Ako je "politički sumnjivo kada se piše samo o biću psa, a ne i o biću mačke", nesumnjivo je da su ljudska, tj. "ljudska" bića koja se opredeljuju za psa, pri čemu još i mrze mačke, u stvari fašistoidni tipovi, a pas i mačka su samo nedužno ogledalo. Pas i mačka su simboli večitog antagonizma. Ima, međutim, primera prevazilaženja tog antagonizma, čak i krajnje mirne koegzistencije ta dva repata bića. To ne bi bilo moguće da su ona u suštini (i do genocidnosti) "fašistička" i "antifašistička". Sa nešto truda i dobre volje čovek može da utiče na uspostavljanje trajne koegzistencije između tih "prirodnih ljutih protivnika". Često, međutim, čovek podstiče upravo suprotan odnos između psa i mačke, pri čemu se, po pravilu, ponosi navodnom nadmoći psa. Nekada se to deljenje osećanja svodi na "volim pse" i "ne volim mačke" i obrnuto, nekada se ilustruje iznošenjem mačećih žrtava pasa. Pas i mačka su, tokom duga vremena koje žive uz čoveka, zapravo njegova slika i prilika. I nije slučajno da se u oceni kvaliteta nekog društva, u procenjivanju njegovog odnosa prema nekim marginalnim skupinama uvek, pogotovu u urbanim sredinama, uzima u obzir i odnos prema životinjama, često baš prema psima i mačkama.