Ko će voditi Evropu? Ko će voditi Britaniju? Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja u Engleskoj na prvom mestu je Konzervativna stranka sa 42 odsto, slede Laburistička stranka sa 25 i Liberalno-demokratska stranka sa 21 odsto.

Uprkos ovim ispitivanjima, neverovatno je da su laburisti nespremni da urade bilo šta da bi izbegli katastrofu – većina prihvata skoro izvesnu mogućnost poraza, verujući da bi promena aktuelnog lidera stranke možda i poboljšala poziciju u parlamentu, ali ne bi dovela do pobede na izborima.

Iznenađuje pojava relativno velike grupe potencijalnih lidera Laburističke stranke. Najintrigantnija figura svakako je Piter Mendelson – njegov slučaj gradi se na činjenici da je on najbolji strateg političke kampanje, ukoliko ne računamo drugog, već pomenutog političkog maestra Tonija Blera. Pojavljivanje lorda Mendelsona u Kući lordova događaj je za pamćenje; čini se da je izgubio auru sumnjičavosti koja je lebdela oko njega, ali je zadržao osobenu oštrinu. Postoji još najmanje troje lidera koji bi bili popularniji od Brauna: Herijet Harman, Alan Džonson i Dejvid Milibend…

Zapravo, Milibend bi sasvim odgovarao na mestu ministra spoljnih poslova EU, što mu je možda bolja pozicija nego da postane lider stranke ili premijer – njegove sposobnosti više su diplomatske nego liderske. U sećanju mi je ostao Entoni Idn, ministar spoljnih poslova koji je doživeo neuspeh kao premijer. Verovatno je da će pozicija predsednika EU najpre pripasti dobrom menadžeru – muškarcu ili ženi – koji će radije uživati u ispoljavanju svog ega nego u pregovaračkim uspesima. Toni Bler je ranije uspevao da ostvari svoj naum zahvaljujući izuzetnom šarmu, koji je sada preinačen u imidž "prirodnog lidera" koji ugrožava delikatne sujete drugih. Smatram da bi Dejvid Milibend mogao da bude sasvim prihvatljiva figura za Angelu Merkel, nemačku kancelarku.

Evropa mora da pregovora o engleskom pitanju. Nema sumnje da se mnogi Englezi osećaju prevarenim zbog načina na koji je vođen Lisabonski sporazum, odnosno zbog neodržavanja obećanog referenduma. Evropski lideri uvek su govorili da Britaniju doživljavaju kao stabilizatora Evrope. Evropa mora da kandiduje ministra spoljnih poslova koji ume da pregovara sa Britanijom. Osim ukoliko se ne postignu postlisabonski dogovori, alternativa za Britaniju može da bude da napusti Evropsku uniju. Takođe, možda će biti potrebni pregovori o neodržanom referendumu, koji je Toni Bler obećao još 2005. godine. Niko ne bi mogao bolje da obavi te pregovore, sa evropske tačke gledišta, od Milibenda. Dakle, Dejvid Milibend ide u Brisel, Piter Mendelson za šefa laburista, a Dejvid Kameron u Dauning strit.