Ne upuštajući se u političke procene teksta Ljiljane Cetinić iz osećanja odgovornosti prema vašim čitaocima a u ime Stručne službe Muzeja istorije Jugoslavije, prokomentarisao bih podatke koji se tiču dešavanja u Muzeju u periodu od maja 2008. do maja 2009. godine. Pre toga, raduje me iskrenost gđe Cetinić, kad ona kaže da je devastacija Muzeja istorije Jugoslavije nastavljena i u vreme dok je, u periodu 2001–2008. godine, ona bila na čelu ove važne ustanove. Ne samo što je u tom periodu Muzej izgubio značajan izložbeni prostor na Trgu Nikole Pašića br. 11, već se, što se tiče broja zaposlenih, Muzej u tom periodu više nego prepolovio. Nažalost, najviše je stradao stručni sektor.

Upravo iz tih razloga, pokušavajući da sprečimo dalju destrukciju i pre svega propadanje fondova, preduzeli smo mere koje pominje gđa Cetinić:

1. Izuzetno vredan filmski fond koji je rapidno propadao u hodnicima Muzeja (među njima i prilična količina nitratnih filmova, veoma zapaljivih a koji se prema svim zakonskim propisima moraju čuvati u specijalnim bunkerima i na posebnim mestima) deponovali smo u depoe Arhiva Jugoslovenske kinoteke, koji su izrađeni i opremljeni po najsavremenijim zahtevima kada je reč o čuvanju te vrste materijala.

Muzej u proteklih 15 godina ne samo što nije imao prostor za adekvatno čuvanje filmova, već je za sve to vreme filmski materijal bio bez ikakvog stručnog nadzora. Najbolje o tome svedoci sledeći podatak – u poslednjih šest meseci filmski materijal smo, ne samo mi već pre svega naši korisnici, koristili vise i kvalitetnije nego u proteklih 20 godina. Pri tom, filmski fond je i dalje u vlasništvu Muzeja istorije Jugoslavije. Ukratko, smeštanjem fonda u Kinoteku bili smo rukovođeni jedino željom da sačuvamo taj vredan materijal i da ga učinimo dostupnim našim korisnicima.

2. Isti razlozi su, ali ovoga puta Ministarstvo kulture Republike Srbije, rukovodili kada su doneli odluku da se Arhiv Josipa Broza Tita preda Arhivu Jugoslavije. Uostalom, Zakon o arhivima nalaže da predsednički arhiv J.B. Tita bude sastavni deo Arhiva Jugoslavije. Ubeđen sam da će posle ove odluke Arhiv Josipa Broza, o kome je u poslednjih 15 godina brinuo samo jedan zaposleni radnik u MIJ-u, biti mnogo dostupniji svim korisnicima, jer ce o njemu brinuti mnogo kompetentniji i stručniji tim, a takođe će biti smešten u adekvatnijem i bolje opremljenom prostoru.

3. Sto se tiče dva automobila u kojima su se vozili najznačajniji državnici XX veka, izjavljujem da su muzeološki nedopustivo bili izloženi u holu Muzeja "25.maj" pune dve godine. Izloženi na ovom mestu ne samo da su onemogućavali osnovnu funkciju hola, pristup bioskopskoj sali, na tom mestu nisu se mogli ni minimalno održavati (što podrazumeva paljenje, vožnju i sl.). Vlasnik tih automobila je Vojni muzej u Beogradu, tako da su oni izlagani uz velike troškove osiguranja.

Dodao bih, na kraju, da sam uvek imao razumevanja za hrabrost Lj. Cetinić i želju da kompleks Muzeja istorije Jugoslavije sačuva u celini. Nažalost, pokazalo se da je taj Muzej predimenzioniran (još iz vremena osnivanja Memorijalnog centra "Josip Broz Tito") i da ga je, s obzirom na nove okolnosti nakon raspada zemlje, trebalo svesti u nove okvire. Sve što radi kolektiv Muzeja istorije Jugoslavije čini sa najboljom željom da ispuni svoju osnovnu obavezu – da fondove Muzeja učini dostupnim javnosti. Poseta koju muzej beleži u poslednje vreme, kao jedan od najposećenijih muzeja u gradu, to na najbolji način potvrđuje. Nagrada "Mihailo Valtrović" koju su autori izložbe u Muzeju "25. maj" Svet od srebra dobili za najbolju izložbu u 2008. godini, od strane Muzejskog društva Srbije, to takođe, mislimo, potvrđuje.