Intervju – Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda
Bez mirne Luke u gradu na Ušću
"Meni bi najlakše bilo da pričam opšte priče: pogledaćemo, proverićemo, radimo na tome, napravićemo tri komisije... Ja bajke da pričam – neću. Mene kad građanin na ulici pita ‘kad mogu kod vas’, ja kažem – nikada, jer kad bih primao građane – a u Beogradu ima milion i po punoletnih – ne bih imao vremena da se bavim drugim poslovima"
U Starom dvoru, drugog dana Uskrsa, osim u portirnici, radilo se još samo u kabinetu gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. Na njegovom stolu i podu oko stola složeni su papiri sa najrazličitijim proračunima i odlukama, a na vrhu je ona o smanjenju plata u gradskoj upravi. No, ovih dana izgleda kao da je kriza najmanji problem beogradskih čelnika. Za poslednje tri nedelje, čini se da su oni bili adresa za najveće afere i probleme koji su se pojavljivali u nizu. Najpre je 3. aprila rušenje dela divljeg romskog naselja u blizini kompleksa Belvil na Novom Beogradu izazvalo proteste, polemike između gradonačelnika i nevladinih organizacija, pa čak i paljenje kontejnera u Boljevcu, gde je trebalo da se Romi presele. Pitanje vlasništva nad zemljištem Luke "Beograd" ponovo je aktuelizovano pismom Saveta za borbu protiv korupcije upućenom predsedniku i premijeru Srbije, u kom se upozorava da je uprava Beograda pred zaključivanjem sporazuma sa novim vlasnicima Luke "Beograd" o promeni namene gradskog građevinskog zemljišta. I konačno, prošle nedelje, mediji su problematizovali način na koji je vlasnik kompanije MPC Petar Matić došao do pet hektara zemljišta gde je izgrađen i samo dve nedelje ranije otvoren Tržni centar "Ušće". Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas govori o krivcima i rešenjima za ova tri problema, o nesporazumima sa međunarodnim i domaćim nevladinim organizacijama i Savetom za borbu protiv korupcije, zašto je Skupština Beograda bila blokirana, načinu izbora gradonačelnika Beograda, ekonomskoj krizi, problemima prestonice…
"VREME": Neke odluke vezane za raseljavanje Roma iz naselja Belvil su donete, ali problem će morati sistematski da se rešava.
DRAGAN ĐILAS: Sistematski ga "rešavaju" već deset godina, a svake godine imamo sve više i više nehigijenskih naselja. Mi sada rešavamo pitanje onih naselja koja su na mestima gde će se graditi važni infrastrukturni projekti. To su uglavnom lokacije na Novom Beogradu, pri tome nam je prioritet naselje kod Gazele, a ne Belvil. U Belvilu nam je bio važan samo jedan deo gde prolazi saobraćajnica. Inače, ideja nam je da u prvoj fazi u svim beogradskim opštinama obezbedimo smeštaj za određeni broj porodica koje žive u nehigijenskim naseljima. Ključna stvar je da učinimo sve kako bi te ljudi resocijalizovali. Dobio sam podatak da dvanaest porodica iz Belvila ima 30 dece od kojih samo troje idu u školu. To je katastrofa! Ta deca nemaju nikakvu šansu ako ne dobiju barem osnovno obrazovanje. Završiće na ulici. Zato nam je ideja da nađemo sredinu gde bi oni zaista bili prihvaćeni. Razumem da oni svojim dolaskom iritiraju – da li je to sredina u kojoj žive Romi ili Srbi, potpuno je nebitno. Ali, ako ta deca krenu u obdaništa i škole, ostali sugrađani će ih lakše prihvatati, i oni će imati šansu. Kada vidim devojku od devetnaest godina koja nikad nije išla u školu – šta mogu ja da joj ponudim, šta njoj može bilo ko da ponudi? Mi ćemo zato raditi na tome da se obrazuju, i ako su neka deca i prestarela za školu, napravićemo posebne časove i razrede za njih. Taj plan se odnosi samo na one koji imaju prebivalište u Beogradu. Nekome će to delovati surovo, ali drugačiji princip bi značio da svako jutro pred Skupštinu grada može da dođe deset porodica iz Srbije i da traži smeštaj. To, jednostavno, nije moguće.
