Profesionalizacija vojske
Zbogom, gušteri
Pre četrdesetak godina, otprilike, regrutne komisije JNA imale su problem da odbiju momke čije psiho-i-fizičko stanje nije zadovoljavalo standarde neophodne za ulazak u "najveću školu bratstva i jedinstva", što je bio jedan od eufemizama za ondašnju vojsku. Kandidate je počesto pratila familija opremljena jaganjcima na ražnju da časti – ali i zgodnim motkama za slučaj da se regrutna komisija ne pokaže baš uviđavnom. Jer tada je još bilo rašireno uverenje da ko nije odslužio vojsku, nije baš sasvim muško, teško može da se oženi, a brkove da pušta može samo na prevaru
Mada jedina s kontinuitetom nastanka iz Jugoslovenske narodne armije (JNA), sadašnja vojska Srbije bitno se razlikuje i od JNA i od drugih armija na teritoriji bivše Jugoslavije. Ima najveće ratno iskustvo, ali je pod raznim imenima izgubila sve ratove iz devedesetih godina u kojima je učestvovala (čak i one u kojima "nije učestvovala"): u Sloveniji (1991), Hrvatskoj (1991–1992), Bosni i Hercegovini (1992–1995), na Kosovu i u NATO bombardovanju (1998–1999).
Srbija transformiše svoju vojsku u neposrednom susedstvu s NATO snagama na Kosovu i u jakom unutrašnjem otporu bratimljenja s dojučerašnjim agresorom. To jest, "približavanju" NATO paktu.
Stabilnost Zapadnog Balkana za sada očigledno zavisi od prisustva međunarodnih vojnih snaga u BiH i na Kosovu, odnosno od brzine kojom će se uključiti u evroatlantski sistem kolektivne bezbednosti, pod čijim će kišobranom otvoreni i latentni međusobni sukobi – valjda – biti držani pod kontrolom. Prednosti prelaska vojne organizacije s jedne na drugu ideološko-političku opciju, na primer s ideologije opštenarodne odbrane na ideologiju globalnog rata protiv terorizma – daleko su od jasnih.
Profesionalizacija armija u siromašnim društvima opasno naginje ne toliko staroj slici plaćeničkih/najamničkih vojski koliko sumnji za čiji račun i koje pare su one angažovane ili spremne na "angažman". S druge strane, očuvanje armije u obliku kompleksne oružane sile kakvog-takvog značaja i razmere – u komšiluku i zbog suseda, regionu ili sistemu kolektivne bezbednosti – ne pothranjuje samo "tradicionalne" lokalne animozitete, uključujući i onaj frojdovski narcizam malih razlika, već može da pothranjuje i ove "nove".
Pre četrdesetak godina, otprilike, regrutne komisije JNA imale su problem da odbiju momke čije psiho-i-fizičko stanje nije zadovoljavalo standarde neophodne za ulazak u "najveću školu bratstva i jedinstva", što je bio jedan od eufemizama za ondašnju vojsku. Kandidate je počesto pratila familija opremljena jaganjcima na ražnju da časti – ali i zgodnim motkama za slučaj da se regrutna komisija ne pokaže baš uviđavnom. Jer tada je još bilo rašireno uverenje da ko nije odslužio vojsku, nije baš sasvim muško, teško može da se oženi, a brkove da pušta može samo na prevaru.
Osim kriminalaca, u to doba samo su se još vojnici dičili tetovažama s obaveznim "JNA", oznakom roda i datumima – ili, ranije, godinama – ulaska i izlaska iz vojske.
