Dosije vremena – Položaj žena u Srbiji

foto: a. anđić

Na liniji vatre

Neke žene su silom prilika domaćice, neke u teškoj muci žive i rade na selu, neke su otpuštene a u drugom stanju, neke bolesne i ne mogu da ostvare pravo na zdravstveno osiguranje, neke su žrtve mobinga, seksualnog zlostavljanja, izrabljivanja i maltretiranja kod kuće. Kada se sve pomenute i nepomenute statistike ukrste, retke su one srećnice koje se osećaju ravnopravno i ne potpadaju ni u jednu od ovih kategorija

Retke su oblasti života u kojima žene nisu diskriminisane, ili bar drastično više diskriminisane od suprotnog pola, pokazala su različita istraživanja. Žena najčešće radi dva posla s punim radnim vremenom – u kući i na radnom mestu – i na oba se susreće se ogromnim problemima. Žena je mnogo češće od muškarca zlostavljana u kući. Ona teže pronalazi posao, za isti položaj plaćena je lošije, sporije napreduje u službi, a tek 30 odsto upravljačkih i 21 odsto direktorskih mesta u kompanijama i ustanovama zauzimaju žene. One ređe učestvuju u donošenju važnijih odluka, redovno moraju da izaberu između posla i rađanja, ili bar da odlože proširenje porodice sve dok žele bilo kakvu karijeru. Iako je ceo život radila, baš kao i suprug, ona je retko vlasnica nepokretne imovine. Zapravo, udeo žena u vlasništvu uknjiženih objekata je tek 29,7 odsto. Istraživanja pokazuju da su žene češće žrtve siromaštva i tranzicije, kao i da su više od muškaraca pogođene smanjenjem zdravstvenih fondova. Ako je za neku utehu, žene žive čak pet godina duže od muškaraca. Opet, češće i duže su udovice.

POTREBAN DIREKTOR I PRODAVAČICA: Predlog zakona o ravnopravnosti polova, koji se trenutno nalazi u skupštinskoj proceduri, trebalo bi da bar delimično unapredi položaj žena. U njemu se deklarativno zalaže za rodnu ravnopravnost i regulišu se neke od najkarakterističnijih oblasti života u kojima je žena diskriminisana. Na primer, zabranjuju se oglasi za posao u kojima se prave razlike po polu bez opravdanih razloga. Tako bi, na primer, oglasi koji se smatraju sasvim uobičajenim i kakve smo pronašli u poslednjim "Halo oglasima" bili zabranjeni: "potrebna mlada ženska osoba", "potreban direktor", "minimarketu potrebna devojka za rad", "potreba žena prijatne spoljašnjosti".

U Predlogu zakona se navodi da pripadnost polu ne može da bude smetnja napredovanju na poslu, kao ni da odsustvovanje sa posla zbog trudnoće i roditeljstva ne sme da bude smetnja za izbor u više zvanje, napredovanje i stručno usavršavanje, niti osnov za raspoređivanje na neodgovarajuće poslove ili za otkaz. Kršenje ovih odredaba najčešće se dešava još prilikom razgovora za posao. Poslodavci najčešće nemaju problem da pitaju ženu tokom razgovora za posao da li je trudna ili da li namerava da zatrudni. Uslov za dobijanje radnog mesta, kako se navodi u Priručniku za potrebe inspekcije rada "Diskriminacija žena na radnom mestu", neretko je potpisivanje "blanko otkaza". U Priručniku se navodi da je ovo "čest slučaj u praksi čime se poslodavci ‘obezbeđuju’ i mogu da odmah otpuste ženu koja je u drugom stanju". Navodi se da je uz "blanko otkaze" uobičajeno i potpisivanje "aneksa ugovora o radu" kojim se žena obavezuje da narednih nekoliko godina neće rađati decu. Po pravilu postoji samo jedan primerak ovog dokumenta koji se deponuje kod poslodavca, u dokumentaciji koja nije dostupna inspekcijskim službama. Ovakvi slučajevi prilično su poznati javnosti, a neke od čuvenih i većih firmi izašle su na loš glas jer se pročulo da upražnjavaju ovakav oblik ucene. Naravno, javno pominjanje njihovih imena, osim nakon pravosnažne presude, nije moguće zbog nedostatka dokaza koji se obično svode na reč žene protiv reči direktora.

SIROMAŠNE, BOLESNE, SAMOHRANE: Stopa nezaposlenosti žena za polovinu je veća od stope nezaposlenosti muškaraca, navodi se u Nacionalnoj strategiji za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti. Najteže pronalaze posao žene starije od 45 godina, domaćice i žene s obrazovanjem u poljoprivredi. Kada pronađu posao, žene se najčešće žale da nemaju jednake uslove kao muškarci koji obavljaju istu delatnost, na primer, nemaju službeni auto, ili službeni mobilni telefon, a plaćene su za isti posao, u proseku, 16 odsto manje. Pošto su za funkcionisanje domaćinstva žene češće potrebnije u kući od muškaraca, one ne mogu da prisustvuju neformalnim sastancima van radnog vremena tokom kojih se "skupljaju dodatni poeni kod poslodavca". Trudnoća predstavlja kraj njihovog napredovanja u karijeri, a uskraćuje im se i profesionalno usavršavanje. Od onih koji su dobrovoljno napustili posao iz porodičnih razloga, 80 odsto su žene. Isto tako, 98 odsto osoba koje obavljaju poslove u kući su žene.

Podaci Sekcije žena Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost kažu da su žene koje se javljaju na njihov SOS telefon, tražeći pravnu zaštitu i pomoć, svih starosnih doba i stepena obrazovanja. One rade u uslužnoj delatnosti, komercijali, zdravstvu, školstvu, kulturi, javnim službama, a ima i doktorki nauka. Posebno se često obraćaju siromašne samohrane majke, po pravilu lošeg zdravstvenog stanja. One rade u privatnim firmama, u preduzećima u postupku privatizacije, bankama, ili su neprijavljene i rade "na crno". Diskriminisane su zbog materinstva, ukoliko su bolesne ili imaju invaliditet ili su zbog maltretiranja na poslu "zaradile" neki od psihičkih poremećaja. Što se materinstva tiče, prema podacima Sekcije žena UGS Nezavisnost, obično je problem to što im isplate zarada kasne mesecima. Po povratku sa bolovanja saznaju da je njihovo radno mesto ukinuto, a one budu proglašene za tehnološki višak. Ako i ostanu zaposlene, godinama rade na najjednostavnijim i najlošije plaćenim poslovima, kažu iskustva Sekcije žena.

Predlogom zakona o ravnopravnosti polova utvrđeno je i da muškarci i žene imaju pravo na jednaku zaradu za isti rad. Osim toga, reguliše se još nekoliko važnih oblasti: uznemiravanje, seksualno uznemiravanje ili seksualno ucenjivanje na radu koje čini zaposleni prema drugom zaposlenom predstavlja osnov za otkaz. Prilikom ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu zabranjena je diskriminacija po osnovu pola. Takođe, ravnopravnost polova trebalo bi da uđe u formalno obrazovanje i vaspitanje još od predškolskog uzrasta, a obrazovne ustanove dužne su da obezbede jednake uslove i za aktivno bavljenje sportom, nezavisno od pola. Koliko su žene u sportu diskriminisane, još ne znamo, ali u nekim sferama koje su vidljivije i o kojima se više govori, diskriminacija je deo tradicije. Zato se reguliše i, na primer, pravo na jednake mogućnosti političkog, stranačkog ili sindikalnog delovanja. Novina je i da će diskriminacija zasnovana na polu u sredstvima javnog informisanja biti kažnjavana, jer su mediji dužni i da razvijaju svest o ravnopravnosti polova.

HITNI POSTUPCI, SRAMNE KAZNE: U slučaju povrede prava iz Predloga ovog zakona, oštećena osoba pred nadležnim sudom može, između ostalog, da zahteva zabranu ponavljanja radnji koje su izazvale povredu prava, ili stavljanje van prometa sredstava ili predmeta kojima je izvršena povreda, ako je, na primer, reč o udžbenicima, glasilima, reklamama, kao i naknadu materijalne i nematerijalne štete. Velika novina koju donosi Predlog zakona, a koja bi mogla da da pozitivan uticaj u borbi protiv diskriminacije jeste to što su ove parnice označene kao hitne, a u zakonu je precizirano koliko koji deo postupka može da traje: prvo ročište mora se održati za 15 dana, rok za odgovor na tužbu je osam dana, rok za žalbu protiv odluke o parnici je takođe osam dana, dok je drugostepeni sud dužan da odluči po žalbi u roku od tri meseca.

