U jeku priprema za proslavu 40-godišnjice od kada je pučem preuzeo vlast u Libiji, pukovnik Moamer Gadafi dobio je prvi poklon. Povratak u zemlju Abdelbaseta Alija Mohameda al Megrahija, bivšeg obaveštajca osuđenog za eksploziju aviona iznad Lokerbija, pružilo je Gadafiju priliku da se još jednom naruga Zapadu, što mu uvek pričinjava zadovoljstvo. Izblamirao je britanskog premijera, pohvalivši svog "prijatelja Brauna i njegovu vladu, kraljicu Britanije Elizabetu i princa Endrjua" što su omogućili oslobađanje Megrahija iz škotskog zatvora. Osuđenik, koji je oboleo od raka i kome je prema procenama lekara ostalo svega nekoliko meseci života, pušten je na slobodu iz humanitarnih razloga.

Uprkos tome što je premijer Braun u pismu Gadafiju zatražio da se njegov povratak u Libiju tretira kao strogo privatna stvar koja se tiče porodice osuđenika, bombaš je na aerodromu dočekan kao heroj. Već sledećeg dana je bio Gadafijev gost, koji ga je pozdravio srdačnim zagrljajem. Pri tom se prećutkuje da je Libija javno prihvatila odgovornost za slučaj Lokerbi, što je bio uslov njene međunarodne rehabilitacije. Zvanični libijski mediji označili su Megrahija kao "političkog taoca". Ovo je izazvalo gnev zvaničnika u Vašingtonu kao i porodica 270 žrtava eksplozije aviona.

Ni prilikom nedavne posete Italiji, nakon što je od Rima već izdejstvovao izvinjenje i odštetu od pet milijardi dolara zbog svireposti koju su počinili italijanski kolonizatori u prošlosti, Gadafi nije propustio priliku da natrlja nos svojim domaćinima. Prilikom dolaska na grudima je nosio fotografiju koja je prikazivala hapšenje vođe pokreta otpora Omara al Moktara, koji je potom i pogubljen 1931. godine. Gadafi sme da se ne obazire na diplomatske protokole i ne preza od prilike da se izruguje Zapadu jer zna da on ima nešto što je Zapadu veoma potrebno. Libija je izvor snabdevanja Evrope naftom i gasom i privlači naftne kompanije koje se utrkuju za pravo da istražuju još neotkrivena nalazišta. Zemlja uz to pliva u parama, i mora da uvozi praktično sve, od čokolade do elektrana.

Iako će ova poslednja pobeda nesumnjivo nakratko nahraniti nacionalni ponos Libijaca, teško da će izbrisati nezadovoljstvo građana što je libijsko rukovodstvo propustilo priliku da im omogući da žive u skladu sa velikim potencijalima koje ova zemlja pruža. Sa neizmernim naftnim bogatstvom i relativno malobrojnim stanovništvom od šest miliona ljudi, Libija bi trebalo da stoji rame uz rame sa bogatijim arapskim zemljama. Umesto toga, mnoge ulice Tripolija još čekaju asfalt dok Bengazi, drugi po veličini grad u državi, sve brže propada, što ukazuje na to da država ima druge prioritete kad je o trošenju novca reč. Libijski vođa kao da se još nije odlučio da dozvoli privatnom sektoru da procveta jer privatnicima čas brani čas dozvoljava da posluju, starajući se istovremeno o tome da se ne ukorene.

Većina Libijaca radi u državnom sektoru za skromne plate. Obrazovanje je slabo, kao i kvalifikacije većine građana, dok je državni aparat glomazan i neefikasan. Još je važnije da u zemlji nije dozvoljeno osnivanje političkih partija niti stvaranje bilo kakve opozicije, pa građani nemaju uticaja na to kako se državno bogatstvo troši. Tokom četrdeset godina vladavine libijski vođa je milijarde trošio na pomaganje različitih oružanih pobunjeničkih pokreta i frakcija u svetu. Iako je a pomoć smanjena od kada je Libija stekla izvesnu dozu ugleda u svetu krajem 90-ih, građani se i dalje pitaju zbog čega se milijarde i dalje slivaju ka afričkim režimima čiji će se lideri okupiti na proslavi četiri decenije Gadafijeve vladavine. To će Gadafiju pružiti još jednu priliku da svetu pokaže da on igra po sopstvenim pravilima.