Pozorište
Orijent ekspres je stigao
Osnova pozorišnog projekta Orijent ekspres potekla je od Narodnog pozorišta Turske koje je svojim partnerima iz Evropske pozorišne konvencije ponudilo da iskoriste njihov "pozorišni voz" – vagon pretvoren u potpuno tehnički opremljenu scenu – za jedan zajednički projekat. Na toj osnovi razvijen je sledeći koncept: sva pozorišta koja su prihvatila ponudu obavezala su se da naruče originalan dramski tekst koji bi bio izveden na vagonu-sceni, a čije bi teme odgovarale opštoj ideji putovanja, a konkretnije sâmoj "metafori" čuvenog Orijent ekspresa
Veliki i pravi pozorišni Orijent ekspres, s vagonima (čitaj: predstavama) iz Turske, Rumunije, Srbije, Hrvatske, Slovenije i Nemačke ušao je, u prvoj polovini jula, na svoju poslednju stanicu – u Štutgart. Doduše, ne na glavnu, kako sam pretpostavio kada sam, pre skoro godinu dana, najavio ovaj projekat ("Vreme" 924), već na sporednu i dozlaboga zabačenu: u industrijskoj zoni, u štutgarskoj luci. Ali, osim problema dolaska na lokaciju, ovaj prostor je, po svemu drugom, bio savršen: odlično montažno gledalište s predivnim pogledom na prugu i voz, reku Neker odmah iza, i ogromne lučke magacine u pozadini. Svaka predstava je počinjala na isti, zaista spektakularan i uzbudljiv način: tako što je, uz zvuk pištaljke, voz iz daljine ulazio u "stanicu", a vagon-pozornica se zaustavljao tačno ispred publike.
Ambijent je dopunjavao i stejdž na kome su pre, između i posle predstava nastupali bendovi koji prevashodno izvode balkansku etno muziku (naziv jednog od njih je veoma signifikativan – Fanfara Kalašnjikov!). Važan deo "prostornog kompleksa" zauzimao je i štand "Balkan gril" na kome su, u pauzama, nemačke kobasice ubedljivo gubile bitku sa "čevapčičima", halumijem i drugim gastronomskim specijalitetima iz naših krajeva. U sredini svega toga stalno je gorela velika logorska vatra koja je – pored praktične funkcije jer su večeri u Štutgartu početkom jula bile veoma hladne – trebalo, valjda, da stvori i asocijaciju na drevno poreklo kako beskrajnih putovanja, tako i sâmog profesionalnog teatra – čergu. Ovo okruženje bilo je, dakle, idealan kontekst za sâmu završnicu projekta Orijent ekspres: desetodnevni festival na kome je prikazano svih šest predstava koje sačinjavaju projekat.
U POKRETU: Šta je koncept ovog projekta? Za one koji ne pamte baš svaku reč mojih tekstova, evo kratkog podsećanja. Infrastrukturna osnova Orijent ekspresa potekla je od Narodnog pozorišta Turske koje je svojim partnerima iz Evropske pozorišne konvencije ponudilo da iskoriste njihov "pozorišni voz" – vagon pretvoren u potpuno tehnički opremljenu scenu – za jedan zajednički projekat. Na toj osnovi razvijen je sledeći koncept: sva pozorišta koja su prihvatila ponudu, obavezala su se da naruče originalni dramski tekst koji bi bio izveden na vagonu-sceni, a čije bi teme odgovarale opštoj ideji putovanja, a konkretnije sâmoj "metafori" čuvenog Orijent-ekspresa: odnos Istoka i Zapada, pitanja identiteta i drugosti, velika pokretljivost modernog sveta, izmeštanje i vraćanje kući… Prikazivanje ovog projekta, ne računajući rad na predstavama, trajalo je puna dva meseca: sredinom maja, kompozicija je krenula iz Ankare – pored vagona-pozornice, ona ima i normalne vagone u kojima je bila smeštena turska ekipa – i posle dva meseca putovanja, s desetak zaustavljanja, došla u Štutgart (trasa, naravno, odstupa od originalne). Na svakoj stanici izvođena je domaća predstava, ona iz prethodnog grada i uvek turska, čiji su autori i izvođači sve vreme bili u pokretu.
Završno "izdanje" Orijent ekspresa razlikovalo se od početne zamisli po tome što su otpala dva partnera, pozorišta iz Italije i Švajcarske, a i voz se zaustavljao (i predstave igrale) u još nekim gradovima pored onih čiji su teatri učestvovali u projektu. Poseban, iako sasvim posredan doprinos celoj zamisli o kulturološkim suočavanjima pružila je pikantna (nezvanična) informacija da su Švajcarci odustali zbog – finansijskih problema! Dakle, Turci, Rumuni, Srbi i Hrvati – Slovenci i Nemci se računaju u bogate – uspeli su finansijski da iznesu ovu zamisao, ali ne i Švajcarci. Učesnici projekta su, na kraju, bili: Tursko narodno pozorište, Nacionalni teatar "Marijan Soresku" iz Krajove, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, Zagrebačko kazalište mladih iz Zagreba, Slovensko narodno gledališče iz Nove Gorice i glavni nosilac, Državno pozorište iz Štutgarta.
