Milorad Dodik – Bosna prebivalište, Srbija domovina
Dragi gost u Beogradu
Poseta Medvedeva Beogradu potvrdila je ocene da bi se izveštaj o učesnicima bilo kog značajnog skupa u Srbiji mogao završiti istim rečima: "I, naravno, Dodik." Da li je premijer Republike Srpske tako često u Srbiji zbog bratske ljubavi ili iz političkih interesa i čijih
Kad Milorad Dodik kaže da živi u Bosni ali mu je srce u Srbiji, moglo bi se zaključiti da je reč o čoveku koji u životu uglavnom ide tamo kud ga srce vodi: premijer Republike Srpske gotovo da je neizostavan gost svakog iole značajnijeg događaja u Srbiji – političkog, ekonomskog, sportskog…
Dodikovi oponenti, međutim, raspolažu bogatim arsenalom dokaza za tvrdnju da je reč o izrazito pragmatičnom čoveku. I to ne samo zbog toga što je solidno bogatstvo, s kojim je ušao u politiku, tokom godina provedenih na vlasti (kao proklamovani socijaldemokrata?!) uspeo drastično da uveća, već i zbog toga što je njegova politička karijera obeležena nizom izrazitih suprotnosti.
Tako, recimo, političar koji je na vlast došao uz jaku (presudnu) podršku međunarodne zajednice, danas slovi kao glavni faktor dezintegracije dejtonske Bosne, tvorevine nastale po projektu iste te međunarodne zajednice. Slično tome, i njegov odnos sa beogradskom političkom elitom mogao bi se opisati kao "slalom": obožavalac Slobodana Miloševića, postao je njegov neprijatelj; političar koji je 2007. dočekivao srpsku Novu godinu sa Vojislavom Koštunicom, Cecom Ražnatović i Borom Đorđevićem i koji je u februaru 2008, ponovo u organizaciji Koštunice, govorio na mitingu "Kosovo je Srbija" (nakon koga je, u neredima, spaljena Američka ambasada u Beogradu), ubrzo potom aktivno se uključio u predizbornu (pobedničku) kampanju Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke. I nastavio da bude redovan inventar na važnim događajima u Tadićevoj Srbiji, poput prošlonedeljnog ugošćavanja ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva (na svečanosti na kojoj je Dodiku bilo rezervisano mesto u prvom redu, pored Tadića, a za Koštunicu, ranijeg bliskog prijatelja premijera Republike Srpske, bilo je planirano mesto u petom redu, iza Milanke Karić i Ekstra Nene, što je ovoga uvredilo i odvratilo od odlaska u Sava centar).
Možda je Dodik pripadnik one retke srećne vrste kojoj srce i pamet biraju isto, ali, šta je sa Srbijom, Dodikovom "domovinom" koja najmoćnijem banjalučkom političaru redovno omogućava rezervacije za beogradske svečane lože? Da li Srbija neskriveno i iskreno podržava Dodika u njegovoj politici u Bosni? Ili, sasvim suprotno tom tumačenju, upravo u interesu moćnijih igrača, Beograd pokušava da disciplinuje "mlađeg brata" čije ponašanje ozbiljno preti da se otme kontroli?
Nema naznaka o bitnoj promeni odnosa između Dodika i Srbije u poslednje vreme, ali čini se da je njegovo prošlonedeljno učešće u dočeku ruskog predsednika "prelilo čašu" i isprovociralo mnoštvo komentara koji bi se grubo mogli podeliti u dve gorenavedene kategorije (Dodik govori ono što Srbija misli vs. Srbija disciplinuje Dodika). Čak je i ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, boraveći u Sarajevu dan nakon susreta sa Medvedevom, morao da novinarima odgovara na pitanje da li je Dodik proteklih dana bio previše u Beogradu (zbog čega je i pre vremena napustio butmirski skup posvećen budućnosti Bosne). Jeremić je takve ocene nazvao "preteranim" i ocenio da je "Dodik, kao demokratski izabrani vođa srpskog naroda u BiH uvek drag gost u Beogradu, ali su dobrodošli i predstavnici drugih BH naroda kojima je poziv uvek otvoren".
Ministar je, ubrzo potom, bio prinuđen i da opovrgava komentare prema kojima se u Sarajevo zaputio upravo zato da bi umanjio štetu procesu evrointegracije Srbije, nanetu prisustvom Dodika na dočeku Medvedeva. Tu vrstu tumačenja jezgrovito je izložio Zoran Ostojić, poslanik Liberalno demokratske partije (LDP) u "Utisku nedelje", rekavši da je Jeremić "morao da vadi kestenje iz vatre" zbog ispoljene srpske podrške Dodiku "koji zateže u Bosni". Jeremić, s druge strane, tvrdi da je dolazak Medvedeva u Beograd "ojačao Srbiju", pa je Haris Silajdžić, bošnjački član Predsedništva BiH, "prvi put prihvatio sastanak sa nekim iz Srbije".
Iako ministar Jeremić redovno tvrdi da "Srbija nema ni kapacitet, niti želju da svojoj braći bilo šta nameće" te da su "prošli ti dani kada je Beograd, zavrtao ruku Srbima", a Doris Pak, izvestiteljka Evropskog parlamenta za BiH, dodaje da je "Dodik toliko svojeglav" da ne veruje da bilo ko može "uticati na njega i poteze koje zacrta u glavi", mnogo je razloga za zaključak o specijalnoj ulozi specijalnih veza Srbije i RS u rešavanju pitanja budućnosti Bosne. I to ne samo zbog toga što je Dodik tražio da Srbija aktivno učestvuje u pregovorima o ustavnoj reformi BiH, već i zbog toga što se njegovo ime prečesto pominje u priči o stranim posetama Beogradu: tako su, recimo, mediji proletos tvrdili da je američki potpredsednik Džozef Bajden "u Srbiju došao sa eksplicitnim pretnjama i nagradama za kooperativnost Beograda prema američkom prioritetu da po svaku cenu spreči razgradnju BiH" (odnosno, da je od Tadića tražio da umiri Dodika). A nedavno je i Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske, zemlje predsedavajuće EU, poluinkognito posetio Tadića i Jeremića, motivisan, prema ocenama medija, početkom razgovora u Butmiru. Pojavila se, čak, i nezvanična informacija da je Brisel ponudio Beogradu jači pritisak EU da se odblokira Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ukoliko uticajem na Dodika omogući kompromis u pregovorima o BiH, i to pre Samita EU predviđenog za 10. i 11. decembar.
Možda je u toj činjenici, da se Dodikovo ime sve češće upetljava u priču o međunarodnom položaju Srbije, razlog što je njegovo prisustvo u "domovini" poslednjih dana izazvalo toliko komentara – iako ni ranije nije manjkalo povoda za postavljanje pitanja o specijalnoj ulozi tog stranog državljanina u srpskom političkom, ekonomskom i sveukupnom životu. Kako bi se, recimo, moglo objasniti Dodikovo martovsko prisustvo otvaranju "srpskog Davosa", kopaoničkog samita domaće političke i ekonomske elite, posvećenog ekonomskim problemima Srbije, na kome je premijeru RS pripalo počasno mesto, između predsednika i premijera Srbije, Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića?! Možda njegovom brigom za očuvanje vrednosti nekretnina i druge lične imovine locirane na teritoriji Srbije?