Otkako se u poslednjih dvanaest godina ljudi sahranjuju i u svemiru, to se uobičajeno čini uz specifične komemoracije koje su propisane još tokom misije Apolo 11. Naime, oko 48 sati pre nego što je modul "Eagle" sa Nilom Armstrongom i Edvinom Bazom Oldrinom dotakao površinu Meseca, dok je širom sveta uzbuđenje postajalo sve veće, u tišini jedne od kancelarija Bele kuće u Vašingtonu, izvesni Vilijam Safir, tekstopisac govora predsednika Ričarda Niksona, pripremao je scenario za postupanje američke vlade u slučaju eventualnog neuspeha misije. Dokument "U slučaju nesreće na Mesecu", koji je Safir 18. jula 1969. godine poslao Niksonovom šefu kabineta H. R. Haldemanu, danas dostupan javnosti, sadrži ceremonijalne detalje, kao i tekstove govora koji će ucveljeni predsednik i potpredsednik SAD izgovoriti pred TV kamerama, ako misija Armstronga i Oldrina ne bude uspela.

Mada sasvim uobičajen kad je reč o državnim sve-smo-predvideli operacijama, Safirov dokument je prvi zvaničan protokol za jednu svemirsku sahranu. Njime je bilo predviđeno da posle eventualne nesreće NASA isključi komunikaciju sa modulom, ako je posle pogibije astronauta još bude bilo. Sveštenik bi održao opelo po proceduri koja se uobičajeno primenjuje kod sahranjivanja na otvorenom moru, s tim što tokom službe njihove duše ne bi posvetio morskim talasima, već "najdubljoj od dubina". U međuvremenu, predsednik bi telefonirao potencijalnim udovicama, a zatim bi pred kamerama pročitao govor o "sudbi heroja i dvojici hrabrih ljudi" koji se završava rečenicom: "A svako ljudsko biće, zagledano u Mesec, znaće da tamo u tami postoji jedan kutak drugog sveta koji će zauvek pripadati čovečanstvu."

Pošto je 1997. godine, komercijalna američka kompanija Celestis, počela da lansira u orbitu kapsule sa malom količinom pepela ljudi koji su kremirani, Safirov dokument je postao vrlo popularan. Verovatno zato što nijedna od velikih svetskih religija ne daje nikakve konkretne preporuke po pitanju sahranjivanja u svemiru, organizacija svemirskih komemoracija se u velikoj meri oslanja na ove preporuke o modifikovanju službe sahranjivanja u moru, a čak i prateće poruke sadrže gotovo identičan patos Safirovog govora.

Inače, do sada su, lansiranjem komadića pokojnika u orbitu, na taj način u svemir poslati zemni ostaci 135 osoba. Sam Celestis je uslužna firma iz Hjustona, koja pripada kompaniji Space Services, Inc., poznatoj i po prodaji imena zvezda, koja je 1982. godine izvela prvo privatno lansiranje u otvoreni svemir, da bi se u poslednjoj deceniji okrenula poslu sa mrtvima. Celestis svojim klijentima nudi takozvanu postkremacionu sahranu. Deo pepela pokojnika, od jednog do sedam grama (što zavisi od izbora konkretne usluge), stavlja se u posebnu kapsulu, koja se potom čuva i zajedno sa kapsulama drugih klijenata komercijalnom raketom lansira u orbitu. Zdrobljeni Zemljinom gravitacijom, ovi ostaci tu počinju beskonačno da kruže oko planete. Polazeći od tog detalja i reklamirajući svoju jedinstvenu ponudu, Celestis se rođacima kremiranih pokojnika obraća sa izrazito patetičnim porukama o "povratku zvezdama" i "osvajanju večnosti". Sudeći po in memoriam porukama koje se mogu videti na sajtu ove kompanije, većina klijenata, uglavnom pokojnikova rodbina i rođaci, motivisana je za svemirsku sahranu upravo iz tih "nebeskih" razloga. Svemirsko sahranjivanje je kao motiv eksploatisano u čitavom nizu SF filmova i romana, što može biti podstrek mnogim ljudima da svoje bližnje na ovaj način "ovekoveče".