DOMETI: Toliko o istorijatu i konceptu Orijent ekspresa: sad treba pogledati i šta su njegovi rezultati. Tu se, nažalost, nameće utisak da je sâma zamisao – kako njen ideološki tako i ovaj scensko-organizacioni aspekt (putovanje od dva meseca i igranje u sâmom vozu) – više obećavala od onoga što se dobilo, od umetničkog dometa pojedinačnih predstava. Ovde moram da se ogradim, naglašavajući da slovenačku predstavu nisam gledao, a da sam imao problema u razumevanju nekih drugih – lost in translation. Međutim, prikaz srpske i hrvatske predstave (vidi zaseban tekst) može da posluži kao objašnjenje za ta, u dobroj meri, izneverena očekivanja.
Za razliku od estetskih, kulturni i čisto profesionalni efekti Orijent ekspresa su nesporni. Što se tiče profesionalnih, treba izdvojiti uspešno savladan izazov organizacije i produkcije jednog ovako velikog i složenog međunarodnog projekta, kao i činjenicu da su i tehnička ekipa, i organizatori i umetnici iz ovih šest pozorišta imali priliku da se porede, razmenjuju iskustva, uče. Onaj drugi, kulturološki efekat, tiče se prevashodno odnosa s publikom; u tom pogledu posebno je bila značajno izvođenje turske predstave, koju je pratila krajnje izmešana nemačko-turska publika. Poznato je da lokalne zajednice "radnika na privremenom radu" slabo prate kulturnu ponudu zapadnih sredina u kojima žive, tako da je ova mešavina bila sama po sebi uzbudljiv događaj. Ipak, još je značajniji utisak da je ovo zajedničko teatarsko iskustvo doprinelo zbližavanju dve zajednice: Turci nisu krili ponos zato što je njihova kultura prikazana Nemcima, i to ne folklor već visoka umetnost (Ex–press je bila, by the way, jedna i od estetski najzanimljivijih predstava), dok je nemačka građanska publika imala priliku da razbije (eventualne) predrasude prema kulturi svojih sugrađana, koju obično izjednačava s folk muzikom i turskom varijantom brze hrane.
Na samom kraju, još jedan kulturološki efekat ovog festivala: srpskim glumcima je bilo značajno iskustvo to što je njihova predstava naišla na izuzetno dobar prijem kod nemačke publike… To iskustvo je, ne sumnjam, u potpunosti odnelo prevagu u odnosu na nesreću da ih je u Štutgartu gledao, jer kobnim sticajem okolnosti leta provodi u šumama pored ovog grada, i kritičarski zlojeb iz domovine.
Hrvatska i Srbija u Orijent ekspresu: Nemreš pobjeć od postdramskog
Od svih komada iz ovog projekta, Sedam dana u Zagrebu Tene Štivičić, koji je izvelo Zagrebačko kazalište mladih, ima najmanje direktne veza s temom putovanja, susreta kultura, odnosa Istoka i Zapada. Radnja ne mrda iz Zagreba, kao što se već iz naslova vidi, a u naznačenom vremenskom periodu od nedelju dana pratimo jednu malu, u lokalnom kontekstu utemeljenu priču. Doduše, u priču o mladoj ženi koja je odustala od svog prethodnog, boemskog života i koja sada želi da se porodi, jer ona je u poodmakloj trudnoći, na zdrav i starovremski način, upliću se motivi koji imaju veze s prožimanjem različitih kulturnih modela u prestonici jedne države u tranziciji. Tako, na primer, njena prijateljica ne može da razume ovaj zaokret ka tradicionalnim porodičnim vrednostima i nastavlja život samostalne žene, pokušavajući da svoju veliku usamljenost ukine jednom par exellence zapadnom tekovinom: usvajanjem napuštenog kučeta.
Klasična, konverzaciona struktura komada bila je pokriće mladoj rediteljki Tijani Zinajić za statičan mizanscen: svi glumci su sve vreme na pozornici (čitaj: u vagonu) i sede na jednoj od nekoliko neobavezno razbacnih stolica, obavljajući neku standardnu radnju dok nemaju svoju scenu. Taj mizanscen stolica priziva već neku dužu i ozbiljniju studiju, toliko se duboko zapatio u regionalnoj pozorišnoj poetici: problem s njima je što retko kad ostvaruje metaforički smisao (to se, recimo, desilo u Proslavi Ateljea 212), a mnogo češće se, kao u zagrebačkoj predstavi, svodi na potpuno samodovoljno formalno rešenje. Ako je pak njegova funkcija u predstavi Sedam dana u Zagrebu bila samo to da doprinese opštoj scenskoj decentnosti, onda je taj (neambiciozni) zadatak i postignut. Doduše, mnogo značajniji doprinos ovom stilu od vizuelnog pakovanja, dali su glumci koji su gradili svedenu i realističku igru nalik onoj iz hrvatskih sapunica.
