Potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije Božidar Đelić učestvovao je početkom januara na konferenciji "Novi svet, novi kapitalizam", održanoj u Parizu pod patronatom predsednika Francuske Nikole Sarkozija i vlade ove zemlje. Đelić je u govoru koji je održao pred najznačajnijim evropskim i svetskim političarima, ekonomistima i predstavnicima nevladinog sektora i medija ocenio da svet još nema odgovor na nove odnose koji su uzrokovali ekonomsku krizu ili su stvoreni nakon nje, i predložio je mere koje bi mogle pozitivno da utiču na ublažavanje posledica krize. Evo šta je rekao na konferenciji.

Ekonomska kriza je u ovom trenutku nešto manjeg intenziteta nego što je pre godinu dana bila u Parizu, Njujorku, Rejkjaviku i Beogradu. MMF i OECD predviđaju ove godine skroman oporavak svetske privrede. Svet se, moramo priznati, mobilisao na pravi način da spreči najgore. Pouke iz svetske ekonomske i socijalne katastrofe tridesetih godina prošlog veka su, po svemu sudeći, izvučene. Preispitani su etički temelji kapitalističkog sistema. Došlo je, tu i tamo, i do njegovog skromnog unapređenja. Evropa se često nalazila na čelu mnogih plodotvornih inicijativa, pogotovo za vreme francuskog predsedavanja EU u drugoj polovini 2008. godine.

Međutim, globalna kriza još nije gotova. Nezaposlenost je skoro svuda u porastu. Više od 200 miliona ljudi se u poslednje dve godine priključilo kategoriji ekstremno siromašnih, onih koji nemaju dovoljno hrane i vode, povećavajući ionako nedopustiv broj od milijardu ljudi koji i dalje ne žive normalnim životom.

Pre svega, jasno je da su dva ključna uzroka ove krize bez presedana trenutno možda pod krhkom kontrolom, ali nisu eliminisani.

Prvi faktor krize su finansijske špekulacije i međunarodni finansijski sistem koji se otrgao kontroli. Pritisak finansijskih lobija, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, može se danas vrlo precizno izmeriti hiljadama milijardi dolara koje su vlade morale da isplate kroz dokapitalizaciju i otkup propale finansijske aktive, plašeći se kraha čitavog sistema. Stalne relaksacije računovodstvenih standarda dovode do apsurda. Veoma problematičan prelazak sa korišćenja tržišnog vrednovanja hartija od vrednosti na vrednovanje po njihovom teorijskom modelu (!) u SAD u aprilu prošle godine, omogućio je isplate, i to usred strašne krize, milijardi dolara bonusa bankarima na direktan teret poreskih obveznika. To ne može sakriti činjenicu da je, prema proceni MMF-a, finansijskim institucijama u svetu potrebno još 1700 milijardi dolara kapitala kako bi zadovoljile minimalne kriterijume Bazel II za kapitalnom adekvatnošću od 6 odsto riziko-ponderisane aktive.

Drugi faktor predstavljaju globalne makroekonomske neravnoteže. Za samo petnaest godina, neravnoteža bilansa tekućeg računa na globalnom nivou povećana je pet puta, od 200 milijardi dolara na preko hiljadu milijardi dolara u 2008. Kako bi se suprotstavile širenju krize u finansijskom sektoru i njenom prelivanju na realni sektor, ekonomske teorije Kejnsa su ponovo zaživele u Parizu, ali i u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu. Državni podsticaji doveli su prošle godine do emisije državnog duga bez presedana od 5300 milijardi dolara u zemljama OECD-a, što predstavlja čak 9 odsto BDP-a navedenih zemalja. Skoro deset odsto BDP-a javnog duga dodatog u bogatim zemljama samo za godinu dana! Srbija je 1993. godine pretrpela strašnu hiperinflaciju, drugu najgoru u istoriji čovečanstva, kada je Slobodan Milošević štampao novac bez pokrića. Zato smo ostali bez daha kada su centralne banke Velike Britanije i SAD u martu 2009. godine odlučile da, pod eufemizmom "kvantitativnog olakšavanja", štampaju novac bez pokrića. Okolnosti su drugačije, ali je ovo u najmanju ruku iznenađujuća mera onih koji su decenijama objašnjavali svima kako se vodi monetarna politika i zašto je nužna nezavisnost centralnih banaka…

