Predsednik Srbije Boris Tadić 9. januara prisustvovao je obeležavanju punoletstva Republike Srpske. Snimci nasmejanog predsednika srpskog i dobro raspoloženog premijera RS Milorada Dodika, redovnog predsedničkog gosta u dragom mu Beogradu i navijača svih reprezentacija Srbije, a koji se prema sopstvenim rečima u glavnom gradu sopstvene države BiH oseća kao "krmak u Teheranu", naglasili su prijateljske odnose dva državnika. Bošnjački političari oštro su osudili dolazak Tadića na proslavu osamnaeste godišnjice od osnivanja Republike Srpske, smatrajući da on time daje legitimitet "etničkom čišćenju i genocidu", na kome je, kako kažu, RS nastala. Ni predstavnicima zemalja Evropske unije nije baš po volji Tadićevo druženje sa Dodikom, koji remeti planove Brisela i Vašingtona sa Bosnom, pa ni simbolika njegovog prisustvovanja slavljenju osnivanja RS, ali javnih zapadnih kritika proevropskog srpskog partnera tim povodom nije bilo.

Sasvim u duhu svoje politike i levo i desno, i zapad i istok, i toplo i hladno, Tadić je u istom paketu sa posetom srpskom entitetu Bosne i Hercegovine u intervjuu Radio-televizije RS najavio rezoluciju o Srebrenici koju bi parlament Srbije trebalo da usvoji. On je "priznao" da u srpskom društvu sporna rezolucija neće odmah naići "na najveće moguće odobravanje ni u RS ni u Srbiji", ali je izrazio uverenje da će ona vremenom dobiti opštu podršku srpskog naroda.

Tom prilikom Tadić je istakao i sopstvenu državničku hrabrost, rekavši da "politika koja je odgovorna ne znači da uvek mora da povlađuje htenjima i osećanjima građana. Politika koja je odgovorna podrazumeva i preuzimanje pojedinih rizika upravo za budućnost tih građana".

Ne bi li odmah taj rizik sveo na prihvatljivu meru, Tadić je naglasio da je donošenje rezolucije o Srebrenici obaveza Srbije prema Haškom tribunalu. Rekao je i da je samo politikom uvažavanja tuđe patnje i odavanja poštovanja tuđim žrtvama moguće na međunarodnom planu sticati kredibilitet za vođenje nacionalne politike. I ako je Tadić najavljenu rezoluciju obrazložio kao sredstvo koje opravdava cilj – obaveze prema Haškom tribunalu, poštovanje odluke Međunarodnog suda pravde, koji tek treba da da svoje mišljenje o statusu Kosova, a koji je srebrenički pokolj nazvao genocidom ističući odgovornost Srbije bez pravnih posledica, međunarodni kredibilitet Srbije i tako dalje – a ne kao moralni čin Srbije koja se distancira od politike zločina vođene u ime njenih građana, ona je odmah izazvala oštru polemiku parlamentarnih stranaka.

Opozicioni SNS, SRS, i DSS odmah su se zgrozili nad jednostranom osudom samo srebreničkog zločina i izjasnili se za rezoluciju koja bi đuture osuđivala sve zločine na svim stranama bivše Jugoslavije. Tome se priključila i vladajuća koalicija SPS-JS-PUPS. Na drugoj strani našli su se ZES, G17 plus i LDP, koji sve sa poslanicima samostalnim i manjina imaju tek 123 od 250 mandata u skupštini Srbije. Ko bi to i pod kojim uslovima trebalo da pređe na drugu stranu, pa da Tadićeva inicijativa bude realizovana, a ne ostane samo promotivna priča, nije još jasno.