Ima u jednom starom, dobrom filmu Vudija Alena – po čijoj knjizi ova rubrika ponosno nosi naziv – ono kad (valjda) Mia Farou govori nešto o masturbaciji, a nervozni Vudi se brecne na nju: je l’ ti to kritikuješ moj hobi?! Zaista, ljudske hobije ne valja kritikovati sve dok nisu protivzakoniti: neko voli popa, neko popadiju, neko je filatelista, neko diskofil, neko stepuje, neko pravi makete železnice, neko gaji gladiole, neko je anarhista… Kakve štete može biti od tih slatkih popodnevnih aktivnosti kojima se ubija egzistencijalna čamotinja iliti užas praznine? Avaj, izvesni beogradski Prekršajni Organ je smatrao drugačije, pa je građanina Trivunac Radomira, po vlastitom priznanju anarhistu ovdašnjeg, po hitnom & neodložnom postupku strpao u zatvor na deset dana jerbo je ovaj demonstrativno zapalio američku zastavu tokom kratkog, ali upečatljivog gostovanja Džozefa Bajdena u Beogradu. Doduše, pustilo ga je već nakon dan-dva (valjda kada je postalo sigurno da je Bajden dovoljno daleko da nema ni teoretske šanse da ostane potresen i zgromljen prizorom onih američkih zastavnih zvezdica u plamenu; pih, kao da to nije video hiljadu puta u životu), ali je u zraku ostalo pitanje da li je ono što je R. T. učinio uopšte moglo i trebalo da podleže ikakvim zakonskim sankcijama? Te su se u tom smislu u nekolikim novinama (ob)javili nekoliki građani (s pravom) zabrinuti za zdravlje naše demokratije, napominjući kako to što je učinio naš Strašno Ljuti I Iznad Svega Opasni anarhista u istoj toj Americi odavno – tj. od presedana-tog-i-tog – nije nikakvo kršenje zakona, nego legitimno korišćenje prava na slobodno izražavanje političkog stava. Dobro, neizbežan logički prigovor ovome stavu jeste da je lice Trivunac Radomir učinilo što je učinilo u Beogradu, Srbija, a ne, recimo, u Vašingtonu D. C. ili u Belgrejdu, Indijana (hm? možda ipak Montana?), te su za kvalifikovanje njegovog postupka nadležni srpski, a ne američki zakoni. Ovde me, međutim, zanima nešto drugo, tj. ne suvoparno pravni aspekt priče.

Ideja o demonstrativnom paljenju američke zastave sasvim mi je simpatična u svojoj besnoj beslovesnosti, ali pod jednim malim uslovom: da je zapali Amerikanac/ka, i to po mogućstvu u samoj Americi. Hoću da kažem: ako si ljuti & zajebani srpski anarhista (od kojeg strepi i obilato znoji gaće Zli Establišment ovog u nepravdi ogrezlog sveta, kojem je – establišmentu, ne svetu – srećom odzvonilo jerbo ćeš mu sa svojim podjednako ljutim drugarima dohakati čim stigneš…), i javno pališ nekakvu zastavu baš u Beogradu, nije li logičnije da to bude zastava Srbije? Mislim, lako je (u "socijalnom" smislu) ovde paliti USA zastavu, pa da te posle svi tapšu po ramencetu, od vremešnih die–hard boljševika pa do obrazovaca i strojevaca! Sukladno tome, CRO anarhista u Zagrebu treba da pali hrvatsku zastavu etc. Svi dobro znamo da se srpske zastave u Hrvatskoj ili hrvatske u Srbiji nikada ne pale iz anarhističkih ili tome sličnih pobuda, no uvek i samo iz fašističkih… Dobro, reći će neko, nisu Ameri isto što i Srbi i Hrvati, nego su zli "globalni policijajac" koji otuda nailazi na globalni otpor… Tačno? Može da bidne, ama ne mora da znači, tj. nije do kraja primenjivo na narečeni slučaj: ako imaš problem sa američkom politikom, a to bar nije teško imati, izađi pa se dernjaj protiv Bajdena (ili koga već), mani se zastave cele jedne zemlje (koja nije tvoja, u kojoj ne živiš, ne glasaš i ne plaćaš porez, za čije vrline nisi nimalo zaslužan i za čije brljotine ili čak zločine nisi nimalo kriv!) sa svim njenim složenostima i protivurečnostima, pa makar ta zemlja bila i USA… Ovako, ispade da su čak i preživeli šešeljisti "progresivniji" od naših (i ne samo naših) fensi-šmensi levičara: mislim, njihove blesave majice i transparenti poručivali su to što su poručivali Bajdenu Džozefu poimenično, a ne Americi kao takvoj…

I načelno i konkretno gledano, šta uopšte danas i ovde znači ono "misli globalno, deluj lokalno"? Neće biti da "globalno" mišljenje znači nehajno neobaziranje na "lokalni" kontekst, jer kontekst nikada i nigde nije irelevantan za vrstu i smisao poruke koja se šalje. Da sam slučajno "anarhista" ili posvećeni zaljubljenik u neki tome sličan "anti/alterglobalistički" hobi, malko bi me ipak zabrinulo to što moje akcije izazivaju toliko oduševljenja kod fašista i njima sličnih (i ravnodušnost kod svih ostalih). Ove naše veseljake to, izgleda, ič ne sekira, a kamoli da im bude povod za razmišljanje nisu li možda negde nešto pogrešili u koracima, nisu li skrenuli udesno kod poslovičnog Albukerkija. Ma jok, b’ate, teraj, samo neka je pompezno, neka ječi i odzvanja radikalno! A ako je šuplje iznutra, ne mari, će popunimo! Čime? Ma, ne beri brigu, druže, nači če se već nešto, ček’ da zvirnem po netu, sigurno ima nešto novo što je hevi i zgodnozvučeće kod Žižeka, Naomi, Badjua ili onog Negrija (koji nije odžačar grla). Bajdvej, vidim da je kod dela te globalno proslavljene ekipe sada u modi (jakako, od zlih imperijalista nepravedno oklevetana) kineska kulturna revolucija! E, pa, dabogda je i dobili – ali samo u svojoj kući… Mislim, super je KKR – pod uslovom da si Mao, kao što je i staljinizam sjajno "mesto" za život – ako si Staljin. Nevolja je u tome što takvih ima u samo po jednom primerku.

Kako god bilo, dobro je što onaj momak nije odgulio celu kaznu, a bilo bi još bolje da nikakve kazne nije ni bilo. Sve je to tek folklorna nuspojava demokratije, i tako treba i da ostane: ono što ništa ne znači i nikoga i ništa ne predstavlja (doli bizarne postadolescentske fiksacije) nije nešto čime bi zakon i država trebali bilo kako da se bave – kako u Americi tako, bogme, i ovde.