostanu bez čarapa, cipela, gaća i uopšte svega onog što je i inače predmet vojničkih krađa", priseća se Šutanovac.

Za Slobodana Bubnjevića, prvi sati u kasarni bili su najteži: "Većina regruta je bez sumnje imala prilike da vidi kako se već na prijavnici i krupni ljudi sa imidžom opasnih momaka tresu u stroju pred sitnim, ali grlatim vodnikom." Ipak, sa otkrivanjem pravila tog mehanizma, njegovih slabosti, strah popušta, pa ostaje utisak da je sve lakše služiti vojsku kako rok prolazi. "Vojska je samo igra gde će svi na kraju ‘džombe’ postati."

Vuk Kostić kaže da nije bio "gušter" ni minuta, da je od početka bio najveća ‘džomba’, veća od pukovnika. "Posle tri meseca u Jakovu, prebačen sam u Ministarstvo odbrane da budem kurir." Pustili su ga, kaže, da u toku vojnog roka snima film.

STANJE NACIJE: "Vojska je velika škola i dobro usmerenje za svakog mladog čoveka. To je bila prilika da upoznam vršnjake iz raznih delova Jugoslavije", kaže Nebojša Čović.

"Provera, brate, u okviru tvoje generacije, da vidiš i gde živiš i kakvi su ljudi", kaže Petar Kralj. "Naučiš i da se prilagođavaš drugim stvarima. U izvesnom smislu je vojska bila veoma, veoma korisna: naučiš da deliš – mi smo imali jednu činiju na nas osam, pa u početku oni koji prvi sipaju, sipaju više, a za onu dvojicu poslednjih ne ostane skoro ništa, naročito ako je parče mesa ili tako nešto… Međutim, za dva dana to se sve tako fino stabilizuje, pa oni koji su u prvom trenutku bili alavi shvate da ima i drugih i da su i oni isto tako gladni. Pričam o vaspitnoj ulozi vojske, za mene je to vrlo važna stvar."

"To je bila prilika da se sretnemo s mladićima iz drugih republika, drugih nacionalnosti", objašnjava Milutin Mrkonjić. "Da vidimo šta je Jugoslavija, da saznamo ko smo i gde smo." Tek tada je, kaže, shvatio da ima nepismenih, da ima onih koji su tek kad su u vojsku pošli seli u voz. "Bio sam jedini u puku sa fakultetom, pa sam imao zadatak da nepismene opismenim, a zbog godina zvali su me ‘Ćale’."

"Jeste vojska škola života u nekom fazonu, recimo naučiš da može da se spava u istoj prostoriji sa trideset ljudi koje nisi ti odabrao, nego si primoran da budeš s njima", objašnjava Anton "partibrejker".

"Ono čega ću se uvek sećati je fasciniranost drugih vojnika čašom na rasklapanje: ja sam je poneo kao što sam poneo četkicu za zube, a za njih je bila čudo tehnike. Video sam, takođe, momka koji se brije držeći žilet u ruci", kaže Šutanovac. "Da tamo tada nisam bio, to ne bih znao."