Prvi klijenti Celestisa bili su na neki način vezani za svemir i tokom života. Prvi čovek koji je na ovaj način sahranjen bio je Eugen Džin Rodenberi (1921–1991), poznati američki scenarista i producent koji se proslavio kao autor serije "Zvezdane staze". Od drugih poznatih ličnosti, u orbitu su podignuti ostaci raketnih inženjera Krafta Erika i Boforda Franklina, fizičara Gerarda O’Nila, glumca Džemsa Duana iz "Zvezdanih staza", kao i poznatog astronoma Eugena Šumahera (1928–1997), koji nije sahranjen u orbiti, već su njegovi ostaci odneti čak na Mesec i tamo zakopani u tlo. Do danas, Šumaher koji je inače otkrio kometu Šumaher-Levi i bio jedan od osnivača planetarnih nauka, jedini je čovek koji je sahranjen na nekom drugom nebeskom telu. Svakako, najpoznatija ličnost koju su na Zemljinoj orbiti "ukopali" ljudi iz Celestisa je kultni američki pisac Timoti Liri (1920–1996), zagovornik halucinogenih droga i jedna od ikona šezdesetih godina. Međutim, većina korisnika ove svemirske sahrane spada u takozvane obične ljude.

Mada je u samoj orbiti inače neviđena gužva, a procenjuje se da oko Zemlje kruži više od 18.000 veštačkih objekata, ni u jednoj državi nema zakonskih prepreka da se, pored isluženih satelita i drugog svemirskog otpada, iznad naših glava sahranjuju i ljudi. Do sada je sa različitih kosmodroma Celestis lansirao osam raketa koje su nosile ljudske ostatke u orbitu, od čega je pet misija bilo uspešno, a tri neuspešne (videti okvir). Sledeće poletanje ka orbiti planirano je za poslednju četvrt 2009. godine, a rezervacije smrtnih ostataka se već prikupljaju. Nedavno je Celestis u svoju ponudu uvrstio i mogućnost slanja ostataka izvan Sunčevog sistema, a lansiranje rakete je planirao za 2012. godinu.

Celestis nikada ne šalje u svemir ukupnu količinu samrtnog pepela, kako bi u slučaju eventualnog neuspeha lansiranja procedura mogla bez dodatnih troškova da se ponovi sa novim uzorkom. Krajnje bizarno, naručioci ove sahrane dobijaju sertifikat o slanju svog bližnjeg u svemir, DVD lansiranja rakete, kao i mogućnost da postave in memoriam na sajtu Celestisa. Cena ovakvih sahrana zavisi od vrste konkretne pogrebne usluge. Kad je reč o lansiranju jednog grama pepela u Zemljinu orbitu, to košta 2495 američkih dolara, a sedam grama iznosi 4990 dolara. Kompanija klijentima nudi popust za slanje bračnih parova, kao i ratnih veterana, dok svi koji unapred rezervišu pogrebnu ceremoniju dobijaju ukupan popust od 10 odsto. Na dan lansiranja rođaci se okupljaju na komemorativnoj ceremoniji koja se, kao što je pomenuto, oslanja na protokolarne preporuke Vilijama Safira.

Inače, sama Safirova procedura, na sreću, nikada nije aktivirana zbog pogibije astronauta. Uz uzvik "O, Boj" nedavno preminulog prezentera televizije CBS Voltera Kronkajta, "Eagle" je uspešno dotakao mesečevu površinu, da bi posle uspeha ove misije i sve ostale u Apolo programu prošle bez ljudskih žrtava, uključujući i dramatičnu misiju Apolo 13, u kojoj su tri astronauta uprkos kvaru na letelici uspešno vraćena na Zemlju. Zapravo, u svim dosadašnjim svemirskim misijama nijedan čovek nije zbog nesreće ostao "na pučini" izvan matične planete. Tokom svemirske ere, ne računajući tragedije na Zemlji, u svemirskom letu stradalo je 19 ljudi, četiri sovjetska kosmonauta i petnaest NASA astronauta, ali su se njihovi ostaci uvek vraćali na Zemlju, bilo da su kao američki astronaut Majkl Kolins sagoreli u povratku u atmosferu ili iz nje nisu ni izašli, kao sedam članova posade šatla Čelindžer. Neki su se, poput tri kosmonauta Sojuza 11, srušili u celoj letelici dok su se drugi, poput sedam astronauta "Kolumbije", dezintegrisali iznad zemaljskog tla. Svi mrtvi ljudi, odnosno njihovi ostaci, koji se trenutno nalaze izvan Zemlje, tamo su lansirani na komercijalnoj osnovi.