Nisam ni rusofil ni rusofob, tačnije, nisam neko ko emotivno sagledava narode i države u bilo kom smislu. Zapravo, spadam u one koji se gnušaju svakog vida ostrašćenosti i brzopletosti, a ministar Jeremić koji, kako rekoste, "oličava srpsku spoljnu politiku", predstavlja tipično otelotvorenje upravo ostrašćenosti i još više brzopletosti. Nekako me podseća na fudbalera čiji tim u devedesetom minutu gubi sa 5:0, ali on i dalje kao sumanut trči po terenu iako ništa ne može da promeni, samo zato da bi ga trener posle meča potapšao po ramenu i rekao mu: bravo, mali, od sada si ti kapiten!

Nije suština u tome da li će se Tadić, Jeremić & co. sretati sa ovima ili onima, ili, još bolje, i sa ovima i sa onima, već u sadržini i smislu tih susreta. Medvedev je predsednik jedne izuzetno značajne i uticajne države, Roman Abramovič zaista jeste vlasnik Čelzija (daj, bože, da takvi poput njega pokupuju i ove naše jadne klubove), pa, prema tome, i dobre odnose sa Rusijom svakako treba (p)održavati.

Međutim, kompletno domaće diplomatsko delanje, bez obzira na to da li ovi "naši" nekome idu u pohode ili im taj dolazi u posetu, svodi se na očajničke pokušaje da se dobije kakva-takva podrška u "borbi za očuvanje(?!) Kosova", kako bi pokazali i dokazali pučanstvu da se istoga (Kosova, to jest) tobož "nikada odreći neće", premda im ni sami Srbi u (bivšoj) Pokrajini nekako više ne veruju, što pokazuje i njihova pojačana zainteresovanost za tamošnje izbore 15. novembra. Baš kao u samoj završnici one pomenute utakmice u kojoj se Jeremić nada da može da postigne pet golova za pola minuta i izbori produžetke.