Kolumna

Lisica i ždral

Završno poglavlje

Razdelismo medijski prostor kao sinovi lajtnanta Šmita u Zlatnom teletu kad su na konvenciji razdelili sovjetske republike i gubernije, gde će ko da vara lokalne aparatčike

Povodom teksta u prošlom broju gde sam pod malo je reći pretencioznim naslovom savetovao putnike druge klase kako da im let avionom što manje presedne dobijem između ostalih i ovo pismo: "Gospodine Živkov, kako biste pisali Ustav ili neki podzakonski akt koji može da ima stotine članova ako ste se zabrojali u prvoj desetici!? Naslov je ‘Deset zapovesti’, u tekstu ih ima šest, i to po Vašoj nomenklaturi! Malo Vam je što kakvoća Vaših tekstova, složićete se i sami, opada, počeli ste i na meri da zakidate! ‘Vreme’ kupujem samo zbog Vas, zbog Dejana Anastasijevića, Duške Anastasijević, Aleksandra Anđića (fotografija), Dimitrija Boarova…" – sledi kompletan impresum; ime i adresa poznati redakciji.

Pa dobro, evo još saveta, nadam se da će ih biti četiri i da će karaktera biti tačno 5454 koliko iznosi moja radna norma.

7. Izbegavajte da kad ste sablažnjeni napominjete kako se to i to događa u XXI veku (ili u bilo kom veku, uostalom)

Zamislite, tako nešto da urade majci, i to u dvadeset prvom veku!

Ovo kad čujem svaki put bih da se zakačim: "Šta pod milim bogom kanite reći tim dvadeset prvim vekom? Da je on vek nad vekovima, da čovečanstvo u dobroti neprestano napreduje i da je sad – šta?! Pre deset godina govorili ste: ‘Zamislite, takva i takva stvar u drugoj polovini dvadesetog veka!’ Koga je briga koji je vek! Ljudi su stalno isti, i svi koji su u grobovima mišljahu svak o svom stoleću kao o vrtoglavom vršku vremena: zar ovakve stvari da dopustimo u četrnaestom stoleću, zagrcnjavao se vaš mentalni srodnik koji siromah nije ni slutio da živi u srednjem veku gde je mračnjaštvo kao dobar dan… Dvesta godina potom ista priča: zar danas, kad je nauka izumela voštane sveće, da mučimo veštice i da raspaljujemo lomaču, sramota, šesnaesti vek, a mi tako!

8. Ne čitajte kolumne: taj će žanr uskoro biti raskrinkan i ukinut, a kolumnisti će poput nadrilekara i onih što tumače snove zasluženo u ropotarnicu istorije

Nikad u povesti Srbije nije bilo ovoliko kolumnista: pre pola veka je na petsto vesti dolazio jedan komentar, sročen po ukusu Centralnog komiteta ili u samom CK, mic po mic dovitljivi i leporeki novinari (ubrzo će im se pridružiti pripadnici drugih profesija vični peru) otresli su se obaveze da idu u Privrednu komoru, na Poljoprivredni sajam, i uopšte na lice mesta, dobili fino svoj stubac i tu su se razgaćili: kolumna! Danas nas je tušta i tma, i čudo je kako se stanovništvo listom ne podigne protiv nas – Boga vam božijeg, dokle mislite! Evo gledam deset kolumni, od toga dve moje, koje nipošto ne bih pustio da sam urednik, ili medijski magnat, što bi bilo mnogo bolje!

Međusobno se mi članovi Saveza kolumnista Jugoslavije tu i tamo javno pokarabasimo, ali mahom ne ugrožavamo drug druga: svesni da opstajemo na pukoj navici i na praznoverju publike razdelili smo medijski prostor kao sinovi lajtnanta Šmita u Zlatnom teletu kad su na konvenciji razdelili sovjetske republike i gubernije, gde će ko da vara lokalne aparatčike. Juče kupim jedne novine koje neka ostanu za moje dobro anonimne i ne budi lenj sve prebrojim: sedamnaest kolumni, četrnaest saveta o dijeti i ljubavnom životu, tri vesti, nula reportaža i jedan članak. I nijedna kolumna ništa ne govori osim da iza nje stoji hranilac porodice koji je kak se veli ispoštovao deadiline! Čitalac, odavno razočaran, prti svejedno kroz kolumnu mrmljajući: ma mora da ima nešto u ovome, pa ne bi mu gore bila slika i ne bi tako dugo mogao da obmanjuje sve ljude!

Ali neće ni to ići u nedogled: otvoriće se oči čitaocima, najrazboritiji i najčestitiji među njima staviće se na čelo pokreta protiv kolumnista, naše će praznoslovlje biti raskrinkano, ućutkano i ismejano, a mi kolumnisti bićemo srećni ako u taj mah ne budemo među živima.

9. Izbegavajte da naglas ponavljate tautologiju "takav sam kakav sam" ma koliko vam se ona često a možda i opsesivno motala po glavi

Ko od nas nije čuo a možda i lično izustio: "Vidim i sam da nije moje ponašanje na mestu, da je štaviše odvratno i nemoralno, sam se sebe gnušam i stidim, ali, šta ću, takav sam kakav sam!"

Obećavajuća samokritika zaošijala se u hvalospev sebi samome…

A da se ti, prijatelju, možda malko ipak promeniš?! Pa da ne budeš baš takav kakav si, imaš neki promil slobode, nije ti baš svaka nepodopština titanijumom gravirana u DNK, uostalom tvoji preci su isto bili onakvi kakvi su bili, pa opet behu mnogo bolji od tebe.

10. Nemojte sopstvenu moć zapažanja baš uvek stavljati u prvi plan

Jednom sam mimo običaja sedeo u da kažemo bašti, u ulici 27. marta (sada verovatno nekog vladike, komandira četničkog bataljona ili kakve kneginjice, nema veze), prođe ćutke Sanda Rašković Ivić, malo zatim evo moje bivše koleginice: "Au, jesi to ti?! Ko bi rekao da će Ljuba da bude ovako debeo i ovako ćelav!" Ne beše mi milo što sam pokvario utisak i pobudio u njoj tužne misli o propadljivosti ploti, s druge strane, kakva otvorenost: drag mi je Ljuba, ali mi je istina draža.

Koleginica se istinabog vratila u svoj size, ali sam je tričavih deset godina pre toga sreo na raskrsnici kod Glavne pošte, bila se ugojila sigurno petnaest kila (a ja još ne, i imao sam kapu), kako si, kako je u "Ekonomskoj", reč ne rekoh o kilaži, a susret beše na pešačkom ostrvu gde bi najlakše bilo govoriti o onome što je čoveku pred očima.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu