Žablje metafore: Loša privatizacija i još gora politika

Božidar Đelić, pre jedno godinu i po dana, upotrebio je baš zgodnu metaforu da bi opisao odustajanje rumunskog "Kupruma" od već utanačene kupovine Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Rekao je kako je to još od prvog dana izgledalo kao da žaba pokušava da proguta vola.

Sad se postupno otkriva da je većinski model privatizacije u Srbiji nalik bari u kojoj je puno žaba koje su htele da se najedu voletine. Taj fenomen privatizacije bez para efektno je u prošlom broju "Vremena" opisao Dimitrije Boarov u tekstu "Probisveti pod zaštitom" i teško je tome bilo šta dodati, osim da sad vo guta žabu, odnosno država preuzima Bor, a spisak firmi koje bi da se podržave raste svakog dana kad otvorim novine.

U ljudskoj je prirodi da posegnu za većim. Ne vidim razlog da se tako ne ponašaju i preduzetnici i kompanije, ne samo rumunske, ali u svetu politike ta vrsta alavosti ne bi smela da bude dopuštena zato što proizvodi trajne posledice i za one koji ne učestvuju u basni.

Čitalac se, pretpostavljam, prisetio i one metafore Zorana Đinđića o gutanju žaba s preporukom da se, ako se već mora gutati, proguta prvo ona najveća. Dakle, država. Skupa, neefikasna, upravljački jalova i netransparentna kao vlasnik, gnezdo je moguće korupcije koja izvire iz zločinačkog udruživanja moći i novca, ali je njeno svođenje u granice prihvatljivog za moderna društva, u Srbiji, izgleda, dugoročno odloženo i to je, osim što živimo bednije nego lane, najtragičnija posledica svetske ekonomske krize.

U trenutku kad nastaje ovaj tekst još se lome ruke oko platforme za novu rundu pregovora srpskih vlasti sa MMF-om, ali je od svih scenarija najmanje izvestan onaj koji deluje najpametnije: država će da skreše svoje troškove. Biće to na kraju, kad je o platformi reč, neka kombinacija različitih mera koje će, barem na papiru, da izbace poželjni saldo budžetskog deficita, što ne znači da će tako biti i u životu.

Kao u "ruskoj salati", biće tu malo sitno seckanog PDV-a i novih poreza i akciza, a sve će biti obilato umočeno u načelne proklamacije upravljača da će da se samolimitiraju, ili kako kaže Mlađan Dinkić: "Naša država je preskupa i zato je značajno smanjivanje javnog sektora ključ za dugoročnu stabilnost srpskog budžeta."

Lepo zvuči, ali mogućnost da se to dogodi ravna je šansama da građani dobiju po onih hiljadu evra besplatnih akcija. Ako ni zbog čega drugog ono zato što se socijalni potresi adresiraju na Nemanjinu 11, što sve širi krug ljudi perspektivu ne vidi u preduzetništvu, već u podržavljenju, što mladi optiraju za posao u državnoj službi, što je malo ko spreman da svoj život uzme u svoje ruke, već bi radije da ga prepusti slepoj državnoj moći.

Tako se ponovo stratifikuje državni model upravljanja, kao poželjni model, a ova će država, makar i nevoljno, morati da jača iznad svojih prirodnih granica, pa će se, kao u košmarnom snu, potvrditi teza da neuspeh privatizacije, ne samo kao privrednog već i kao društvenog modela, vodi opštem regresu. A to će, po sistemu spojenih sudova, jačati arbitarnu moć, prvenstveno partijsku i/ili lidersku, političke kampanje i borbe biće borbe na život i smrt, a do sada povremeno postavljano pitanje – Da li je bilo Petog oktobra? – dobiće svoj konačan, negativan odgovor.

Merkanje novih izbora: Juriš na kasu i jasle

Političari već pokazuju povišenu temperaturu i znake nervoze. Nije reč samo o tome da se spremaju da glasaju o promenama u Zakonu o informisanju koje će kao mač visiti nad glavama onih koji ostanu u poslu javne reči. Radi se i o tome da su se ušančili u busije i više merkaju nove izbore, nego što slušaju ono što narod govori, a da ne govorimo o tome da su zaboravili na izborna obećanja.