Naizgled, ovaj zakon trebalo bi da da veliki doprinos boljem položaju žena u društvu, s obzirom na to da su one najčešće žrtve svega onoga što se pominje u odredbama. Najveći problem, međutim, jeste što su kazne, najblaže rečeno – sramotne.

Kazna za ustanovu koja izvrši polnu diskriminaciju na način koji je zabranjen u Predlogu ovog zakona (na primer, onu u kojoj se traži potpisivanje pomenutih "blanko otkaza") iznosi od 10.000 do 100.000 dinara, plus 5000 do 15.000 dinara, što je kazna za odgovorno lice. Pitanje je da li će ovakva kazna, niža od tri prosečne plate, sprečiti nekoga da se ponaša drugačije nego što je naučio i što mu, očigledno, doprinosi poslovanju. Osim toga, teško je neuporediti ove iznose sa onima koji se pominju u nekim drugim zakonima, na primer onim koji su propisani u kaznenim odredbama Predloga zakona o zabrani pušenja u zatvorenim javnim i radnim prostorijama. U njemu se kaže da će kaznom deset do 30 puta većom, dakle u iznosu od 100.000 do 300.000 dinara, biti kažnjeno pravno lice koje u prostorijama i na ulazu u objekat ne istakne znak "Zabranjeno pušenje".

Slične kazne propisane su i za ustanove koje preko oglasa traže "studentkinje za rad u butiku" ili ne plaća jednako muškarce i žene koje zapošljava na istim položajima, koje ne pružaju podjednako muškarcima i ženama priliku za dodatno obrazovanje, koje ne preduzmu mere da zaštite zaposlenog od seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja ili one u kojima se uruči otkaz ženi koja je zatrudnela ili to planira.

Zanimljive su i krajnje nestimulativne i kazne za sredstva javnog informisanja: sa 5000 do 25.000 dinara kazniće se odgovorno lice u sredstvu javnog informisanja ako se objavljenom informacijom vređa dostojanstvo lica s obzirom na pripadnost određenom polu, povređuje ravnopravnost lica prema polnoj pripadnosti ili podstiče takvo povređivanje.

Na kraju, deo koji nema veze s ovim zakonom, a jedan je od najvećih ženskih problema, jeste zlostavljanje. Najčešće žrtve zlostavljanja u porodici, njih 74 odsto, jesu žene. Podaci Viktimološkog društva Srbije (VDS) kažu da je svaka treća žena u Srbiji žrtva fizičkog nasilja u porodici, a svaka druga žrtva je psihičkog nasilja. Prema podacima Zavoda za statistiku, u 2008. godini zabeležen je porast slučajeva nasilja u porodici za čak 300 odsto u odnosu na 2004. godinu, što ne mora da znači da slučajeva ima sve više, već pre da se češće prijavljuju policiji. Prilikom razvoda, prema podacima iz Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti, u 80 odsto slučajeva roditeljska prava poveravaju se ženi.

Neke žene su silom prilika domaćice, neke u teškoj muci žive i rade na selu, neke su otpuštene, a u drugom stanju, neke bolesne i ne mogu da ostvare pravo na zdravstveno osiguranje, neke su žrtve mobinga, seksualnog zlostavljanja, izrabljivanja i maltretiranja kod kuće. Kada se sve pomenute i nepomenute statistike ukrste, retke su one srećnice koje se osećaju ravnopravno i ne potpadaju ni u jednu od ovih kategorija.

Iz istog broja

Lečenje sportista

Misteriozna isceliteljka

Jelena Jorgačević

Prevencija samoubistva

Razgovor koji pomaže

Ivana Milanović Hrašovec

Žene na selu

Nevidljivi prekovremeni rad

Jovana Gligorijević

Trudnice

Budžet, bela kuga i kvaka 22

Jasmina Lazić

Bez kecelje

Udaja kao uspeh

Bojana Savić

Čekajući viznu liberalizaciju

Kuda po sir, salamu i kućnu hemiju

Zoran Majdin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu