"Brod se ljuljao, ljuljao, ljuljao, a maca je pozeleneeelaaaaaa." Tom replikom iz starog crtanog filma možda bi se najbolje mogla opisati situacija nastala nakon odlaganja glasanja o izmenama Zakona o javnom informisanju: brod (vlada Srbije) ozbiljno se zaljuljao usled činjenice da u vladajućoj koaliciji nije postojala dovoljna podrška za usvajanje izmena Zakona. Plovilo je, međutim, i dalje na površini, ali je maca (svi oni koji od vlade zavise) dobila ozbiljan napad mučnine. I to ne zbog brige za sudbinu medija, čiji je ugled kod šire javnosti ravan ugledu političara – nikakav, već zbog još jedne demonstracije potpune odvojenosti političke elite od svakodnevnog života, njene gotovo apsolutne zaokupljenosti sopstvenim interesima, i posledica koje bi iz takvog stanja mogle slediti.

Zdravstveni karton nije objavljen, ali postoji osnovana sumnja da je neki ozbiljniji oblik mučnine osetio Aleksandar Tijanić, direktor Radio-televizije Srbije. Taj poveliki "trn u oku" dela javnosti, ali i Liberalno demokratske partije (LDP), opozicione stranke koja je doprinela postizanju međustranačkog dogovora o odlaganju glasanja o Zakonu o informisanju, u medijima je već dobio status potencijalne prve žrtve poziciono-opozicionog sporazuma – iako je, prema prvobitnoj verziji, u borbi za slobodu informisanja prva trebalo da "padne" jedna druga živopisna medijska veličina – Radislav Raja Rodić, vlasnik "Kurira" i "Glasa javnosti".

ŽRTVE I HEROJI: Uz prve žrtve, međustranački obračun proistekao iz delom aljkave, delom bahate pripreme promene zakonske regulative u oblasti javnog informisanja, stvorio je uslove i za medijsko nadgornjavanje oko statusa "spasioca" slobode informisanja: prema jednoj (medijskoj) verziji, u borbi za slobodu javne reči istakao se LDP, iniciranjem sastanka nakon koga su Demokratska stranka, G17 plus i LDP zajednički saopštili da su "postigli dogovor da se odloži glasanje u Skupštini Srbije, kako bi se postigao dogovor sa udruženjima novinara, Republičkom radiodifuznom agencijom (RRA), udruženjima emitera, Savetom Evrope, EU i misijom OEBS-a, o usvajanju seta zakona kojima bi se normalizovala medijska scena". Druga medijska verzija kaže da je lider socijalista Ivica Dačić "spasao medije" – prema tom tumačenju, odluci saopštenoj kroz zajedničko saopštenje DS-a, G17 plus i LDP-a, prethodio je sastanak lidera vladajuće koalicije, na kome Boris Tadić i Mlađan Dinkić "nisu uspeli da ubede Dačića da glasa" za predložene izmene Zakona.

Prema sopstvenoj verziji, međutim, za titulu pozitivnog heroja kandiduju se Mlađan Dinkić i njegov G17 plus, na čiju inicijativu su i predložene izmene medijske regulative i to sve, prema opštoj oceni, u cilju obračuna sa nekadašnjim Dinkićevim omiljenim saradnikom (u rušenju vlade Zorana Živkovića), a u poslednjih pet godina ljutim neprijateljem – tabolidom "Kurir". Dinkić, naime, tvrdi da se predloženim izmenama medijske regulative bori protiv destrukcije i za uvođenje morala: "Dačić je svojom odlukom da ne glasa za Vladin predlog izmena Zakona o informisanju, koji treba da uvede moral i red na srpskoj političkoj sceni, pokazao da njemu očigledno više odgovara destruktivni medijski sistem koji je uspostavljen u doba Miloševića, a koji je zaslužan i za pripremu atmosfere u kojoj je ubijen Zoran Đinđić", rekao je lider G17 plus nakon "pomiriteljskog saopštenja" posle koga je glasanje o izmenama zakona predloženim za usvajanje po hitnom postupku – odloženo za 31. avgust?!

