Pet meseci pošto je "Vreme" objavilo snimke prebijanja u Duhovno-rehabilitacionom centru u Crnoj Reci, protojerej Branislav Peranović dobio je titulu "eparhijskog savetnika za borbu protiv narkomanije", glavni batinaši i nasilnici dobili su simbolične zatvorske kazne za silovanje, a vladika bački Irinej optužen je da laže i indirektno ubija mlade.

Tako, ukratko, danas izgleda priča koja je počela podizanjem optužnica, smenjivanjem upravnika Centra, najavom crkvenih i svetovnih vlasti da neće tolerisati nasilje, obećanjem nadležnih institucija da će se problemom narkomanije ozbiljnije pozabaviti.

Da li u međuvremenu bivši štićenici Crne Reke umiru od droge, kao što tvrde rukovodioci Centra i roditelji mladih koji su tamo boravili, za sada nije poznato. Poznato je, međutim, da se i ta afera, poput mnogih drugih na mestu na kojem živimo, pretvara u epizodu koja se previše razvukla i stoga više nikog preterano ne zanima.

ZLOČINI I KAZNE: No, pođimo od glavne vesti. Nemanja Radosavljević i Marijan Pavićević, glavne zvezde pomenutog snimka, osuđeni su 14. oktobra 2009. na 29, odnosno 12 meseci zatvora. Da su bili optuženi "samo" za nasilje, jedino što se na snimku videlo, kazna bi možda i mogla da "prođe". Ovako, malo je onih koji se neće pridružiti oceni advokata i tužilaštva da je kazna sramotno mala. Neposredno posle emitovanja snimka, u maju 2009, bivši štićenik Crne Reke obratio se nadležnima tvrdeći da je u Centru bio ne samo premlaćen već i seksualno zlostavljan. Radosavljević i Pavićević su zbog toga bili optuženi za silovanje i nasilničko ponašanje – dela za koja je predviđena zatvorska kazna od tri do 15 godina, daleko veća od kazne koja im je određena. Okružno tužilaštvo u Novom Pazaru zbog toga je najavilo tužbu, ali iz drugih je slučajeva dobro poznato kako te i takve žalbe prolaze. Ne prolaze, naime, nikako.

Simbolična presuda dvojici nasilnika mogla bi se smatrati i svojevrsnom najavom epiloga sudskog procesa protiv bivšeg rukovodioca centra Branislava Peranovića koji bi pred Opštinskim sudom u Tutinu trebalo da odgovara zbog nasilništva. Ako su osobe za koje je dokazano da su silovale štićenika dobile kazne manje od zakonskog minimuma, šta bi drugo moglo da se dogodi protojereju Peranoviću koji ih je "samo" mlatio lopatom?

Odgovor na to pitanje za sada je na nivou pretpostavke, ali je izvesno da je tokom proteklih pet meseci Peranović prilično avanzovao u crkvenoj hijerarhiji. U intervjuu za beogradsku "Pravdu", objavljenom 29. septembra, protojerej je obznanio kako je "stupio na dužnost eparhijskog savetnika za borbu protiv narkomanije". Najava episkopa Artemija da će Peranović biti predat crkvenom sudu (maj 2009) tako je završila okačena mačku o rep.

SAVETOVANJE S LOPATOM: Čak i pre toga bilo je jasno da se u Peranovićevom životu, pošto je otkriveno kakav je i koliki ekspert za lečenje narkomanije, malo šta promenilo. Uprkos optužnici i činjenici da je smenjen s mesta upravnika Duhovno-rehabilitacionog centra, on je u Crnoj Reci i dalje obavljao posao "duhovno-terapeutskog savetnika", a na sajtu Centra bilo je navedeno da je tamo "veoma aktivan i nezamenljiv". Prilikom nedavne inkognito posete novinara "Vremena", to se pokazalo i na delu: protojerej Peranović bio je organizator i domaćin moto-okupljanja "Vožnja podrške", a bio je i onaj ko je Zorana Majdina javno "raskrinkao" (videti "Vreme" broj 977, 24. septembar 2009).