Da li verujete da će država da pomogne porodicama koje nisu iz Beograda?
Svako mora da preuzme ono što je njegov deo posla. Time se niko nije bavio, svi su poslednjih deset godina gurali glavu u pesak. Sad se ova gradska vlast time bavi i ima različitih reakcija na to, ali mislim da postupke vlasti treba ocenjivati kada se neki posao završi, a ne na prvom koraku. Jednostavno, ako je neko došao iz drugog mesta u kojem ima boravak, mora tamo da se vrati. Izbeglice moraju u kolektivni centar ili da se pronađe neka druga vrsta smeštaja. Problem je u tome što sada svi tvrde da su izbeglice s Kosova, jer im je to način da ostanu ovde. U Beograd ljudi mogu da dođu u potrazi za poslom – ima ga sigurno više nego u ostatku Srbije – ali ne mogu da dođu u Beograd da bi dobijali socijalnu pomoć. Kao odgovoran čovek, to neću dozvoliti.
Tih dana kada su bili protesti Roma i kada su rušene njihove kuće, ušli ste u sukob sa predstavnicima domaćih i međunarodnih nevladinih organizacija. Šta im zamerate, a šta oni zameraju vama?
Zameram im samo jednu stvar, a to je deklarativna podrška tim ljudima. Tapšanje po ramenu njima ništa ne donosi. Mislim da je mnogo bolje da udružimo snage – malo sam već i sebi dosadan, ali to jeste suština – i da nekome ko danas ima pet, osam ili 12 godina obezbedimo školovanje kako bi sa 18 ili 19 mogao da nađe neki posao u ovom gradu. Najlakše ih je (Rome) tapšati po ramenu i govoriti "vaša prava". A šta je njihovo pravo? Da žive u udžerici i da im deca spavaju sa pacovima, da hodaju goli i bosi po ulici, da prosjače, ili da ih neko drugi koristi kako bi zaradio pare? I u čemu su ih podržali!?
Mislim da je ovo pošteniji pristup koji će dati rešenje i za grad, ali i za te ljude. Hajde da učinimo nešto za njih, a ne samo da pravimo konferencije i deklarativno se zalažemo. Na kraju smo uspeli da formiramo radnu grupu u kojoj su i predstavnici OEBS-a, i UNHCR-a, i resornih ministarstava, kako bi zajednički radili na rešavanju ovog problema. Ali, nama ne treba pomoć od 100 ćebadi, to možemo i sami da obezbedimo. Sada je aktuelan konkurs za 65 socijalnih stanova u Beogradu. Neka neko ode među te ljude i neka im kaže da konkurs postoji, da im pomogne da popune te formulare. Mnogi od njih mogu tako možda do stana. Ali, kako ti ljudi uopšte mogu da znaju za konkurs ako su nepismeni ili polupismeni? To je šansa i za te nevladine organizacije da se pokažu. Svaka od 40 organizacija koje su tražile moju smenu, mogla bi da pronađe po jednu porodicu i da im pomogne da se prijave.
Čini se da se Beograd podelio – neki vaš postupak podržavaju, neki ne.
Kako se meni čini, većina Beograđana bi htela da nekako pomognemo tim ljudima, ali baš i nemaju ideju kako. Ali niko ne bi želeo da se oni dosele na 100 metara od njihove kuće i da žive na taj način. Ne mogu da ih opravdam u tome, ali mogu da ih razumem.
Skupština grada bila je jedno vreme blokirana. Da li ste rešili problem?
Rešili smo problem usvajanjem novog poslovnika. Građani treba da znaju da naši odbornici nisu stalno zaposleni kao republički poslanici, pa da mogu da sede svaki dan u Skupštini grada. To su ljudi kojima je ovaj posao priznanje za rad u stranci. Nažalost, došli smo do toga da imamo skupštinu koja je trajala 22 dana. Odbornici tako ne mogu da sačuvaju posao, i zbog toga smo se opredelili da promenimo poslovnik i da učinimo rad Skupštine efikasnijim. Sada imamo dovoljno vremena da svako iznese svoj stav, ali da se to ne pretvori u 450 prijava kršenja poslovnika u tri dana, a da sednica još nije ni počela. Nekoliko puta podsetili smo na republičku skupštinu, i to se više neće ponoviti. Gradska skupština se, kao i gradonačelnik, bavi životom i životnim problemima Beograđana. Mislim da će ljudi shvatiti da opštinski i gradski nivo nisu mesta za vođenje visoke politike. Naše teme su asfalt, obdaništa, putevi, kanalizacija, nehigijenska naselja, hoćemo ili nećemo most, kakav nam metro treba… Zato su nas ljudi birali.
Jedna od tema u gradskoj skupštini bila je Luka "Beograd" i LDP je pokrenuo inicijativu da se formira komisija koja će ispitati činjenice u vezi sa svojinom nad tim zemljištem.
Podržavam svaku inicijativu koja za cilj ima da se Beograđanima pojasne neke stvari. Uvek ću sugerisati predsedniku Skupštine da prihvati takvu ideju. Pitanje je, međutim, kako će takvo telo u jednoj zavrzlami pravnih procesa koji dugo traju uspeti da pomogne da izađemo iz te situacije, ali, u svakom slučaju, inicijativa je dobrodošla.
Čeka se na odluku suda o sudbini tog zemljišta. Koja je alternativa i mogući scenario?
Ključni problem jeste to što se ne mogu vratiti neke stvari koje su urađene pre tri, pet ili deset godina. Kad se počelo s prodajom preduzeća u gradu, od kojih je Luka "Beograd" samo jedno, trebalo je razmisliti da li uz prodaju treba dati i pravo na korišćenje zemljišta. Te dve stvari je trebalo nekako razdvojiti, jer, realno je da su preduzeća kupovana zbog dobrih lokacija i s namerom da se jednog dana na njima nešto drugo gradi.
To, međutim, nije izdvojeno. A nije ni Luka jedina, takvih preduzeća po Beogradu ima mnogo. Luka je specifična po tome što jedino tu Grad ima neki pravni osnov da traži da mu to zemljište pripadne jer smo potpisali sporazum još 1974. godine. Luka "Beograd" sad tvrdi da sporazum nije validan, mi smatramo da jeste, tri puta smo se upisali kao vlasnici, dva puta su nas poništili, sad čekamo treću odluku Okružnog suda. Borimo se za ono što smatramo da je naše, a ja u isto vreme, kao čovek koji se bavi biznisom, razmišljam unapred o tome šta raditi ako presuda ne bude bila u našu korist. I na osnovu toga smo potpisali memorandum o razumevanju sa Lukom "Beograd", u kojem se lepo kaže da sve mora biti u okviru zakona i uopšte se ne prejudicira da ikad možemo da se dogovorimo. Memorandum nam daje mogućnost da pregovaramo sa Lukom u slučaju da sudska odluka bude protiv nas, kako bi ipak jedan deo zemljišta pripao Beograđanima. To zemljište sigurno vredi stotine miliona evra i zato se borimo za njega.
Problem je u tome što u Srbiji svi reaguju kad se nešto desi, i onda su svi pametni. Pre godinu dana, na moj zahtev i na zahtev ljudi iz PKB-a, sprečili smo privatizaciju tog preduzeća kako se ne bi dogodilo isto što i sa Lukom sutra kada budemo radili taj deo obilaznice i most. Sutra će se prodavati i PIK Zemun, koji ima zemljište površine 3000 hektara. I kad Grad pokrene to kao problem – kad dođemo do toga da čak hoćemo da se pojavimo na licitaciji, pa nam kažu da Grad nema pravo da poseduje zemljište – niko se oko toga ne uzbuđuje. Ali, ako danas ne sačuvamo PIK Zemun kao državno ili gradsko zemljište, opet ćemo za tri godine imati zahtev vlasnika da se promeni namena zemljišta, i opet će neko da kaže da dopuštamo novom vlasniku da zaradi.
Za nas je u ovom trenutku Luka "Beograd" stvar koja se rešava na sudu i rešiće se ovako ili onako. Ja se u svakom slučaju borim da Beogradu pripadne ili sve, ili bar deo. S druge strane, za Grad su sada prioritet PKB i PIK Zemun, jer su u pitanju hiljade i hiljade hektara zemljišta koje će u nekom trenutku vredeti milijarde. Naravno, ako ih prodamo sve odjednom, neće vredeti toliko, ali od tog zemljišta grad bi mogao da se razvija sledećih deset ili 15 godina.
