Trebalo bi da Raif Dizdarević u petak 30. oktobra u 14 h. održi promociju ove knjige u Beogradu, u hali II Beogradskog sajma. Bilo bi dobro otići tamo.

Reč je, naime, o veoma preciznim memoarima koje je bez žurbe pisao jedan smiren i pametan čovek, diplomata i – usudićemo se da kažemo – državnik (u poređenju s ovima koji su došli posle, svakako). Diplomata od karijere, pa predsednik Predsjedništva BiH 1978–1982, predsednik Skupštine SFRJ 1982–1983, pa ministar inostranih poslova SFRJ 1984–1988. i na kraju predsednik Predsedništva SFRJ 1988–1989, kada je svojom voljom otišao u penziju i odbio razne nuđene funkcije, Raif Dizdarević je čovek koji zna i pamti mnogo. Osim toga, temeljit i savestan kakav je, marljivo je čuvao svoje lične i službene arhive. Povukavši se iz političkog života, sve je te papire odneo u porodičnu kuću u Fojnici da na njima radi. Nekako ih je sačuvao u vihoru rata 1992–1995, kažu zato što neki mahalski prvoborci koji su pljačkali na tom terenu nisu bili baš najpismeniji; više su ih zanimale druge vrednosti iz kuće Dizdarevića. Morao je u jednom trenutku da zatraži zaštitu, pa su ga do kraja rata čuvali Armija BiH i norveški bataljon UNPROFOR-a (po naredbi generalnog sekretara Butrosa Galija), u dva prstena.

Raif Dizdarević (1926) jedno je od desetoro dece ugledne porodice iz Fojnice (sedmoro braće i tri sestre); svih sedam muških Dizdarevića borilo se u partizanima, Raif od svoje 16. godine; tri brata su poginula u ratu, od toga su ustaše i četnici ubili po jednog: poznatog književnika Ziju ustaše u Jasenovcu, a Nusreta četnici u partizanskoj bolnici. Raifa sam sticajem okolnosti upoznao dok je bio predsednik Savezne skupštine: veoma pristojan, smireno duhovit i upadljivo lepo vaspitan stariji gospodin, kako je nekada i priličilo begovskoj deci iz finih kuća. Takva mu je i ova knjiga: precizna, dokumentovana i uzdržana – osim gde uzdržavanju mesta nema.

Period koji obuhvata, 1979–1989, uvertira je slomu države i politike kojoj je Raif Dizdarević posvetio ceo život, a na čijim vrhovima se našao baš u to vreme. Kad se čitalac probije kroz njegov donekle socijalističko-samoupravno-nesvrstani jezik (što ide brzo), otvara mu se prava insajderska priča polagane propasti. Ponekad je dirljivo s kakvom objektivnošću i samokritičnim odnosom Raif Dizdarević prati taj sunovrat. Opšti utisak, na kraju čitanja, jeste da ste čitali opis naslućenog poraza jedne ideje i taj utisak dobija na snazi iz stranice u stranicu. Njima je svima jasno da centrifugalne sile (na pogonu "nacional-egoizma", kako Raif to lepo zove) razbijaju zajedničku državu; da su Slovenci licemeri, a Sloba Milošević lažov; da je Bora Jović – kao što znamo – bestidan do samooptuživanja; da je Veljko Kadijević kolebljiv do kukavičluka, a sve vreme se njuška sa svojim Rusima gubitnicima; da im poverljive informacije o analizama CIA i NATO jasno ukazuju na opasnosti i čak na mogućnosti spasa, ali niko ne može da se mrdne iz ustavne paralize; "Everybody knows that the boat is leaking, everybody knows that the captain lied", što bi rekao Leonard Koen. Ta hronika bespomoćnosti potresna je ponekad; Kadijević, na primer, tokom jedne od kosovskih kriza 1988, kaže Dizdareviću: "Kada bi bilo moguće, Jugoslaviji bi bilo najbolje bez Kosova"; eto nam i njegove "proročke duše" ("Hamlet").

Vrednost ove knjige, međutim, nije u anegdotama o Kadijeviću i sličnima, mada ih ima, taktično i nenametljivo razmeštenih, ponekad sa finim smislom za humor. Njena je vrednost u sintezi svega toga, u kontroli nad ogromnim dokumentarnim materijalom i u ravnoteži ukupnog utiska. Nije Raif Dizdarević tu nama saopštio mnogo nečega ekskluzivnog i senzacionalnog što nismo znali ranije. On je to samo složio marljivo i temeljito: sve ono što smo slutili i znali iznutra, intuitivno, ali nam je falila još jedna potvrda. Tu se, na kraju knjige, u posebnom osvrtu na ulogu JNA, jasno vidi kako se ta vojska koleba: da li da sačuva državu, a komunizam pusti niz vodu – ili da sačuva komunizam, a država neka ide. Nisu sačuvali ni jedno ni drugo.

Raif Dizdarević je kroz celu ovu knjigu bolno svestan čemu sve to vodi; svestan je i nemoći državnog i vojnog vrha da to spreče, mada je mnogima i jasno kako će cela stvar svršiti. Svi vide da život razbija kardeljevske fikcije uzorne beskonfliktne države; niko nije u stanju da to preseče, a kad se pojavi Ante Marković, svi mu zabiju nož u leđa. Prekasno je, raspad odgovara svima, osim Bosancima i Makedoncima.

Na žalost čitaoca i na svoju sreću, Raif Dizdarević povukao se iz politike maja 1989, na način skoro demonstrativan. Da nije, imali bismo uvid u najznačajniji segment naše novije istorije: kako se desilo da niko ovde ne primeti pad Berlinskog zida, čak ni kad je zveknuo tako da se cela planeta zatresla. Raif daje naslutiti da je to očekivao i ne insistira sa naknadnom pameću da je, kao, znao sigurno. Zato je iz njegovih sećanja sasvim jasno da je poseta Miše Gorbačova ovde bila sasvim pogrešno shvaćena. Na svu sreću, Raif Dizdarević barem ne izvodi uobičajeni cirkus od revizije istorije, niti pokušava da revidira sebe: čovek je bio i ostao antifašista, borac i komunistički funkcioner i ne misli da sada treba da se stidi. Ima, bogami, i dobru argumentaciju za to.