Zakoni
Rod u radu
Stopa zaposlenosti žena u Srbiji je 44 odsto, a muškaraca 63 odsto. Samo 2,3 odsto žena pripada sloju funkcionera, menadžera ili rukovodilaca, dva puta manje nego muškarci (4,5), iako su žene u proseku stručnije: u sloj stručnjaka spada 10,1 odsto žena, a 8,1 odsto muškaraca. Žene duže čekaju na posao od muškaraca, a kraće se zadržavaju na poslu, češće su izložene diskriminaciji. Svakoj šestoj ženi poslodavac prilikom zapošljavanja postavlja uslov da nema decu. Zbog brige za članove porodice posao napušta 12,1 odsto žena, a muškaraca 3,4 odsto. Razlike u zaradama su vidljive – 16 odsto u korist muškaraca. To proizlazi iz istraživanja "Položaj žena na tržištu rada u Srbiji", koji je u toku 2006. godine sproveo vladin Savet za ravnopravnost polova u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Opšti zaključak tog istraživanja je da se položaj žena u Srbiji na tržištu rada pogoršao od 1990.
Ti podaci izneti su u Skupštini Srbije koja je u utorak 10. novembra raspravljala o zakonu o ravnopravnosti polova. Zanimljivo je da je tokom rasprave jedna poslanica SRS-a ukazala i na ugroženost muškaraca. Ona se pozvala na podatak vitalne statistike Republičkog zavoda za statistiku o očekivanoj dužini života, koja je 2008. za muškarce iznosila 71 godinu, a žena 76 godina.
Zakon reguliše široko polje – od zapošljavanja, obrazovanja do seksualnog uznemiravanja i porodičnog nasilja. Na primer, propisuje se obaveza da u državnim uredima bude obezbeđeno angažovanje 30 odsto žena. Zaposleni će imati pravo da pismeno obaveste poslodavca o okolnostima koje ukazuju na uznemiravanje, seksualno uznemiravanje i seksualno ucenjivanje i da traže zaštitu. Ako se poslodavac o taj poziv ogluši, može biti kažnjen. Pokretanje postupka zbog diskriminacije na osnovu pola, uznemiravanja, seksualnog uznemiravanja ili seksualnog ucenjivanja ne može se smatrati opravdanim razlogom za prestanak radnog odnosa, niti može biti opravdan osnov da se zaposleni proglasi viškom. U članu 49. zakona u nastajanju postoji pretpostavka krivice tuženog: ako tužilac učini verovatnim da je izvršen akt diskriminacije po osnovu pola, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, snosi – tuženi.