Na poziciji gazde iz senke, Peranović se čak pokazao i kao maštovit čovek. Kako je u pomenutom broju "Vremena" već objavljeno, ulaz u Centar ukrašen je novim nezvaničnim grbom – beli dvoglavi orao koji u kandžama drži ašov i lopatu – kao i ašovom i lopatom koji ukršteni stoje nad grbom. Upitan zašto baš takav grb, zašto baš takva postavka na ulazu, protojerej je odgovorio: "Iz inata. Iz inata zbog medijske hajke koja je protiv mene pokrenuta."

Taj odgovor, kao i činjenica da je faktički ostao na čelu Centra u Crnoj Reci, pokazuje da se Peranović tokom svih ovih meseci nije osećao nimalo nesigurno na svojoj poziciji. Takva sigurnost nije bila neosnovana. Ne samo što nije završio pred crkvenim sudom, ne samo što nije udaljen sa svih funkcija već mu je, tako "nezamenljivom" i "aktivnom" minuli rad posebno vrednovan imenovanjem za "eparhijskog savetnika za borbu protiv narkomanije". Pošto zvanični crkveni sajtovi ne obaveštavaju o ovom imenovanju, nije najjasnije šta taj posao zapravo podrazumeva, ali bi nadležni svakako morali da odgovore na pitanje kako je moguće da osoba koja je snimljena s lopatom u rukama zauzme bilo kakvu poziciju u sistemu koji bi trebalo da se zalaže za primenu hrišćanskih načela.

RODITELJSKI LOBI: Istog dana kada je u Novom Pazaru doneta presuda dvojici batinaša i nasilnika, mediji su objavili pismo koje je potpisala grupa od pedeset roditelja bivših štićenika Crne Reke, a koje je predstavljeno kao "otvoreno pismo vladiki bačkom Irineju". Što se tiče "lečenja" u Crnoj Reci, ovo pismo ne otkriva ništa novo. Pre svega, tu se objašnjava da je "od naše dece koja su usled medijske kampanje napustila Crnu Reku, do sada umrlo šestoro, a od ostalih drogira se, po našim saznanjima, preko 80% dece". Tezu koju već neko vreme plasiraju pristalice Crne Reke, niko nije potvrdio bilo kakvim zvaničnim podacima, a nije jasno ni kako bi to moglo da se dogodi. Ko bi i na koji način mogao da utvrdi koliko je bivših štićenika umrlo i da li je uopšte bilo ko umro? Ko je i kako mogao da utvrdi koliko se bivših štićenika i danas drogira? Konačno, ko bi i kako mogao da dokaže da smrtni slučajevi i povratak drogi imaju bilo kakve veze s "medijskom kampanjom"? U svakom slučaju, činjenica je da teza "dobro zvuči" i da privlači pažnju svih onih koji su za Crnu Reku na bilo koji način zainteresovani.

Mnogo su zanimljiviji rečnik ovog pisma i njegova prava tema. Te dve stavke, naime, upućuju na zaključak da su pravi potpisnici tog dopisa mnogo bliži crkvi nego što bi moglo da se zaključi na prvi pogled. Potpisnici, naime, navode da su bili upoznati s načinom rada Centra i da su se svi saglasili s pravilima, "neki od nas zato što su razumeli potrebu za čvrstom disciplinom, a neki iz beznađa". "Vremenom smo naučili da to i poštujemo i cenimo jer su naši sinovi počeli da uzrastaju u odgovornosti", navodi se u pismu, uz konstataciju da su sami roditelji "imali propuste u vaspitanju", jer su u ovom "sekularnom, potrošačkom duhu" svoju decu "zaštićivali od svega i svačega, pružali im sve što im oči požele". Nije ovo mesto na kojem bismo detaljno analizirali sintaksu i jezičke finese, ali je zaista simptomatično da "obični" ljudi koriste termine poput "uzrastanja u odgovornosti" i slične. Stvar naprosto previše liči na saopštenja koja obično stižu iz Patrijaršije, eparhija ili iz usta viđenijih crkvenih predstavnika.