Uprkos takvim i sličnim oštrim strelama koje se iz G17 plus odapinju u pravcu koalicionog partnera u vlasti, uprkos ultimatumu koji ta stranka ponavlja ("ili usvajanje predloženih izmena ili pad vlade") i uprkos dijametralno suprotnim stranačkim saopštenjima nakon dogovora o odlaganju glasanja – o mogućnosti pada kabineta Mirka Cvetkovića, čini se, ozbiljno ne razmišlja ni vlast, ni opozicija (koja, ipak, koristi priliku za ritualno pozivanje na prevremene izbore). Opšta je procena da raspisivanje izbora ne odgovara ni članicama vladajuće koalicije (koje se, suočene sa padom rejtinga, na koji ukazuju istraživanja, nalaze tek na početku procesa restrukturiranja i pravljenja novih saveza), ni opoziciji (čak i rastućim naprednjacima prijalo bi da neko drugi odgovori na preostale haške zahteve i ponese svu krivicu za posledice svetske ekonomske krize, ali i domaće neorganizovanosti, neodgovornosti i populističkih zahvata).

BALONI: Ocenu da su pretnje padom vlade zapravo pokušaji pucanja iz prazne puške praktično je potvrdio i Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a, stožerne stranke vladajuće koalicije: "I da je pao zakon, ne bi pala Vlada", rekao je Mićunović, dodavši da je "od toga napravljena propagandna priča za slučaj da se izbori dogode i pušteni su probni baloni, više da bi se dramatizovala situacija, nego što je ona objektivno problematična."

Neki od probnih balona još nisu popucali: još je živa verzija prema kojoj ne bi trebalo u potpunosti isključiti neki oblik rekonstrukcije vlade – mada računice koje uzimaju u obzir broj poslanika dveju stranaka kandidata za rezervnu klupu (G17 plus i SPS), broj poslanika u stranci viđenoj kao potencijalna zamena (LDP), ali i međusobne odnose tih partija, traže neke ozbiljnije matematičke operacije od jednostavnog sabiranja i oduzimanja. S druge strane, u medijima se već pojavila verzija da je na sastanku trojice lidera vladajuće koalicije Dinkić već pominjao mogućnost manjinske vlade koju bi podržao G17 plus, "što su odbili Tadić i Dačić".

Uprkos procenama da neizvesna sudbina izglasavanja predloženih izmena Zakona o javnom informisanju (čijim odlaganjem je blokirano usvajanje još dvadesetak zakona sa nižih mesta dnevnog reda iste skupštinske sednice među kojima su i tri finansijska sporazuma od kojih, između ostalog, zavisi nastavak radova na putevima) ima gotovo zanemarljive šanse da dovede do pada vlade, ostaje nejasno na koji način vladajuća koalicija planira da izađe iz neprijatne situacije koju je sama zakuvala. Na to ukazuju potpuno suprotna tumačenja zajedničkog saopštenja o odlaganju glasanja za kraj avgusta, koja su stigla od dve stranke potpisnice: za razliku od vladajućeg G17 plus, koji tvrdi da nikakvih izmena predloženih zakonskih odredbi neće biti, prema tumačenju LDP-a, dodatno vreme do glasanja trebalo bi da posluži upravo za nove dogovore – što implicira i neke izmene predloga koji je podigao onoliku prašinu. Uz malo misaone gimnastike, međutim, možda bi bilo moguće prihvatljiv odgovor izvući iz najave da se pokušava postići dogovor o "paketu medijskih zakona kojima bi se normalizovala medijska scena" – prema nekim tumačenjima, tim "setom zakona" trebalo bi da se anuliraju potencijalno najpogubnije posledice odredbi iza kojih tvrdoglavo stoji G17 plus. (Takvo tumačenje podržava i izjava Dragoljuba Mićunovića, prema kome će ishod glasanja 31. avgusta zavisiti "od toga da li ćemo doneti te dodatne zakone, poput zakona o koncentraciji medija, kojima će se eventualne teške posledice ovog zakona umanjiti").