IDE NOVA GODINA: Trebalo je imati više nego ozbiljne veze – i petlju da se rizikuje sud i zatvor – kako bi se "oslobodilo" od obaveze služenja. Nešto lakše bilo je sređivanje da se vojska služi u blizini mesta boravka, jer je JNA imala nezgodan običaj da Slovence šalje u Crnu Goru ili Makedoniju, a "južnjake" u Sloveniju ili Hrvatsku. Manje upadljiv običaj bio je da se određena vrsta regruta, recimo oni s pedigreom politički sumnjivih, šalju u određene jedinice. Tako se sedamdesetih godina, na primer, garnizon u Postojni slobodno mogao smatrati filijalom Filozofskog fakulteta u Beogradu; Postojna je posle Drugog svetskog rata, sve tamo do šezdesetih godina, bila "kazneni" garnizon, a prilično čvrst režim zadržala je i posle zvaničnih ukidanja kaznenih jedinica u JNA.
A za iduću Novu godinu, posle više od dva veka tradicije narodne, dobićemo konačno profesionalnu, plaćenu vojsku. Ili bar, citat: "skoro profesionalnu", jer smb-kapije neće biti zatvorene za procenjenih oko 2000 građana spremnih da – za džabe? – služe vojni rok. Ovih dana se na prilično velika zvona reklamira ta profesionalizacija, (a) kao da će stvarno biti obavljena i (b) kao da nezadovoljstvo zbog odugovlačenja vojne reforme bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš već nije platio položajem. To jest, promenom posla.
"Sistem odbrane imaće oko 36.000 ljudi. Plan je da 10.600 mesta bude rezervisano za profesionalne vojnike, a 2000 mesta za one koji budu dobrovoljno želeli da služe vojni rok. Poslednje promene u broju radnih mesta, u okviru kojih Ministarstvo smanjuje broj zaposlenih sa 11.500 na 8500, garantuju gotovo idealnu oficirsku piramidu i odnos broja vojnika i starešina", tvrde u Ministarstvu odbrane, čiji šef Dragan Šutanovac, reklamirajući profesionalizaciju, malo reklamira i NATO, a malo tvrdi da mu NATO temu – podmeće opozicija. A ne, na primer, Narodna skupština, koja se, kako god bilo, ipak odlučila da Srbija bude vojno neutralna. I da se za promenu tog stava zahteva referendum.
Referendum, uzgred, traži i novi generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen, koji je ubrzo posle stupanja na dužnost rekao da građani Srbije treba da odluče da li žele u Alijansu, a da je za tu odluku najbolji – referendum. Proglašena vojna neutralnost Srbije nije prepreka jer su, po Rasmusenovoj oceni objavljenoj u kratkom intervjuu za "Blic" 14. decembra prošle godine, mnoge neutralne države "značajno angažovane kao partneri NATO-a, kao na primer Austrija, Finska i druge". Pa, dobro, ali šta s istorijskim pamćenjem Srbije? Pokušaji kraljevina, prvo Srbije, potom i Jugoslavije – ako sad zanemarimo kneza Lazara i potonjih "petsto godina" – da prave vojne saveze, neslavno su propadali. A onda, posle Drugog svetskog rata, za razliku od zemalja s one strane gvozdene zavese – od Poljske gore, do Bugarske dole – posleratna DF/FNR/SFRJ/SR Jugoslavija nikada nije bila član ni Severnoatlantskog ni Varšavskog ugovora, niti se za članstvo kandidovala. Umesto toga, potpisala je, kao osnivač, povelju Ujedinjenih nacija i, od kraja pedesetih godina, osnivala-učestvovala-gurala Pokret nesvrstanih protiv primene sile u međunarodnim odnosima, a u korist onog što se lepo zvalo "miroljubiva koegzistencija".
Kao da smo posle petooktobarske revolucije, raskidajući s prošlošću, odustali i od toga.
SLUŽIMO NARODU, AKO IMA PARA: S druge strane, dežurni vojni analitičari složno pozdravljaju profesionalizaciju u smislu primene obrasca modernih evropskih armija i prihvatanja najviših standarda.
