Starija Albanka sedela je na trotoaru u centru Preševa i nemo prosila. Sivi mantil, razliven po užarenom asfaltu, prekrio je udove i telo ove žene. Nazirala se samo otvorena šaka i povijena glava pokrivena belom maramom.

Pokušaj da se ovaj prizor preševske svakodnevice ovekoveči fotoaparatom izazvao je malu dramu. Nepokretna mučenica u sekundi se pretvorila u goropad: ispravila se i počela da viče tako da je razumeju nealbanci; mahala je rukama kao žongler i pritom gotovo ustala. Kada je vaš reporter konačno otišao, ponovo je postala nemi, prekriveni torzo koji štrči iz asfalta.

Malo šta je u Preševu onako kako izgleda na prvi pogled. Na plus 35 ulice su pune ljudi i automobila, među kojima dominiraju oni sa švajcarskim registarskim oznakama. Nigde vojske i Žandarmerije, samo nekoliko saobraćajaca koji pijačni krkljanac čine podnošljivijim. Ništa ne ukazuje na uzavrelu političku klimu posle eksplozije podmetnute bombe, koja je neposredno iza ponoći 14. jula raznela podrum stambene zgrade u naselju Železnička stanica i povredila Afroditu Šabani (42) i dvanaestogodišnjeg Z.D.

Albanci u Preševu će uvek želeti da govore o ekonomiji, ma šta da ih pitate, jer svi pamte bolja vremena toliko dobro da su čak i ulicama zadržali imena iz te bolje prošlosti: Maršal Tito, Sava Kovačević… To ne treba da čudi: od blizu 40.000 stanovnika u opštini, Srbi čine oko pet odsto, a nezaposlenost podjednako pogađa obe nacionalne zajednice. Prema zvaničnim podacima, oko 70 odsto albanskog stanovništva je bez posla.

SITUACIJA IZ KAFIĆA: Dok sedimo u piceriji "Viktoria", u centru Preševa, lokalni novinar Belgzim Kamberi kaže da mu je dosadilo da godinama priča istu priču o zbivanjima na jugu Srbije. "Kad se situacija posmatra iz kafića, sve je u redu, ali mislim da su ljudi sada mnogo oprezniji. Vlast je Žandarmeriju sklonila sa ulica, valjda da ne iritira, ali i da ne bi dala alibi albanskim političarima da pričaju o pritiscima", kaže Belgzim.

Idu dani

PRIJATELJI U SENCI: Niko ne zna ko podmeće bombe

U Železničkoj stanici, preševskom naselju nastanjenom uglavnom Srbima, život se polako vraća u normalu posle eksplozije 14. jula. Na zgradi u kojoj je podmetnuta bomba popucala su sva stakla, ali su na većini prozora već zamenjena. Jedino još zlokobno zvrje lokali u prizemlju. Stanar koga zatičemo na parkingu kaže da je Opština formirala nekakvu komisiju koja će nadoknaditi deo štete, ali da tako nešto nije moguće učiniti sa traumama koje su pretrpela deca. "Jedna novinarka me je pitala ko je postavio bombu. Otkud ja to mogu da znam. Malo sam se iznervirao zbog takvog pitanja", kaže.

Građevinski radnik Aleksandar Ilić, sa porodicom stanuje na trećem spratu. U Preševu živi 25 godina. "Radim sa Albancima, njih pet je u mojoj grupi. Nikada nisam imao problema. Pre neki dan na mobilni mi je stigla poruka: ‘Komšija ima bomba kod mene, kratak joj fitilj’. Odmah odem kod njega, kad na stolu ‘bojler’ ladnog piva. Eto, tako, idu dani. Trudimo da se šalimo sa onim što nas je snašlo", kaže Aleksandar.

Dok smo razgovarali, u neposrednoj blizini zgrade čula se pesma. Albanska svadba. Nešto kasnije pored zgrade protutnjala je kolona iskićenih automobila.

Dok na televizoru promiču vesti neke albanske televizije, okolo sede mahom mladi ljudi u modernoj garderobi, deca gastarbajtera koji tokom leta hrle ovde na odmor. Saznajemo da u inostranstvu živi oko 10.000 Preševljana, koji leti u grad unose život, ali i mukom zarađene evre.

Albanski intelektualac za susednim stolom, koji je sa prijateljem ispijao jutarnju kafu, pristao je da razgovara, pod uslovom da ne otkrije identitet.

"Ovde ima puno kafića, a u njima sedi mnogo mladih ljudi. To je loš znak", kaže. "Preševo je među najgušće naseljenim opštinama u Srbiji, pa nije isto rešavati problem Crne Trave koja ima četiri hiljade i Preševa koje ima četrdeset hiljada stanovnika. Zato država mora prva da povuče potez i da mladima obezbedi posao. Samo tako može da se stvori bolja klima." On, kao i svi oni sa kojima možete razgovarati u Preševu, tvrdi da između Srba i Albanaca nema mržnje, te da su političari ti koji hlade odnose. Prisustvo Žandarmerije samo je jedan od problema, ali ne i najvažniji. "Političari neprestano o tome pričaju, a ja pitam šta je sa ekonomijom, zdravstvom, prosvetom. Na primer, oni koji su završili fakultete u Albaniji imaju silne probleme oko nostrifikacije diplome."

SITUACIJA IZ KAFANE: U bašti "Viktorije" čućete i srpski jezik, jer Srbi rado odlaze u kafiće koje ovde drže uglavnom Albanci. Kafana je, međutim, institucija koju praktikuju samo Srbi. Svraćamo u jednu od njih. Unutra dobro poznata atmosfera: nekoliko stolova, šank tek toliki da se doturi piće i stane ruka koja plaća; u ćošku je televizor, DM Sat i narodnjački spotovi, a pored njega duva klima.