Zapravo, sve ovo pokazuje da Zapad još nije našao drugi način osim zaduženja kako bi održao životni standard građana. Generacije privilegovanih bejbi-bumera (baby boomers) koje se spremaju za penziju ne pristaju na bilo kakvo smanjenje sopstvenog standarda zarad budućnosti svoje dece i unuka. Reč je o egoizmu istorijskih proporcija, koji se iskazuje na svim izborima. Međutim, koliko je sve ovo uopšte održivo? Efekti se već mogu videti kroz diferenciranu cenu državnih obveznica unutar evro zone, kao i kroz smanjenje kreditnog rejtinga nekih zemalja članica. To pokazuje da ovakav pristup nije održiv na duže staze, počevši od slabijih i manje disciplinovanih zemalja. Dozvolite mi da ovde primetim da je Srbija jedina evropska zemlja čiji je rejting poboljšan prošle godine.

U tom kontekstu, možemo reći da se stvara novi svet, ali da još uvek nije pronađen novi način upravljanja tim svetom. U cilju uspostavljanja stabilnosti i boljeg upravljanja rizicima, potrebno je kontrolisati dva ključna faktora krize – regulisanje finansijskog sistema i smanjenje makroekonomskih neravnoteža. Takođe, potrebno je razviti globalne institucije sposobne za upravljanje novim javnim dobrima: klimom, vodom, energijom i zdravljem.

 Ovaj svet više ne predvodi samo američka supersila kao što je to bio slučaj posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR. Ali to još nije multipolarni svet, kao u vreme hladnog rata, kada su se na osnovu različitih ideologija jedan drugom suprotstavljali uravnoteženi centri moći. Evo nekoliko primera:



 Stopa rasta BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i dalje je visoka, preko 8 odsto za Kinu, mnogo viša nego u razvijenom svetu. Uticaj novih velikih ekonomija i proizvođača nafte postepeno raste.



 Vidimo sve češće inicijative na regionalnim i globalnim forumima bez Zapadnih zemalja. ASEAN se na primer postepeno pretvara u jedinstveno azijsko tržište, nalik EU.



 Čak i ako dolar još uvek nema jasnu zamenu, njegova uloga kao centralna transakciona valuta verovatno nije održiva dugoročno. Kina je prošle godine, na primer, tražila i dobila od ministarstva finansija SAD indeksiranje za inflaciju svojih potraživanja u dolarima.



 Za nepune dve godine, slika finansijskog sektora je potpuno transformisana. U 2007. godini devet od deset najvećih finansijskih institucija po tržišnoj kapitalizaciji bile su sa Zapada ili iz Japana, sa ukupnom vrednošću od 1500 milijardi dolara. Danas, 55 odsto od ukupne kapitalizacije vodećih deset banaka predstavljaju četiri kineske institucije.



 Zemlje centralne i istočne Evrope koje su najviše razvile finansijske sisteme, poput baltičkih zemalja, najviše su pogođene. Srbija i jugoistočna Evropa su manje pogođene jer se ti mehanizmi nisu razvili u istoj razmeri. Za nas je to upozorenje povodom ekonomskog modela koji moramo usvojiti i primeniti. Možemo reći da je kriza podsticaj za razvoj industrije, poljoprivrede, ekonomije znanja, sa manjim akcentom na finansije, usluge i sektore koji ne mogu generisati izvoz.



Međutim, za ovaj novi svet još nije pronađen nov način upravljanja.

Kriza je pokrenula korisne inicijative. Svet, za sada, uspešno izbegava iskušenja protekcionizma. Sasvim je sigurno da se neće ponoviti tridesete godine prošlog veka. MMF se u velikoj meri dokapitalizovao i prilagodio svoje instrumente intervencije uvodeći, kontrirajući svojim kritičarima, socijalnu komponentu među tradicionalne uslove.

G7 je i zvanično prerastao u G20, koji se sastao već tri puta, dok je Evropa brzo razvila zajednički okvir delovanja. Prednosti članstva u EU u slučaju Litvanije, Rumunije, Mađarske i Grčke, ili prednosti članstva u evro zoni sada su veoma očigledne. Evropa je takođe uspostavila zajednički Nadzorni organ finansijskog sistema kao i Odbor za nadzor nad rizicima.

Po prvi put, borba protiv utaje poreza i ofšor (offshore) centara doživela je značajne uspehe u SAD, ali i u Francuskoj i Evropi.

Ipak, globalno upravljanje svetom i dalje ne postoji.