Ova asocijacija mogla bi, sa glumačke igre, da se proširi na celokupan efekat koji pravi predstava Sedam dana u Zagrebu, uz napomenu da ovo nije ironičan komentar. Reč je, naime, o duhovitoj, ležernoj predstavi o savremenim životnim temama, s naglaskom na onim ženskim (emancipacija, usamljenost, različiti koncepti materinstva…), čija je najveća vrednost to što ne pretenduje na nešto više od onoga što jeste.
Susret Istoka i Zapada u tekstu Kao da Branka Dimitrijevića, koji je predstavljao Srbiju u Orijent ekspresu, ne funkcioniše samo na geografskoj, već i na istorijskoj ravni; u komadu, naime, ima ironično-nostalgičnih prisećanja na prve prodore zapada u zemlje bivšeg istočnog bloka, i to u vidu farmerki iz Trsta. Ovaj kultni odevni predmet ima bitnu ulogu, jer je on, tačnije njegov uticaj na istočni blok, tema referata glavne junakinje Lene na naučnom skupu oko koga se, inače, vrti cela radnja. U pitanju su dva naučna skupa, oba se dešavaju danas, na kojima se sreću, razilaze i ponovo pronalaze dvoje mladih istraživača Lena i Srđan, on s Istoka a ona sa Zapada. Ova okvirna dramska situacija – zbližavanja i razilaženja na međunarodnim skupovima – odgovara glavnoj temi "Orijent ekspresa": putovanja i kulturni ukrštaji. Posebna draž su usputni motivi, ili samo dijaloški lajtmotivi, putem kojih se duhovito varira odnos dva kulturna prostora i dva istorijska doba, s ironičnim akcentom na aktuelnim, pomodnim mantrama: monitoring, radionice, evaluacija, "ikspektid rizalts", globalizacija, tranzicija i – postdramski teatar.
Ubačena tamo gde joj, očito, mesto nije, ironična opaska na račun postdramskog jasno određuje autorov stav i prema pozorišnoj modi. Bilo be, međutim, ishitreno da se iz ovog izvlači zaključak da komad Kao da ima klasičnu dramsku strukturu. Već u uvodnim napomenama autor otvara polje za rediteljsku i glumačku nadogradnju, čak i ubacivanje improvizovanih tekstova, predviđa direktno obraćanje publici i podelu u kojoj bi četvoro glumaca igralo više uloga, te jednu opštu transparentnost (da ubacim još jednu mantru koja se izmigoljila Dimitrijeviću) – razotkrivanje pozorišne iluzije u duhu brehtovskog pozorišta. Cinik bi rekao, parafrazirajući naslov jednog drugog komada Tene Štivičić – nemreš pobjeć od postdramskog.
Reditelj Predrag Štrbac je izdašno upotrebio otvorenost komada, mada se ovom izrazu može mirne duše dodati i prefiks zlo; u predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada nije ostalo, naime, skoro ništa od teksta – sinopsis priče i nekoliko dijaloga. Umesto toga ubačeni su neki izmišljeni jezik i krajnje ilustrativna pantomima koja ni iz daleka ne doseže punoću i autonomnost jezika fizičkog teatra. I glavna dramska situacija je izmenjena i to s lošim rezultatom: dodata je dozlaboga dugačka, dosadna i ilustrativna pantomima o odrastanju Dečaka (Srđan) i Devojčice (Lena), s akcentom na osujećujućem uticaju porodice i škole, a središnja priča o njihovim "sudbinskim" razmimoilaženjima srozana na problem jednog neuspelog pokušaja seksa u pijanom stanju.
Iz piščevih scenskih napomena koje, doduše, nisu uvek bile dorečene, reditelj je razvio pregledan i znakovit jezik. Marija Medenica i Nebojša Savić tumače samo Lenu i Srđana, a Tijana Maksimović i Milan Kovačević sve ostale likove, a ta razlika je bila podvučena neutralnim crnim kostimima potonje dvoje i teatralizacijom u njihovoj igri, nasuprot realističnijim kostimima i nešto uzdržanijoj glumi prvog para. Likovnom efektu doprinela je i scenografija Vesne Štrbac, a koja je imala i metaforičko značenje: rešetke drvenog kontejnera (u celom projektu ovo je bio dekor najbolje prilagođen prostoru vagona) su označavale nekakav "kavez sudbine" za glavne junake, a iz koga su samo animatori njihove sudbine, ljudi u crnom, mogli da izlaze. Međutim, kao što se iz ove analize već naslućuje, naličje te jasnoće i znakovitosti scenskog jezika je ilustrativnost, pa i banalnost. Celokupna problematika koju nudi piščev zanimljiv tekstaulni materijal – jer ovo nije završeno delo – redukovana je na pitanje zlog društva (porodica, škola, kolege…) koje manipuliše mladima i zaljubljenima. Pored simplifikacije i ukidanja dramskog čvora – šta je problem ovo dvoje osim što im je propala jedna kres-šema? – problem se nalazi i u tom znakovitom scenskom jeziku, jer nema dovoljne stilske razlike u glumi dva para… Na kraju se, tako, zaokružuje utisak o radikalnom, ali neuspešnom rediteljskom teatru.
