Ne mogu tačno da se setim svog prvog susreta sa "Politikinim zabavnikom". U našoj kući se čita od kad znam za sebe. Ipak, pouzdano tvrdim da su se moji roditelji drznuli da prekrše "upozorenje" o dozvoljenoj starosnoj dobi čitalaca, odnosno da su mi dotično štivo podmetali pod nos mnogo pre nego što sam napunila sedam godina i time se kvalifikovala za "Zabavnikovu"

čitalačku publiku. Ne samo da su me podsticali na čitanje već su me još pre prvog razreda "navukli" i da ga kupujem. Doduše, od njihovih para. Svakog petka. Više od dvadeset godina.

Istina, bilo je prekida ove ljubavi, ali uglavnom zbog viših sila. Poslednji broj koji sam kupila tokom sankcija devedesetih bio je uvijen u celofan, na naslovnoj strani je imao nekog velikog papagaja, a kao poklon – žvaku. Zvuči preterano, ali cepanje tog celofana išlo je pod ruku sa cepanjem moga zabavnički ostrašćenog srca, jer sam zbog finansijske situacije u kući slutila da je to poslednji put. Uopšte se ne sećam sadržaja tog "poslednjeg" broja, ali te korice, taj celofan i tu žvaku (koju sam dugo čuvala) nikada neću zaboraviti.

Ispostavilo se da pauza nije baš dramatično dugo trajala i posle izvesnog vremena sve se vratilo u normalu.

Svaki petak – izuzetak. Bez izuzetka.

Redosled čitanja se nije bitno menjao. Od kioska do kuće obavezno pročitam strip i to prvo onaj na poslednjoj korici, pa onda onaj na početku zabavnika. Nekada su to bili "Miki i Paja", a danas uživam u "Garfildu" i "Hogaru", koji je, na početku mog čitalačkog staža oduvek bio tu, samo u sredini broja, ako se ne varam. Onda se bacam na "Verovali, ili ne" (gde je na moju žalost nekada bilo više od tri otkrića), pa na "Jeste li već čuli da", pa na "Ma šta kažeš", pa na "Poštu" i kad pretresem sve te "kratke forme", obavezno izgustiram "Život piše drame", a onda čitam redom – od korice do korice. Stvarno. Veliki strip ostavljam za kraj, a logičkim zavrzlamama maltretiram ukućane.

Danas najviše uživam u pretposlednjoj strani – u "Čudesnom svetu Gerija Larsona". Majstor bizarnosti nikada ne razočara. Mali Mojsije koji razdvajanje Crvenog mora "vežba" na čaši mleka, dekica koji pokušava da do’aka veverici koja se bespravno uselila u njegovu drvenu nogu, "trosed-piton" koji vreba pogodite gde? – isključivo na trosedu, i sijaset drugih pričica u slici zbog kojih ne mogu da dočekam sledeći broj.

Nedostaje strana (posle velikog stripa) na kojoj je lik iz aktuelnog crtaća/filma i pet njegovih ili njenih kostima. Nešto kao "Obucite Cicu". Sigurna sam da bih ih i danas sa istom strašću seckala i lepila na karton, a onda ih posle male revije stavljala u kutiju od cipela. Tu sam obično arhivirala ovakve "Zabavnikove" poklone.

Sa deset godina zamalo da prestanem da čitam "Život piše drame". Razlog je bio priča o devojci koja je nekim čudom dospela na pusto ostrvo. Tamo se borila sa svakakvim gadostima, ali najgore od svega je što su joj se u kožu na leđima uselile larve nekih odvratnih velikih muva. Da bi ih izvadila, nesrećnica je polomila svoj verenički prsten na pola i onda tim zlatnim polovinama čeprkala po sopstvenim leđima ne bi li se ratosiljala gadosti. Danima me sve svrbelo. Posle toga sam se zarekla da nikada neću završiti na pustom ostrvu. Za sada mi dobro ide.

Pošto sam se u međuvremenu iselila iz roditeljskog doma, moja dečja arhiva je ostala da skuplja prašinu u ormaru u lođi. Svaki broj iza svog prethodnika. Ipak sam ja vojničko dete. Tradiciju sam nastavila i u Begradu, mada moram priznati ne tako revnosno i ne tako pedantno. Više, na primer, ne spajam nastavke stripova u jednu "svesku", niti ih ređam po datumu, ali zato imam vrlo respektabilnu zbirku, koju moja majka skrnavi svaki put kada mi dođe u goste uz obećanje da će brzo da ih vrati. Do sada nije vratila nijedan. Sumnjam da kod kuće pravi svoju kolekciju od mojih brojeva.

U petak sam se domogla jubilarnog 3000. broja! O ironije, i taj je u celofanu, i taj ima poklon, al’ bar znam da sigurno nije "poslednji". Do subote popodne pročitala sam sve – od "Garfilda" do "Škorpije". Već u utorak je bilo nemoguće naći ga na kioscima. Za vikend mi dolazi majka i tačno znam da smišlja taktiku kako da ga prisvoji. Zauzvrat će mi sigurno (kao i uvek!) ponuditi povraćaj svih prethodno otetih primeraka, ali ovaj put neću da nasednem. Može da ga pročita, ali pod nadzorom. Ipak je ovo jubilarni broj!

Uprkos tolikim godinama vernosti, nikada nisam pala u iskušenje da "Zabavniku" napišem pismo. Možda sam se intimno bojala da ću u njega uložiti previše emocija, a da neće biti objavljeno. E, to bi stvarno bio udarac! Ovako možda neko iz "Zabavničke" mašinerije i natrči na moje impresije. Možda me Zefirino Grasi lično pozove i ponudi mi turu po redakciji, ili poklon-paket nedostajućih brojeva. Možda me upišu u tajni klub počasnih čitalaca, ako ga imaju, a možda me, kao i do sada, nenametljivo puste da uživam u svakom petku.