KASKO OSIGURANJE: U priču o dogovorima koje bi valjalo postići do kraja leta spada i tumačenje po kome se iza stava iz zajedničkog saopštenja DS-a, G17 plus i LDP-a, prema kome je, osim što je potrebno doneti zakon o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji, izmeniti Zakon o radiodifuziji i Zakon o oglašavaju, neophodno i "unaprediti rad Javnog servisa kroz dalju profesionalizaciju i kroz zakonska rešenja omogućiti efikasniji rad RRA", krije, zapravo, najava smene Aleksandra Tijanića, za koju se LDP odavno zalaže. Ipak, pojavila se i tvrdnja koja takvo tumačenje dovodi u pitanje: prema pisanju "Blica", "Tijanićevo mesto ranije je osigurano dogovorom posle izbora, po kome su upravo demokrate dale zeleno svetlo da on ostane u fotelji direktora RTS".

Činjenica da je za pripremu najavljenog seta zakona, ukoliko bi se ceo posao zaista radio ozbiljno, i to uz saradnju sa medijskim asocijacijama i međunarodnim institucijama, potrebno dosta vremena, kao i činjenica da stranke potpisnice zajedničkog saopštenja istrajavaju na različitim tumačenjima postignutog dogovora, navodi, međutim, na još jedno tumačenje cele situacije – ono prema kome, zapravo, nikakav konkretan plan ne postoji. Prema tom tumačenju, za sada je samo određen tajm aut, tokom koga bi se, uz malo sreće, moglo "u hodu" pronaći nekakvo rešenje za izlazak iz pat pozicije.

ŠTETA: Uz malo sreće, i bar toliko pameti, možda bi se, bar donekle, mogla obustaviti proizvodnja štete, koja gotovo neprekidno traje još od 9. jula, kada je Vlada uputila Skupštini na razmatranje Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da bi ga, posle mnogobrojnih primedbi profesionalnih udruženja, unekoliko ublažila.

Osim već pomenute demonstracije bahatosti (izmene Zakona predložene su bez ikakve javne rasprave) i zaokupljenosti sopstvenim interesima (za obračun sa ličnim medijskim neprijateljima nijedna cena nije previsoka) priča o izmeni Zakona o javnom informisanju još jednom je detektovala potpunu dominaciju personalnog nad institucionalnim: nikada, naime, do kraja nije razjašnjeno ko je pisac predloženih izmena. Dok dva ministarstva uteruju jedno drugo u laž (u Ministarstvu kulture tvrde da je u pripremi zakonskog predloga učestvovalo i Ministarstvo pravde, što predstavnici tog dela vlade uporno demantuju), jasno je jedino da se celim poslom nije bavilo samo telo formirano upravo da bi se time bavilo – Radna grupa za izmenu zakonske regulative, sastavljena od stručnjaka koje je odabralo Ministarstvo kulture.

Predložene zakonske izmene nisu uznemirile samo (oba) srpska novinarska udruženja već i brojne međunarodne institucije – tako je, recimo, Medijska organizacija Jugoistočne Evrope (SEEMO) saopštila da je zabrinuta "što srpska vlada podržava zakon koji potencijalno može zaustaviti demokratski razvoj zemlje". Dejvid Dadž, direktor Međunarodnog instituta za štampu, ocenio je, između ostalog, da bi, ukoliko bi bio usvojen u predloženom obliku – novi zakon mogao da padne pred Evropskim sudom. Problem je, međutim, što procedura previđa mogućnost prelaska na evropski nivo tek kada se iscrpe mogućnosti domaćeg pravosuđa – a za to je potrebno vreme, tokom koga mogu da padnu mnoge medijske žrtve. Ništa manji problem ne predstavlja ni činjenica da se iz cele priče postavlja logično pitanje: ako deklarativno proevropska vlast ne samo predlaže već i istrajava u nameri da donese propise za koje sa mnogo respektabilnih adresa stiže ocena da su u suprotnosti sa evropskim normama, koliko je, zaista, iskreno zacrtana ta proevropska orijentacija?