Čoveku se ponekad učini da kultura u medijima – tj. pisanje o kulturi, u užem i širem smislu – nikada kod nas nije ljudski ni dospela u XX vek i da, što je još gore, nikada tamo neće ni stići: za to je ili prerano, ili prekasno. Stari i "ozbiljni" mediji, najčešće isprazno samozaljubljeni u svoju Tradiciju i Misiju, manje ili više dosledno istrajavaju u "devetnaestovekovnom" shvatanju kulture & umetnosti kao nekakvog prašnjavog nacionalno-reprezentativnog modela, odavno nepovratno sparušenog u sopstvenoj anahronosti; za njih je dan-danas veliko postignuće ako uspeju makar Bitlse i džez da inkorporiraju u Kanon; ovi novi, pak, uskočili su iz XIX direktno u XXI vek, i to u ono najgore u njemu: pravo u estradni spektakluk, u Vrli Novi Svet sajber-varvarstva, kojem i sama reč "kultura" zvuči kao nekakav dosadni zaostatak iz vremena Prosvećenosti, a "mi" smo se te đavolje Prosvećenosti nekako uspeli zasititi i pre nego što je uopšte stigla da nas pošteno dotakne… A u tom Vrlom Novom Svetu i zakon i ustav zove se entertainment, kao šifra za ubijanje ozbiljnosti i smisla pod maskom ubijanja dosade. Naprotiv: dosada i praznina su ono jedino što tu preostaje. "Kultura" je, dakle, ili p(j)esnička adaptacija đedovskih priča i bapskih bajanja, ili je, pak, Celebrity Big Brother i tome slično. Sasvim logično, njene vedete ili su stihovani "osvetnici Kosova", ili estradni apostoli praznine, lica bez zanimanja koja su Značajna jer su Poznata, a Poznata su… ne zna se tačno zašto i po čemu.

Milan Vlajčić (1939) autor je "starog" kova, mereno aršinom big-brother-epohe, isto koliko je i večiti modernist i subverzivac, mereno kriterijumima našeg otužnog, kukavnog, zaplotnjačkog i njanjavog "tradicionalizma". Kao književni i filmski kritičar, ali bogme i kao komentator i lucidni hroničar kulturno-društvenih previranja još tamo negde od poznih šezdesetih godina prošlog (da li i završenog?) veka, Vlajčić je dosledno bio i ostao na strani novog (ali ne i pokondirenog), tragalačkog (ali ne i folirantskog) i emancipatorskog (ali ne i plakatskog) u srpskoj, jugoslovenskoj i globalnoj kulturi, na svoj, relativno tih i neagresivan način, ali sa uvek pouzdanim kriterijumima estetske vrednosti i sa nezarđalim etičkim kompasom podržavajući ono što kritičarsku i hroničarsku podršku zaslužuje, a isto tako i pokazujući prstom na ono što vuče u jednu ili drugu formu odioznog spektakluka. Dakako, sve to ne bi bilo moguće bez njegove nenametljive, ali pouzdane erudicije, kakva se, zamislite, ne može steći prigodnim guglovanjem i vikipedisanjem.

Kada je penzionisan u "Politici" – u kojoj neki kao da su, o perverzije, jedva dočekali da mu vide leđa… – Vlajčić je, sasvim rasterećen jednog dugogodišnjeg nevidljivog tereta koji mu je bio nalegao na pleća, počeo da u kulturnoj rubrici "Blica" ispisuje (pre)kratke komentare na "opštekulturološke" teme. Knjiga Legenda o zidu (Književna opština Vršac, 2008) kolekcija je tih zapisa. Sabrani među istim koricama, ovi tekstići bolno kratke forme kao da tek sada dobijaju puni smisao, kao da tek naknadno postaje jasno da je Vlajčiću u potpunosti uspelo da transcendira ograničenja ovog žanra – nametnuta (i) polutabloidnošću "Blicove" formule – i da od Legende o zidu načini jednu izvanrednu, pronicljivu, pametnu hroniku jedne intelektualne radoznalosti: čitalačke, gledalačke, slušalačke. Prirodno težeći svojevrsnoj multidisciplinarnosti, baš kao i svako dete (medijske) visoke moderne, Vlajčić je uvek (kad bi mu dali, to jest…) kompetentno pisao o različitim područjima umetnosti, ali i o svemu onome gde se politika ili pak puka svakodnevica ukršta sa "kulturom" u onom užem, pomalo "buržoaskom" smislu reči; kolumn(ic)a u "Blicu", reklo bi se, ona je forma u kojoj je sva ta svoja interesovanja napokon mogao da sažme i ukrsti na jednom mestu. Rezultat je knjiga u kojoj se prirodni eklekticizam kolumnističkog pisanja ne degeneriše u puko svaštarenje i bauljanje u očajničkoj potrazi za temom koja će ispuniti novinski prostor, nego prerasta u rafinirano prepoznavanje i sortiranje znakova duha epohe, bilo da se radi o novim, vrednim knjigama (uglavnom onim pored kojih će skoro sva "klasična" književna kritika proći uopšte ih ne primećujući), filmovima, muzici (nipošto ne samo džezu, koji je privilegovana Vlajčićeva strast), ali bogme i o smešno-tužnim nuspojavama radio i TV programa, ovdašnjih "kulturnih manifestacija", palanačkih taština, večitih banalnih sporova oko ono malo vlasti i novca u kulturi…

Da reč "patriotizam" ovde ima još bilo kakvog ogavnom zloupotrebom nezagađenog smisla (a nema; i neće ga biti još dugo, dugo…), moglo bi se reći da je Vlajčićevo pisanje patriotsko u najplemenitijem smislu te reči: malo je onih među nama koji tako konsekventno i nepristrasno razdvajaju vrednosti od bofla u savremenoj srpskoj kulturi. A šta tek reći za lokalpatriotizam: Vlajčićevo beograđanstvo nenametljivo je, ali i strogo: on kao da brižno pazi na Beograd, prepoznajući i zahvalno hvaleći u njemu onu urbanu, svetlu vertikalu, krstareći, bez predrasuda, od Vinavera pa do Slobe Konjovića, i nazad, i u stranu, levo i desno, uzduž i popreko.

Imamo li mi ovde još takvih ljudi kao što je Milan Vlajčić? Nemamo, a i da imamo – odakle nam?! Štaviše, sve ako se i nađe po neki tu i tamo, efikasno se radi na tome da ih ubuduće više ne bude. Ne, ne tako što će ih se klati po kućama – to je prevaziđeno i nehigijenski – nego mnogo suptilnije & postmodernije: tiho, ali neopozivo, kroz proces sveopšte medijske spektakularizacije i debilizacije, nestaće (pred)uslova da takvi uopšte nastanu; a ako i nastanu, da se razviju; a ako se i razviju, da se iskažu. Zato dobro čuvajte Legendu o zidu: opseg Praznine se širi, i ovakva će roba biti sve deficitarnija.