Pre mesec i po dana u Centru za kulturu Grad organizovana je retrospektiva mog dosadašnjeg rada pod nazivom "Umetnost shoka" tokom koje su hronološki prikazani svi moji kratki igrani filmovi, zaključno sa dugometražnim dokumentarcem Made in Serbia. To je bio dobar uvod u bioskopsku distribuciju filma Život i smrt porno bande, mog dugometražnog igranog prvenca, koja još uvek traje, ali i pravi trenutak da se podsetim kroz šta sam sve prolazio tokom dvanaestogodišnjeg bavljenja filmom tj. šta sam naučio o domaćim filmskim prilikama.

Početna saznanja i stavovi o našem "filmskom svetu" su na početku, iz zaštićene pozicije vrlo mladog autora koji pravi samo poluamaterske kratke filmove (te stoga nikom ne smeta), bili pomalo naivni i neopterećeni spoljnim okolnostima. Već tokom studiranja, perioda kada se mlade filmadžije susreću sa konkurencijom od strane kolega, ali i (nažalost) profesora, ta saznanja su dobila momente neprijatnog otrežnjenja, da bi tokom rada na prvom dugometražnom igranom filmu, na kome sam se tek suočio sa pravim preprekama, stavovi poprimili ozbiljne mračne tonove. To isto su i gledaoci mogli da osete tokom retrospektive – prvi kratkometražni filmovi su bile komedije (doduše crnohumorne i bizarne, ali ipak komedije), da bi ih postepeno zamenile mračnije filmske priče i zalaženje u horor žanr.

Iako su o Porno bandi nakon premijere na Festu izašle mnogobrojne odlične kritike i nekoliko eseja potpisanih od naših uglednih kritičara (Milan Vlajčić, Dimitrije Vojnov, Srđan Vučinić, Vladan Petković…), film je naišao na pokušaje da bude skrajnut. Pored mnogo tekstova o filmu u kojima se često pominjalo da je Banda naš najbolji domaći film u poslednjih 10, 15, 20 ili više godina, selektori su film na domaćim festivalima prikazivali u krajnje neatraktivnim terminima, a na tim istim festivalima su mi dodeljivana samo specijalna priznanja. Trenutna bioskopska distribucija filma se odvija u kasnijim terminima i to samo u dva bioskopa, što je posledica postojanja samo dve 35mm kopije, pošto za više nismo mogli da obezbedimo novac. Naime, ta borba da dobijemo sredstva od Ministarstva kulture za transfer na filmsku traku, bez kojeg su nemogući distribucija i učestvovanje na stranim festivalima, trajala je dosta dugo. Iako je film dobio poziv da tokom februara učestvuje na FEST-u u jedinoj takmičarskoj selekciji – "Evropa van Evrope" i nakon što sam dobio nagradu "Nebojša Đukelić" za najbolji film u svim programima, ministarstvo nije odreagovalo, praveći u mom slučaju meni tada neobjašnjiv izuzetak (kasnije sam saznao da sve to dosta ima veze sa reakcijom jednog našeg poznatog reditelja, savetnika ministra kulture, koji je rekao da je protiv cenzure, ali da bi moj film trebalo malo cenzurisati). Ipak, posle duže borbe, sredstva sam konačno dobio, tako da je film mogao da krene u svoj festivalski i bioskopski život.

Naravno, nagrade i pomenut tretman ne određuju život jednog filma u budućnosti (i istoriji filma), ali pokazuju da kod nas postoje određene retrogradne grupe kojima smeta upliv nove energije, pomeranje granica i istraživanje u oblastima u koje se malo ko usuđuje da kroči. Njima nezavisni mladi autori prave problem pošto im njihova svežina i energija ugrožava pozicije. Njima statičnost i nepomućeni spokoj, gde se zna ko je ko, odgovara, a sve to, po mom mišljenju, ima veze sa jakim i stalno prisutnim mrtvozorničkim senzibilitetom u našoj kulturi koji mladim, progresivnim snagama oduvek podseca krila. Oni bi najviše voleli da srpski film zauvek izgleda kao siva, pokisla građevina, koja je zaboravila na protok vremena i zapravo je plod nemaštovitih, praznih autora, kojima nedostaje inspiracija. Takve mračne grupe, kao što znamo, postoje ne samo u kulturnoj politici, već i (i to najpre) u realpolitici i imaju dug kontinuitet.

Još jedan povod za ovakva razmišljanja je intervju sa dramaturgom i kritičarem Vladislavom Vojnović koji je pre desetak dana objavljen u listu "Politika". Ono što je u antrfileu bilo istaknuto jeste pesimistično predviđanje sagovornice o budućnosti srpskog filma, stavljeno i u podnaslov – "od sada će se srpski film zvati porno film". U jednom delu intervjua, Vladislava Vojnović se bavi grupom filmova mladih autora za koju tvrdi da se upravo formira, i patriotski, zabrinuto, majčinski upozorava na lošu sliku o Srbiji koju ti filmovi stvaraju i stvaraće u svetu. Jedan od tih filmova na koje se ovo njeno viđenje odnosi i koji ju je najviše isprovocirao je, pretpostavljam, Život i smrt porno bande, jer se upravo on trenutno prikazuje u domaćim bioskopima, a i na stranim festivalima. Ovde treba podsetiti i na moj prethodni film Made in Serbia, film o srpskoj porno industriji, koji je pre četiri godine prikazan na FEST-u, a zatim ušao u bioskopsku i DVD distribuciju, ostvarenje koje je probilo led i dosta uticalo na tu "pornografsku preokupaciju" ne samo na lokalnom nivou, već i šire (recimo, Vinko Brešan je nekoliko puta u intervjuima govorio o tome kako ga je film ohrabrio i inspirisao da snimi film Nije kraj).