Za prvim stolom sedi veselo društvo, dva civila i dva policajca. Najpričljiviji je železničar Milorad Stojanović, zvani Rade Tatko. "Kako nam je? Čim sedimo u kafani, mora da je dobro! Radimo u državnim firmama i kod nas nema ekonomske krize", počinje razgovor Milorad.

Kaže da detonaciju nije ni čuo, bio u kafani, pa tvrdo zaspao. "Niko me ne dira, niti mi neko nešto loše govori. Sedim sa Albancima, jedem, pijem sa njima, a da li mi neko radi o glavi, nikad ne mogu da znam. A, te bombe, to rade neke grupe (sledi rimovana psovka)."

Dok je policajcima malo neprijatno, bogougodni razgovor se razmotava. Pitamo Radeta zašto eksplodiraju bombe po zgradama, šta to znači? "Mi to nikad ne možemo da znamo", odgovara. "Možda je terorizam, možda je droga, neki neraščišćeni računi, možda neko hoće tako da isprazni stanove pa da se useli, nikad se ne zna. Svako radi svoj posao, a mi to ne možemo da prepravljamo", kaže Rade.

Za susednim stolom su dvojica muškaraca i dama srednjih godina. Ona kaže da nije iz Preševa i da radi u lokalnoj kockarnici. Iako je bila na 500 metara od eksplozije, ne pomišlja da napusti posao i grad. "Po prirodi nisam plašljiva i neću da dam otkaz. Ljudi su ovde pažljivi, ljubazni, nisam imala do sada nikakvih problema. Ko se kocka? Pa mahom Albanci, Srbi nemaju para", kaže.

Nije, međutim, ona jedina došla ovde u potrazi za zaradom. Lokalna pijaca je mesto gde u Preševu možete da vidite najviše Srba na jednom mestu. Malo je poznato da ovde dolaze da prodaju svoju robu Nišlije, Leskovčani, Vranjanci… Gradsku pijacu natkriljuje džamija Ebu Beker es Sidik, koju grade već desetak godina. Mada još nezavršeno, zdanje blista u punom sjaju. Bakarni krovovi i vitki minareti pomalo demantuju sliku o siromaštvu i ekonomskoj krizi. Uostalom, zar i Srbi nisu sagradili najveći broj crkava u vreme krize koja kod nas nikako da prođe.

SITUACIJA NA PIJACI: Svako od srpskih trgovaca će vam reći da nikada nije imao problema sa Albancima na nacionalnoj osnovi, a ako ih i neko popreko pogleda, to je zato što su konkurencija. "Tu je i policijska operativna grupa u civilu", dodaje jedan prodavac, tek toliko da razveje sumnju u prisustvo organa reda.

Ipak, tek će poneko od Srba pristati da kaže ime i da se fotografiše. Dragan Tasić je iz Vranja, a na preševskoj pijaci godinama prodaje delove za bicikle. Kaže da za sada ne oseća bojkot, ali da Albanci vole da se cenjkaju. "Za sada se sve tera na zezanje, ali postoji doza opreza. Nikome nije svejedno ni kad pukne boca za plin, a kamoli bomba", priča Dragan. Među mušterijama koje su zagledale zupčanike i sedišta za bicikle je i Sefer Halili, vlasnik privatnog autoservisa i nekadašnji odbornik Partije za demokratsko delovanje Rize Halimija u Skupštini opštine Preševo. Nema problema sa pojavljivanjem u novinama, kaže, zna ga celo Vranje. "Odnosi među ljudima su dobri, a svako se muči da zaradi neki dinar. Niko nema ugovor sa bogom dokle će da živi", misli Sefer, rado pristavši da se slika sa Draganom u pozi "Boro i Ramiz".

Za leskovačku papriku nema granica i nacionalnih podela. Zoran Đorđević prodaje povrće u Preševu od 1999. U poslu za tezgom pomaže mu mladi Albanac. "Ne ide loše, bolje je nego u Leskovcu i Medveđi. Cene su svuda iste, samo ovde prodam veću količinu", priča Zoran dok ređa paradajz. "Puštam ljude da sami biraju robu, ne varam ih na vagi, i to je to."

Kaže da poznaje oca svog pomoćnika još od 1999. i završetka rata na Kosovu. "Srbi su me stalno pitali kako smem da idem kod njega kući. Šta ima veze što je Albanac kad je dobar čovek? On može da dođe u moju kuću u bilo koje doba, kao i ja u njegovu", objašnjava Zoran. Kada je trebalo da se fotografišu zajedno, mladi Albanac je odmah šmugnuo, a onda se i Zoran predomislio. Kaže: "Pusti sad to."

Starija Nišlijka prodaje garderobu u Preševu već sedam godina i tvrdi da je za to vreme stekla prijateljice među Albankama, te da sa njima ponekad popije kafu. "Kad je pukla bomba, mnoge moje koleginice iz Niša nisu smele da dođu da prodaju. Boje se. Niko, međutim, ovde ništa ne priča o politici, o toj bombi, bar ne sa nama Srbima", kaže Nišlijka. Ona navodi da u poslednje vreme meštani pomalo bojkotuju njenu robu, jer sa Kosova stižu raznovrsne jeftine stvari, tako da je ono što stigne iz drugih delova Srbije postalo skuplje. "Čujem ponekada da Albanci prebacuju svojim sunarodnicima zato što kupuju kod mene, ali mislim da je to zbog konkurencije, a ne zbog moje nacionalnosti", objašnjava naša sagovornica. "Sa starijim Albancima nema problema, ali su mlađi malo drugačiji, kod njih se može nazreti neka rezerva."

Onda se pojavila njena koleginica: "Nemoj to da kažeš, moramo i sutra da dođemo ovde."