Budućnost oružanih snaga u velikoj meri zavisi od opredeljenja države kad je u pitanju približavanje NATO savezu, a profesionalna vojska nesumnjivo je snažnija i spremnija da odgovori rizicima koji prete našoj državi nego što bi to bila sa vojnicima koji podležu vojnoj obavezi. Opšta vojna obaveza stvar je prošlosti i jasno je da regruti nisu dorasli pretnjama u XXI veku, a plaćeni vojnik ima neuporedivo veću motivaciju u odnosu na vojnika na redovnom služenju vojnog roka (Zoran Dragišić).
Osim finansijskih, nema nijedne druge prepreke profesionalizaciji vojske. Pitanje sredstava za plate biće verovatno rešavano kao i do sada, na uštrb nabavke nove opreme, oružja, vozila… Takođe, ostaje otvoreno i pitanje kvaliteta kadra, budući da ponuđeni uslovi nisu dovoljno atraktivni da privuku "krem" mladih ljudi (Aleksandar Radić).
E, pare. Prema objavljenim podacima, na konkurs za prijem 2400 profesionalnih vojnika prošle godine prijavilo se 9500 kandidata, uključujući 1330 žena. Primljeno je 2100 novih profesionalnih vojnika koji će, pretpostavka je, biti zadovoljni s prosečnom platom od 24.543 dinara (bez naknada i dnevnica). U planu je da plata dostigne 1,5 prosečnu platu u privredi Srbije.
Pobornici profesionalizacije pozivaju se na "iskustva iz stranih armija" po kojima su troškovi držanja plaćene vojske veći samo na papiru, a dobitak bi trebalo da bude to što se ulaganje u profesionalce vraća kroz bolju obučenost. Problem je nesigurnost finansiranja – videli smo to, a vojska još bolje, na primeru tekuće krize i kresanja budžeta – ali i banalna činjenica da četiri petine novca za vojsku ide u plate i penzije. Tu banalnost profesionalizacija vojske sama po sebi neće popraviti, ako se čak i zanemari stanje njene opreme i naoružanja. Jer, nije suvišno podsetiti, jedan od razloga profesionalizacije armija jeste neophodnost ljudstva sposobnog da rukuje sve složenijim, a ne sve zastarelijim sistemima.
"Uspeh i dinamika profesionalizacije više zavisi od Ministarstva finansija nego odbrane", izjavio je Đorđe Popović iz Centra za civilno-vojne odnose. "Nema sumnje da će profesionalna vojska Srbije dići sebi cenu u međunarodnim okvirima, koja je prilično pala. Sigurno je da će biti atraktivnija za saradnju sa drugim vojskama. Za to, međutim, treba obezbediti sredstva, kao i dovoljan broj kvalitetnih ljudi koji će da stupe u vojnu službu."
Profesionalizacija u globalnom novogovoru znači samo sve najbolje; fahidiotizam kao da je negde nestao. Efikasnost američke profesionalne vojske – i NATO satelita – za sada je pokazivana i dokazivana u Somaliji, dva Iraka, Bosni i Hercegovini, u Avganistanu i na Kosovu. Uspešno, nema sumnje, kao što je i Foklandski rat Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Argentine bio sudar profesionalaca apsolutno nespojivih kategorija. Dakle, pitanje je i dalje čemu služe profesionalne vojske osim onome s početka njihove istorije, ratovanju u dalekim zemljama protiv neuporedivo slabijih protivnika, ali zato s velikim parolama o slobodi, demokratiji i ostalim tricama. Svi se nadaju da ni odsad kao ni dosad neće doživeti oružani sukob dve profesionalne armije, a ako to nije ideja – šta će nam onda profesionalna vojska? Za proizvodnju kolateralnih šteta?
Vojni rok
Vreme koje obveznik provede u službi stalnog sastava oružanih snaga zavisi od planirane jačine i načina popune u miru i ratu, obuke, pripadnosti vidu, roku ili službi, veličine regrutnog kontingenta, socijalnog statusa, zanimanja ili obrazovanja obveznika – regruta. U profesionalnim vojskama rok se određuje ugovorom. Obavezni rok određuje se zakonom.
