Svako ko je služio kadar u JNA znade da je "narodna armija" bila zamišljena kao neka vrsta simboličkog produžetka partizanije u mirnodopskim uslovima. Dakle, Jugoslovenska narodna armija, kao "regularna vojna formacija" jedne, bogme, relativno ozbiljne države (barem u poređenju s naslednicama joj), sopstveni je nastanak locirala u vreme i okolnosti "narodnooslobodilačke borbe" (tačnije, 22. 12. 1941), a nemojte ni sumnjati da se pod pojmom NOB-a nije računalo ništa drugo osim partizanske borbe (dakako, uz ilegalnu logističku podršku po okupiranim gradovima i selima). Što se četnika tiče, s njima smo se razračunali još kroz film Užička republika: pih, prelivode i seoski đilkoši, izdadoše i zabiše nož u leđa… Posle će s nožem, uostalom, baš dobro da se usavrše.

U leto 1986. bili su veliki vojni manevri u srcu Šumadije; muvao sam se tuda kao švejkovski korisni i švejkovski entuzijastični redov izvesnog topčiderskog bataljona veze. Ulogorili smo se u Tometinom polju (od velikana kulture i nauke, tamo se rodio Albijanić Mića), na zelenoj visoravanskoj nedođiji otprilike jednako (to jest: mnogo) udaljenoj od Požege, Čačka, Gornjeg Milanovca… Ukratko, u srcu stigmatizovanog, slabo razvijenog ravnogorskog, da ne rečem četničkog kraja. Posle se danima prepričavalo kako je našem majoru jednog toplog popodneva prišao neki lokalni čiča u gunju, zainteresovano i znalački izvršio inspekciju logora pa mu lepo objasnio kako mi nismo nikakva vojska, dočim su oni bili prava vojska, dika i ponos roda srpskoga. A koji ste to vi, čiča? Pa žna še, šinko, jugošlovenška vojška u otadžbini…

Poodavno je sve to bilo, nije to ni lanjski ni preklanjski sneg nego onaj od ko-zna-kad, onaj koji svake godine u ljudskom sećanju retroaktivno poraste za po dvadesetak santimetara. Ako je taj čiča-ravnogorac nekim čudnim slučajem još živ, cenim da ne bi mogao imati manje od devedeset, devedeset i pet godina. U tim godinama se ne zalazi baš mnogo u pozorište, ne barem u Tometinom Polju, koliko mi je poznato. Nije da se nema volje, ali gde ćeš, šta ćeš? Da šipčiš, recimo, čak u beogradski Atelje 212 malo ti je sneruke, a i koj’ će se aka dva-tri sata sa emotivnim problemima njujorških biseksualaca ili mladih Ruskinja koje je tranzicija učinila prostitutkama, ili sa tužnom sudbinom Kurta Kobejna, koji je, doduše, imao pušku, ali ju je iskoristio za samoubistvo umesto da podigne ustanak protiv imperijalizma kao poslednjeg stadijuma kapitalizma? Oh, pardon, ovo poslednje je iz partizanskog, a ne iz četničkog žargona…

Dobro, sad smo na tački na kojoj se vi pitate o čemu se, dođavola, ovde radi? O revoluciji, dragi moji, ništa manje od toga nije u igri. Pod tim je geslom, naime, novi upravnik Ateljea 212 Kokan Mladenović osmislio prvu sezonu svog upravnikovanja: šta su nama, nakon svega, revolucije koje su obeležile poslednje decenije, i šta smo mi njima? Shvatajući pozorište kao totalni projekat, Mladenović je rešio da ide dalje od zbivanja na sceni: sve, od dizajna pozorišta pa do politike cena ulaznica prilagođava se ovom fajterskom principu. Upravnik je, naime, uveo niz olakšica za izvesne kategorije stanovništva za koje smatra da im je mesto u publici Ateljea 212, a među njima su – uz uspešne studente, magistrande, doktorande… – i članovi SUBNOR-a! Nije da tu nema neke logike: ako je do revolucije, ko je za to kvalifikovaniji od preživele partizanije?

Ne lezi vraže: eno se javilo nešto što se naziva Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta da zaište, kroz usta svog predsednika Aleksandra Čotrića, da ista prava i povlastice pri kupovini karata za Atelje 212 uživaju i preživeli ravnogorci, naravno, uz predočeni dokaz o četničkom stažu. Molićemo fino, sve po Zakonu! Naime, kažu udruženi negovatelji četničkih tekovina, "Čelnog čoveka Ateljea 212, ugledne kulturne institucije čiji je osnivač Grad Beograd, podsećamo da je Skupština Srbije 2004. godine usvojila zakon kojim su izjednačena prava pripadnika partizanskog i ravnogorskog pokreta. Prema tome, nejednako tretiranje ravnogoraca ne samo da nije moralno, već je i nezakonito". Crni Kokane, ako nastaviš crvenom stranputicom kojom si krenuo ima još i da robijaš zato što nisi ispoštovao preživeli cvet četništva, i to njegov najvitalniji deo, onaj koji će u zdravlju i veselju doživeti stotu, mada je odrastao na tobože nezdravim gibanicama, brljama i volujskom pečenju…

Uopšte ne sumnjam da je Čotrićevo pravedno zalaganje izazvalo salve oduševljenja i bezbrojne uzdahe olakšanja na potezu od Tometinog Polja pa barem do sela Ba, jer je tamošnjim časnim ravnogorskim veteranima stvarno već preko glave toga da budu diskriminisani svaki put kad, preko loše održavanih kaldrma i Ibarske magistrale, dohrle u Atelje ne bi li videli šta je to novo smislio Ronald Šimelfenig, ili čime će ovaj put Tomi Janežič kinjiti gledaoce dok kroz scenski polumrak pokušavaju da pročkilje i prokljuve šta se (ako se išta) dešava na sceni. Em se pomuče da dođu gde ih srce vuče, em tamo još gledaju kako se bezobrazna partizanija, ionako ogrezla u privilegijama, bahati i baškari na po dva sedišta, toliko im je jeftino! Kažem vam, sjajni prizori – ali za neki srpski Leteći cirkus Montija Pajtona.

U stvarnosti, ovo je samo neočekivano bizaran način da se iz naftalina zaborava (u kojem boravi i Zakon o informisanju, ali bogme i Zakon o lustraciji) na svetlo dana izvuče jedna od dražesnih tekovina koštuničarske Srbije: zakon koji će ležerno i samovlasno preuzeti prerogative istorijske nauke, i koji će pukom političkom voljom (nekad se to zvalo "voluntarizam") izjednačiti ono što se nije izjednačilo onda kada je trebalo, dakle u ratu samom (a imalo je šansu, nije da nije…), pa bi sada da se izjednači i ujednači na silu boga, po direktivi, onako kako su neuki komesari po direktivi "ukidali Boga" za jedno popodne. Hoće li to moći tako? Bogami, neće. Pa sve i da Kokana M. stvarno naterate da organizuje ekskurzije ravnogorske do srca Svetogorske!