Zbog pitanja Luke došli ste u sukob sa Savetom za borbu protiv korupcije, odnosno sa Vericom Barać?
Ne volim kad se od tih tema pravi politička priča i kampanja. Zbog toga sam zaista bio ljut i tražio sam da Vlada, pošto iz svog budžeta finansira rad Saveta za borbu protiv korupcije, dâ svoje mišljenje – da li sam prekršio neki zakon. Garantujem da nisam. Kao što nikad nisam video taj sporazum o promeni namene zemljišta Luke. Video sam i potpisao memorandum u kome piše da ćemo da pregovaramo sa Lukom "Beograd". Sve ostalo ne postoji. Mislim da bi bilo korektno da se najpre priča sa gradonačelnikom i sa gradskim vlastima, pa ako onda zaključite da ima osnova, pišete svima ostalima u ovoj državi i pokrećete medijsku priču.
Ja Verici Barać to zameram, jer smo oboje ljudi koji se sa različitih pozicija bore protiv istih stvari. Na moj dopis u ondašnjoj vladi nije prodata "Obuća" za milion evra, jer je samo zgrada u centru Beograda koju poseduje "Obuća" vredela dva miliona. Išao sam kod radnika Robnih kuća "Beograd" koji su štrajkovali glađu, vodio sam ih kod predsednika, i došli smo do toga da umesto za 100 miliona, Robne kuće prodamo za 360 miliona evra. Zaustavili smo privatizaciju PKB-a uz veliku podršku predsednika Tadića, i zajedno sa ministrom Dinkićem tražili smo način kako da država zadrži većinski deo preduzeća…
Potpuno sam siguran da ljudi koji sede u Savetu za borbu protiv korupcije imaju najbolje namere. Znam većinu tih ljudi i nikad neću poverovati da oni to rade iz nekih drugih razloga. Samo je bitan način na koji to rade i zašto onima sa kojima su bili zajedno sada pucaju u noge. Zar nije važnije da se udružimo i probamo da sačuvamo PKB i PIK Zemun, a da se ovime bavi sud i kaže čije je šta?
Beogradska vlast se na neki način ogradila oko slučaja Ušće. Da li je to pitanje za Grad ili nije?
Video sam taj ugovor o prodaji zgrade i prava korišćenja dve parcele između savezne vlade i MPC-a. I dobili su sve potrebne saglasnosti na tako nešto. Grad Beograd ni u jednom trenutku nije bio vlasnik te druge parcele, i ni u jednom trenutku nije mogao da napravi licitaciju. Da li su mogli da spreče gradnju te zgrade, da ne promene regulacioni plan, pa da ispod ostane garaža, a gore trava? Pa, verovatno su mogli. Da li je time na mala vrata neko uspeo da uštedi mnogo para? Jeste, ali o tome treba da pitamo one koji su im prodali zgradu pod tim uslovima. Sada, posle pet godina, pitam da li je negde prekršen zakon, jer ako jeste, odmah ćemo da podnesemo krivične prijave, kako bi ljudi koji su to uradili završili tamo gde im je mesto. Ako nije prekršen zakon, već to nije bilo opravdano sa političke strane, onda treba da govorimo o političkoj odgovornosti. Mislim da najveću odgovornost ima onaj ko je prodao zgradu, a to je savezna vlada. Sve što se kasnije dogodilo samo je posledica svega toga. Ali, i ovde se, kao i kod pitanja Luke, bavimo stvarima koje su se desile pre mnogo godina.
I sada ništa?
Ništa. Nije to jedini slučaj, ima ih još, ali je ovaj obrađen u medijima pa je postao glavna tema. Nažalost, u poslednjih desetak godina mnogo puta učinjeno je nešto pogrešno, i isto toliko puta mogli samo da sačuvamo nešto što je državno. Pa, šta da radimo? Da ga srušimo? Proverićemo da li je prekršen zakon, i ako nije, zapamtićemo i izvući pouke. Ako je zakon prekršen, videćemo ko je od toga imao koristi i ko će da odgovara.