Pre svega, ne postoji sporazum o obaveznom kapitalu banaka, ni o upravljanju i ograničavanju bonusa, niti oko takozvanog Tobinovog poreza na špekulativne finansijske transakcije.

G20 i dalje ne donosi obavezujuće odluke. Nedavni pregovori o globalnom zagrevanju u Kopenhagenu pokazali su da postoji rizik da G7 ne preraste u G20, već u G2, sučeljavanje SAD i Kine, gde bi Evropa i ostatak sveta bili puki posmatrači. Klima predstavlja naročiti izazov za Evropu, jer je do sada ona bila globalni lider po ovom pitanju. Takođe, ni takozvana Doha runda svetskog trgovinskog sporazuma još nije zaključena.

Nemačka inicijativa za stvaranje Ekonomskog saveta bezbednosti pri UN-u nije realizovana. Države sprovode nekoordinisane fiskalne politike koje mogu prouzrokovati novu krizu u kojoj prezadužene države više neće moći biti poslednje utočište kao što je bio slučaj poslednje dve godine.

Paradoksalno, nakon više hiljada milijardi dolara namenjenih domaćim finansijskim institucijama, zemlje G20 sada oklevaju da dokapitalizuju Svetsku banku i EBRD sa nekoliko desetina milijardi dolara, iako je njihova uloga upravo neizostavna pod ovakvim okolnostima. Socijalna i ekonomska kohezija sveta nalaže podršku međunarodnim finansijskim institucijama danas.

Čak i sa primenom Lisabonskog sporazuma, Evropa će se suočiti sa mnogim izazovima kao što su slaba demografija, neslaganja povodom proširenja prema Turskoj, žestoke rasprave o sledećem budžetu za period 2014–2020. čak i pre pokretanja formalne procedure i dr.

Srbija radi sve što je u njenoj moći da održi stabilnost zemlje i regiona i nastavi da privlači investicije – dve milijarde dolara prošle godine – uz očekivan privredni rast od 1,5 odsto ove godine. Gradimo infrastrukturu od evropskog značaja, naročito putni i železnički koridor 10. Pred kraj prošle godine formalno smo podneli zahtev za članstvo u EU, a naši građani sada mogu putovati bez viza u šengenski prostor. Cilj Srbije je da bude privlačan i konstruktivan član evropske porodice.

Svet i kapitalizam, bez obzira na neosporan napredak u proteklih godinu dana, još uvek nisu izašli iz ekonomskih problema, nisu uspostavili održiv sistem vrednosti.

Šta treba činiti? Prvo, moramo ponovo rešiti pomenuta dva ključna uzroka krize.

Politički lideri treba da stave interese države na prvo mesto kako bi se prevazišao ogroman uticaj finansijskih lobija. Jedna bitka je izgubljena, ali ne nužno i rat. Sadašnja struktura bilansa banaka i njihovo kreditiranje aktivnosti realnog sektora ne mogu da zadovolje bilo koga. Ne treba pokrenuti lov na bankarske veštice, već smanjiti sistemski rizik za stanovništvo i ekonomiju. Kao što je to predložio profesor Stiglic, treba obnoviti regulativu Glas-Stigal (Glass–Steagal) i podeliti velike svetske banke na dva dela, niskorizični koji radi sa stanovništvom i privredom i rizični koji je aktivan na tržištu kapitala. Kako je predložio profesor Dejvis iz londonskog LSE-a, treba uvesti mehanizme kako bi se izbegao sindrom banke "prevelike da propadne", kao i da se stvori globalni sistem rezervi kao prethodnica multimonetarnog sveta. Vreme je da se pojavi institucija poput Svetske trgovinske organizacije koja bi bila nadležna za sektor finansija.

Biće teško uspostaviti disciplinu u fiskalnoj politici, ali to je u interesu svih. Treba definisati kombinaciju regionalnih mehanizama, jer će se na tom nivou obavljati najveći deo trgovine i izrasti jake monete – EU, ASEAN, NAFTA – sa koordinacijom na globalnom nivou UN-a, koji treba da omogući stabilnost i progresivno smanjenje globalne makroekonomske neravnoteže.

Konačno, nova globalna javna dobra, kao što su klima, voda, energija i zdravlje, moraju biti razlog za G20 i druge zemlje da aktivno upravljaju sistemom UN-a i specijalizovanim međunarodnim organizacijama i usmere svet ka održivoj putanji rasta.