Kad su, po jednoj anegdoti, otac Johan i sin Danijel, švajcarski matematičari iz poznate naučne porodice Bernulijevih, 1774. godine u odvojenim kandidaturama podelili Veliku nagradu francuske Akademije nauka, otac je, besan na konkurenta, sina izbacio iz kuće. Kasnije je, uzvratno, mada nenamerno, mladi Bernuli svojom slavnom jednačinom dinamike fluida (po kojoj lete avioni i rade fontane) oca izbacio iz istorije. Dva se, čak i kad su toliko povezani, teško mogu otrpeti na jednom mestu. To je, verovatno, najpouzdanija osobina dvojke, prvog zaista prostog prirodnog broja, delioca svih parnih brojeva, često viđenog člana matematičkih redova i nizova, koji od svakog broja pravi kvadrat, a sam je sebi faktorijel. Dvojka, uz raznovrsne naučne, kulturne i filozofske dualizme, prožima ljudsku misao kroz celu njenu istoriju, ali od svih njenih manifestacija, najbrže, već u prvim danima života, pojmimo naoko komplikovani koncept dihotomije – podele celine na dva potpuno nepreklapajuća dela tako da sve pripada ili jednom ili drugom, na šta se naslanja ne samo naša prva reakcija na glad ili sitost, ili borba za opstanak uopšte, već čitav drevni koncept "dobra" i "zla", koji se usadio u sve regijske dogme, od persijskog zoroastranizma, preko kulta Mitre, do savremenog hrišćanstva. I mada je takva crno-bela slika stvarnosti danas nešto sasvim politički nekorektno, ona je više nego prirodna. Dva elektrona, koji su sami po sebi dualno vidljivi i kao čestice i kao talasi, po Paulijevom principu isključenja, istovremeno u jednom atomu nikad ne mogu biti u identičnom stanju, što ih podstiče da se penju na više nivoe, grade složenije atome i čitav svet. Igrom slučaja, ova prirodna isključivost danas je inherentno uzidana čak i u način na koji dvojku zapisujemo. Dva horizontalna zareza kojim je, negde između III i VI veka, u zlatno doba indijske Gupta dinastije, označavana brojka dva, nisu mogla dugo zajedno otrpeti – drugi, gornji zarez se u pisanju iskrivio, vremenom povio, postajući arapska cifra dva. Kinezi kažu da "dobre stvari dolaze u paru", ali taj uvek ključni drugi korak, prelaz sa jedinice na dvojku, ozbiljan je zadatak ne samo za nas kolebljive kakvi jesmo već za čitav univerzum čijih 76 odsto materijalne mase čini vodonik, dok se helijuma, drugog elementa po redu, od vodonika integrisalo samo za 23 odsto univerzuma. Dvojka, bez sumnje, podrazumeva izbor – kako koloseka kojim ćemo dalje tako i pitanja da li šine ostaju paralelne ili se, kako ih vidimo u varci perspektive, seku u daljini. Prvi izbor nas opredeljuje za blisku nam euklidsku geometriju. Drugi, sa paralelnim pravama koje se seku, za geometriju Lobačevskog. Nešto neintuitivno. Nešto drugo.