Do pojave masovnih armija u XIX veku vojni rok se uglavnom poistovećuje s vojnom obavezom. U stajaćim vojskama XVII i XVIII veka rok i prinudni rok su obično dugi; u Rusiji je do 1795. godine služba bila doživotna, posle skraćena na 25 godina; u Francuskoj je 1666. propisan rok od četiri godine i nije se mogao produžiti bez pristanka vojnika (bilo je, međutim, i dužih); u Prusiji je duži rok za najamnike utvrđivan ugovorom; u Austriji je do 1781. vojna služba doživotna, a od 1802. svedena na deset do 14 godina. Turski janičari bili su u doživotnoj službi.
U XIX veku mirnodopski vojni rok se skraćuje da bi kroz obuku prošao što veći broj obveznika. U velikom broju armija vojni rok se služio s navršenih 20 godina (Prusija, Nemačka, Austro-Ugarska, Rusija, Srbija), a od 18. godine samo dobrovoljno. Vojni rok bi počinjao u jesen, da se obuka završi na proleće. Posle uvođenja opšte vojne obaveze u Francuskoj (1872), rok je trajao pet godina, ali kad se prešlo na potpunu primenu vojne obaveze (1889), rok je skraćen na tri, a od 1902. na dve godine; 1913. je ponovo produžen na tri godine (time je omogućena obuka većeg broja rezervista, tako da je Francuska 1914. na Zapadnom frontu imala isto vojnika koliko i Nemačka koja je imala 20 miliona stanovnika više). U Nemačkoj vojni rok traje dve godine, za mornaricu, konjicu i konjičku artiljeriju tri godine (1893). U Austro-Ugarskoj je 1867. rok skraćen na tri godine; 1912. je ujednačen na dve (odnosno tri za mornaricu, konjicu i artiljeriju). U Rusiji je 1834. vojni rok skraćen s 25 na 20 godina, 1855. na 10-15, 1874. na šest (u mornarici sedam) godina. U Italiji je 1854. trajao pet, 1871 – četiri, 1875. – tri, a 1910. – dve godine.
U Srbiji je 1839. vojni rok iznosio četiri godine, ali je polovina ljudstva uvek bila na odsustvu, tako da je aktivna vojna služba stvarno trajala dve godine, 1872. puni rok je bio tri godine i nije bilo odsustva. Od 1883. i uvođenja opšte vojne obaveze rok je bio dve godine, a od 1901 – 18 meseci (za konjicu i artiljeriju dve godine). Postojali su i skraćeni rokovi: 14 meseci za one koji su se dobro pokazali na obuci, šest meseci iz porodičnih razloga ili zbog većeg obrazovanja.
U većini zemalja postojala je mogućnost oslobađanja ili ograničenog odlaganja vojnog roka; u Austro-Ugarskoj su kockom određivani regruti koji zbog manjaka para u budžetu nisu upućivani na odsluženje, već su bez obuke prebacivani u rezervu.
Između dva svetska rata rok je i dalje skraćivan, a za rukovanje složenijom tehnikom i naoružanjem angažovani su dobrovoljci s dužim ugovorenim rokom, podoficiri ili oficiri. Francuska 1928 – 12 meseci; Italija – 18 meseci (skraćeni rok 12, šest ili tri meseca); Nemačka 1935. uvodi rok od 12 meseci (od 1936. produžen na dve godine). SSSR 1928 – pet godina, 1939 – dve-tri-četiri ili pet godina, zavisno od službe).
U Jugoslaviji je 1923. rok bio 18 (skraćeni devet) meseci; rok u mornarici produžen je 1929. na dve godine, a 1940. dve godine za sve (skraćeni je trajao 18 meseci).
U SFR Jugoslaviji je 1965. vojni rok trajao 18 meseci (u mornarici 24); skraćeni rok od 12 meseci dobijali su polaznici škole za rezervne oficire, regruti s višom školom ili fakultetom i jedini hranioci porodice. Vojni rok je kasnije skraćen na 15 (ili 12) meseci.