Svakog dana puštaju se "probni baloni" o rekonstrukciji vlade i prekomponovanju savezništava, limitiraju se, takođe zakonskim izmenama, neka stečena ovlašćenja nadzornih i regulatornih tela, a tamo gde su im data ovlašćenja uskraćene su im mogućnosti da rade.

Otvaraju se, kao na traci, afere o partijama i ljudima, a stvar se tek zahuktava. Kad se svi vrate s odmora, puni elana, kad prorade klubovi i počnu slave, kao neka podzemna tutnjava odjekivaće glas onih koji bi da kanališu pritisak na državnu kasu i državne jasle.

Vlada nema jasan odgovor na ove izazove.

Kao kad su dobijali izbore i sada, kad su na vlasti, obećavaju nerealne stvari. Prošle nedelje istakao se Milutin Mrkonjić proklamacijom da ćemo izgraditi 20.000 jeftinih stanova – po ceni od 500 evra za kvadrat. Onda je brže-bolje najavljeno da će neki propisi o tome biti doneti već u septembru.

Nije jasno kako Mrkonjić, dežurni neimar u kriznim vremenima, misli to da napravi, ali, čini mu se, lepo zvuči. Ako je to mogućno, što ih i do sada nisu pravili po toj ceni.

Izgleda da tamo, u Nemanjinoj 11, adresi na kojoj stoluje vlada, svako priča šta mu padne na pamet, obavezujući celu vladu. Gradom kruži anegdota da je Mlađan Dinkić, pred izbore, došao na sastanak s koalicionim partnerima s idejom da se građanima podeli već pominjanih hiljadu evra. Ovi su mu rekli da je to zanimljivo i da će da razmisle. Sastanak je bio uveče. Sutra su o tome već čitalo kao o gotovoj stvari u jutarnjim izdanjima novina.

Šta da radi ova fota: Koga će Boris Tadić promeniti

Demokratska stranka, na kojoj počiva najveća odgovornost za rad vlade i funkcionisanje države, trebalo bi, pod hitno, da obnovi lekciju o tome kako je došla na vlast. Naučili su da politika pomirljivosti, kohabitacije, odsustvo radikalnog ideološkog koncepta, ovde, uprkos žestokim kritikama takvog pristupa politici, donosi dobre rezultate. Sada izgledaju kao da im tlo izmiče ispod nogu.

Birači su nakon svih onih burnih godina stranačkog lupanja u sopstvena i tuđa prsa, priželjkivali malo stišanosti, a Tadić im se javljao kao oličenje građanskog mira i čuvao im, pojednostavljeno, obe nade – da će živeti bolje i da nacionalno neće biti poniženi, oko Kosova, najpre.

Kritičari Tadićeve ispražnjenosti od ideološkog sadržaja previđaju da njemu, i dan-danas, mora da se dopada rezultat koji je ostvario na izborima, predsedničkim i parlamentarnim.

Tadić je, posle poslednjih izbora, više puta ponovio da moramo ostaviti "prošlost iza sebe", a logično je da bi neko i s manjim rezultatom od onoga koji je Tadić postigao, lako poverovao da – budućnost počinje s njim.

Ne treba zaboraviti da je Tadićevo uvezivanje koalicionog paketa bilo nalik na artističku tačku. Ozbiljni analitičari, nezaslepljeni deklarativnim političkim govorom, uočavaju da Demokratska stranka u parlamentu ima samo 64 poslanika. Kao nosilac liste "Za evropsku Srbiju", Tadić je okupio na toj listi deset vrlo raznorodnih stranaka, oličenih u pet poslaničkih klubova. Taj model je mogao da traje u uslovima ekonomskog prosperiteta i uravnoteženih socijalnih i političkih odnosa.

Sada se nalazi pred najvećim izazovom. Da menja taktiku, partnere, ljude ili nešto četvrto? Ili će promeniti njega.