Pismo koje potpisuju roditelji štićenika ukupno ima 6330 pisanih znakova (nešto više od jedne stranice "Vremena"). Od tih 6330 znakova, 3830 nema nikakve veze s narkomanijom i lečenjem lopatom. Naime, više od polovine teksta direktno je posvećeno vladici bačkom Irineju: cinično se primećuje kako je on pokazao "agilnost i zalaganje" u poboljšanju položaja narkomana, a poručuje mu se i da snosi "odgovornost, zajedno s drugim ‘pravdoljupcima’ i ‘dobronamernicima’ za ponovnu agoniju i smrt naše dece". Zašto se roditelji obraćaju baš Irineju? Navodno, zbog saopštenja Svetog arhijerejskog sinoda od 23. maja 2009, u kojem se poziva na zatvaranje Centra u Crnoj Reci i u kojem postoje "laži" i "insinuacije". Zašto baš sad, mesecima posle saopštenja? Navodno, "suzdržavali smo se iz poštovanja prema vašem arhijerejskom činu, zaslugama i godinama".

Sve to "navodno" zato što je tekst pisma većim delom posvećen nečem drugom. Osvrćući se na intervju episkopa raško-prizrenskog Artemija za "Politiku" 9. septembra 2009, episkop bački Irinej oglasio se saopštenjem naslovljenim "Razne vrste bolesti zavisnosti" u kojem je oštro kritikovao Artemija. Navodni roditelji najviše se bave upravo tim saopštenjem i sukobom na liniji Artemije–Irinej. Iako se od samog početka priče o Crnoj Reci pominjalo da je u pitanju nekakva hajka na Artemija, pod čijom je jurisdikcijom i Duhovno-rehabilitacioni centar, čudno je zaista što su se baš roditelji našli pozvanima da ga iznose i analiziraju. Još je čudnije što se to radi pod firmom borbe protiv narkomanije, iako ni u Artemijevom intervjuu ni u Irinejevom saopštenju nema ni reči o toj temi.

EPILOG: Šta smo, dakle, imali? Na samom početku, imali smo snimak premlaćivanja, svedočenja onih koji su bili premlaćeni, opšte zgražanje. Potom smo imali tužbu za silovanje, najave procesa pred regularnim i crkvenim sudovima, pozive na zatvaranje Duhovno-rehabilitacionog centra.

Pet meseci kasnije, imamo: de jure promenu upravnika Centra, dve presude ispod zakonskog minimuma, jedno unapređenje i apel roditelja koji se više bavi crkvenom hijerarhijom nego sudbinom njihove dece. Iako je, prema medijskim izveštajima, u Crnoj Reci ostalo još samo petnaestak štićenika, Duhovno-rehabilitacioni centar i dalje radi, sa sve lopatom i ašovom "iz inata" postavljenim na kapiji, moto-okupljanjima i podrškama raznih vrsta. Protojerej Branislav Peranović redovno se obraća javnosti i redovno objašnjava da "najviše greši onaj ko ne radi ništa", a iz Crne Reke i raznih udruženja roditelja redovno stižu obaveštenja o tragičnim posledicama "medijske kampanje".

Svi ti bizarni detalji učinili su da se iz priče o Crnoj Reci zaboravi ono što je najvažnije i što je trebalo da ostane u centru pažnje. Zakoni Republike Srbije zabranjuju fizičko nasilje nad bilo kojim i bilo kakvim čovekom. Čak i da postoje validna istraživanja koja pokazuju da se narkomanija uspešno leči jedino i samo lopatom, nema tog Artemija ili Peranovića kojem bi moglo da bude dozvoljeno da u svom ataru organizuje ili učestvuje u silovanjima, premlaćivanjima i maltretiranjima; nema tog roditelja čiji potpis omogućava bilo kome da siluje, mlati i maltretira njihovu decu; nema tog sudije koji bi smeo da zažmuri na silovanje i nasilje.

Peranović, Artemije i ostali predstavnici crkve građani su ove države.

Humanoidi koji su u Crnoj Reci mlatili i silovali takođe su građani ove države.

I sudije su građani ove države, nadležni da sprovode zakone ove države.

A zakoni ove države, da ponovimo, zabranjuju fizičko nasilje.

Jednostavno, zar ne?