Ukratko, Vladislava Vojnović u tom intervjuu kaže da su moji i filmovi mojih kolega ti koji treba da zamene do sada popularno bavljenje Romima i da Srbiju od sada pa nadalje slikaju kao horor porno zemlju. Taj deo intervjua, koji možete videti na "Politikinom" sajtu, a koji neodoljivo podseća na policijski izveštaj pisan u kancelarijima Udbe u vreme progona Joce Jovanovića, Žilnika, Pavlovića i drugih autora, obiluje raznim prizemnim konstatacijama. Ovim tekstom i, u okviru njega, pozivanjem na organizovanje odbrambenog fronta, autorka se svesno ili nesvesno stavila u službu ljudi koje sam pominjao. Baš zbog toga što je samo instrument, na nju se ne treba previše obazirati kad je pominjem tokom teksta, već treba razmišljati o onome što stoji iza nje.

Sa idejom Vladislave Vojnović o "čudnom primitivizmu sa etno momentima" kao obrascem (koji, po mom mišljenju, promovišu filmski fondovi i festivali kada je /ne samo/ ovaj region u pitanju) se slažem. Kliše filmova koje od nas očekuju Evropa i Amerika je odavno formiran. Međutim, postoje autori u našoj i drugim kinematografijama koji bi se tim čudnim primitivizmom i bizarnošću bavili gde kod da žive i kom god narodu da pripadaju, pokazujući da takvo bavljenje ima potpuno drugačiji motiv i formu od onog da se udovolji festivalskim i fondovskim zahtevima. Ti napadnuti autori su pre svega filmofili i kad sebe vide kao pripadnike jednog naroda, to ne znači da to "deo naroda" tumače kao "deo stada", o kome su, kao poslušni članovi, obavezni da prave lepu sliku. Napokon, ti autori su iz sasvim drugih motiva počeli da se bave filmom i imaju značajnije ambicije od tih da kroz filmove prave sliku o jednom narodu. Postojanje takve mogućnosti grupe koje sam pominjao nisu u stanju da uzmu u obzir, pošto oni podrazumevaju da je film najpre sredstvo za izražavanje trivijalnih sociopolitičkih ideja, što je zapravo istočnoevropski sindrom. Oni i u svojim tekstovima o filmu pokazuju da se u njihovom slučaju radi o velikoj grupi tužnih, lobotomisanih filmskih radnika koji već dugo tumaraju prostorom siromašne jugoistočne Evrope. Njima zapravo i nije stalo do filma kao umetnosti, oni su navikli i bili prinuđeni da se, koristeći film, u stvari bave politikom, kako bi nahranili svoje i gladne stomake svojih porodica. (Zato je upravo i karakteristično da oni često napadaju eksplicitne prizore seksa, jer još nisu zadovoljili osnovnu egzistencijalnu sigurnost vezanu za hranu.)

Još nešto bode oči kada oni reaguju na te "pomerene" filmove, a to je provincijski (ovde pre svega mislim na provinciju na mentalnoj, a ne na geografskoj mapi) odnos prema mračnom, bizarnom i čudnom. Za palanački odnos prema neobičnom karakteristično je odbacivanje, postavljanje ograda i stavljanje pod tepih, a ne gledanje u oči i preispitivanje. To je način na koji provincija štiti samu sebe. Međutim, tako se problemi ne rešavaju, već se samo potiskuju i gomilaju, što je siguran put ka mentalnim i fizičkim (kolektivnim i individualnim) oboljenjima.

Vladislava Vojnović greši i kada kaže da se sada od Srbije očekuju upravo takvi filmovi kakve ona napada. Ona izgleda nije dobro upoznata sa programima i nagradama svetskih A i B festivala. Da poznaje stremljenja dominantnih festivala koji određuju klimu, verovatno bi videla da filmovi iz jugoistočne Evrope koji su eksplicitni po pitanju seksa i nasilja, oštri i beskompromisni, sa pop i kemp momentima, teže prolaze, jer se upravo oni ne uklapaju u kliše filmova iz ovog regiona, pa su zato i potpuno marginalizovani.

Pred kraj pasusa, kritičarka upozorava da na tu novu filmsku struju niko ne reaguje. Ona bi valjda pomenutim upozorenjem i pozivanjem na reakciju želela da se javnost pobuni protiv tih besprizornih mladih autora, ne uviđajući da je taj njen poziv zapravo skandalozan i da je u stvari ono što je čudno – to što na njega niko ne reaguje. Ona šalje poruku svojim kolegama pandurima da je krajnje vreme da se nešto preduzme, jer želi da se mladim ljudima koji filmove stvaraju i prikazuju u vrlo teškim uslovima, još i podmetne noga.

Pretpostavljam da je za nju moj film upravo taj za koji ona kaže da "ne spočitava nešto sistemu već pokazuje čistu pornografiju". U mom filmu su, u političkom smislu, strele bačene levo, desno i u centar. Upravo to njoj zadaje glavobolju, jer ne zna kako da me upotrebi i u koju fioku svojih sociopolitičkih, ideoloških preokupacija da me stavi, a to mora, pošto će se u suprotnom njena pozicija obesmisliti, a ona prestati da bude korisna. Tvrditi da je moj film prikazivanje čiste pornografije je besmisleno, jer u njemu postoje samo tri-četiri pornografska kadra, a o tome da je veliki broj pomenutih kritičara i te kako primetio i sociopolitičke konotacije i poruke, možete čitati upravo u njihovim tekstovima.

Ali, opet, imajući u vidu od koga ove kvalifikacije dolaze, ne smeta mi da me nazivaju pornografom. To mi predstavlja čast.