Očigledno je da je fenomen "Otpor-revolucija" nakon Srbije, Ukrajine, Gruzije, Moldavije… stigao i do Irana. Šta su zajedničke karakteristike svih ovih "Otpor-revolucija" od Beograda do Teherana? Kao prvo, do njih dolazi isključivo u onim zemljama u kojima na parlamentarnim ili predsedničkim izborima izgubi kandidat Pentagona. Kao drugo, u svim ovim slučajevima srbijanski "Otpor" je nezaobilazna mirođija u lokalnom "bosanskom loncu". Kao treće, revolucije se sprovode isključivo u glavnim gradovima dok provincije ostaju mirne. I kao četvrto, u svim ovim slučajevima se juriša na zgradu nacionalnog parlamenta po ugledu na beogradski original. Amblem Otpora (stegnuta pesnica), koji su originalno koristili Musolinijevi fašisti kao simbol nacionalnog jedinstva (fascio) takođe je prisutan u svim ovim slučajevima ali se pozadina barjaka pesnice menja u skladu sa lokalnim tradicijama (po ugledu na McDonnald’s politiku prodaje svojih proizvoda u različitim kulturološkim ambijentima). Tako je u teheranskom slučaju pozadina "otporaškog" barjaka i bedževa zelene boje. Ko je pratio "otporaške" revolucionarne aktivnosti u Kijevu mogao je da pogleda i dokumentarni prilog francuske televizije u kome se jasno govori o direktnoj logističkoj povezanosti beogradskih i kijevskih "otporaša" kao i o izvozu revolucije putem istog beogradskog "otporaškog" personala. "Otporaške revolucije" su u svim uspelim slučajevima (Beograd, Kijev, Tbilisi) na vlast dovele "prozapadne demokratske snage" direktno sa ulice, a u ostalim neuspelim slučajevima (Kisinjev, Teheran) to su pokušale a na osnovu floskule o "pokradenim izbornim glasovima". Da se u ovom slučaju i stvarno radi o podmetanju roga za sveću videli smo već u beogradskom petooktobarskom slučaju kada je nekolicina "demokratskih revolucionara" priznala (kad se slegla prašina) da je dr Koštunica dobio manje glasova od Miloševića. Nije teško zaključiti da se i u slučaju navodno pronađenih plastičnih kesa sa popunjenim izbornim listićima u zgradi Savezne skupštine verovatno radi o čistoj farsi. Međutim, ono što ostaje apsolutno upečatljivo kao unikatni kuriozitet u istoriji parlamentarne demokratije, bar u Evropi, jeste to da su zabeležena samo dva slučaja paljenja zgrada nacionalnih parlamenata: 1933. g. berlinski Rajhstag su zapalili nacisti a 2000. beogradsku Saveznu skupštinu "otporaši". Fenomen piromanskih "Otpor-revolucija" svakako zaslužuje dubiozniju stručnu analizu, a ovim kratkim komentarom smo upravo želeli da podstaknemo aktivnosti u tom pravcu.