Teško da će se neko obradovati zapažanju "Baš si providan!" ili "To ti je mnogo providno!"

Zato nema sumnje da svi javni, prvenstveno politički, društveni, vladini, nevladini i ini "radnici" priželjkuju pohvalu – a svakako, sami tvrde – da su im poslovi transparentni.

Na primer, kako finansiraju svoje stranke, kako dogovaraju ko će šta da zajaše i o čemu da brine, u interesu naroda…

Transparentno je dobro. A providno ne valja.

Problem je što politički nepoželjno srpski "providno" znači isto što i politički poželjno, latinsko poreklom, "transparentno".

Još odavno, pre Drugog svetskog rata, Vujaklija je u svom rečniku stranih reči znao da je transparent "hartija sa debelim crnim ili crvenim linijama koja se, pri pisanju, podmeće pod hartiju bez linija na kojoj će se pisati", ili "prozračna, providna slika (izrađena na providnoj hartiji ili platnu natopljenom u ulju)" odnosno "tanka gornja haljina ispod koje se vidi boja donje haljine".

Nije znao ili je zaboravio da je "transparent" i parola, slogan, poruka koju demonstranti (a ne protestanti) nose ispisanu na platnu ili papiru, da svet zna šta ih muči ili protiv čega se bune.

Ali je znao da je transparentan isto što i "prozračan, providan, bistar, jasan; da su transparentne folije tanki, providni (transparentni) listovi izrađeni od veštačke plastične mase, po načinu izrade slični veštačkoj svili" i da se prodaju "pod imenom celofan, neofan, transparin i dr. a služe za zaštitu životnih namirnica od vazduha, vlage, za zatvaranje konzervi, boca, itd.".

Tanana novogovorska razlika reči istog značenja ili, možda tačnije, njihove "operacionalizacije", dovela nas je dotle da u svemu budemo transparentni, istovremeno se užasavajući toga što smo, tako transparentni – sasvim providni.