Zašto bih ja bilo koga štitio? Postao sam gradonačelnik 19. avgusta prošle godine i odgovaram za sve što se dogodilo od tog dana pa nadalje. A za sve što je bilo pre tog datuma, odgovaraju oni koji su tada bili na vlasti i nemam razlog da prihvatam na sebe bilo koji deo odgovornosti. Kada je zgrada prodata, nisam bio ni član Demokratske stranke. Nisam bio u politici. Danas postavljam nova pravila u gradu i borim se za te hektare. Pravim sebi ogromne neprijatelje zbog toga, ali to je način na koji ja radim, i na kraju krajeva, očekujem da će građani to da prepoznaju i da cene.
Da li vam je tog dana kada ste postali gradonačelnik padalo na pamet da će se ovakve stvari dešavati? Za tri nedelje pojavilo se u nizu nekoliko gradskih afera i problema koji su u žiži javnosti: Romi u naselju Belvil, Tržni centar "Ušće", Luka "Beograd"… Konačno, Uskrs provodite u kancelariji.
Od svega što ste nabrojali samo jednu stvar sam ja prouzrokovao, sa jasnim planom. Sve ostalo ni sâm ne znam odakle je stiglo: otvorite frižider, podignete tepih, samo iskače. Ali, jednog trenutka i to mora da se desi. Meni bi najlakše bilo da pričam opšte priče: pogledaćemo, proverićemo, radimo na tome, napravićemo tri komisije… Ja bajke da pričam – neću. Mene kad građanin na ulici pita "kad mogu kod vas", ja kažem – nikada, jer kad bi primao građane – a u Beogradu ima milion i po punoletnih – ne bih imao vremena da se bavim drugim poslovima.
Nisam 19. avgusta očekivao da će ovoliko problema da se pojavi. Mislio sam da je situacija mnogo bolja.
Predsednik Srbije Boris Tadić smatra da bi izborni zakon trebalo da propisuje neposredne izbore za pojedine funkcije, između ostalih i gradonačelnika. Šta mislite o toj ideji?
Zalagao sam se za to i kad smo menjali ovaj zakon. Dva miliona ljudi treba sami da izaberu čoveka koji će im biti gradonačelnik i on njima treba da odgovara, a ne koaliciji od šest stranaka. Zato se potpuno slažem s tom idejom. Gradonačelnik ne mora da ima većinu u skupštini. Njegovo je kako će sutra da komunicira sa skupštinom; on ima svoje nadležnosti, skupština svoje, i ne vidim zašto bi to predstavljalo problem. Zaista smatram da trenutno rešenje nije dobro i zalagaću se svim srcem da se na sledećim izborima gradonačelnik bira direktno.
Nedavno ste zbog krize najavili smanjenje plata zaposlenih u gradskoj upravi. Čega će Grad da se odrekne?
Ove godine nećemo se odreći nijednog projekta koji smo započeli. Ekonomska kriza postoji, to nije sporno, ali mislim da je pojedini političari koriste kako bi opravdali svoju nesposobnost i nespremnost da urade neke stvari koje možda u prvom trenutku nisu popularne. Još su stari Grci rekli da najveću odgovornost snose oni lideri koji više vole da povlađuju masi, nego da urade ono što je neophodno. Ja sam čovek iz biznisa na privremenom radu u politici i ne želim da pravim takve kompromise. Mi smo prvi počeli da štedimo još pre šest meseci kada su mnogi govorili kako ta kriza nije strašna. Smejali su nam se jer članovi gradske vlade više ne mogu da dolaze na posao službenim kolima. A kada smo došli do toga da je u martu potrošeno duplo manje benzina nego u oktobru, onda su shvatili da zaista štedimo. Nismo stali na tome, smanjili smo plate. Gradonačelniku, zameniku gradonačelnika i predsedniku skupštine plata je ponovo smanjena, najviše – za po 20 odsto – a ostalima pet do deset odsto, s tim što će najveći teret podneti oni koji su do funkcije došli zahvaljujući strankama. Onima koji rade svoj posao – kao što su, na primer, vaspitačice – nećemo smanjivati platu, iako su deo gradske uprave, jer rade izuzetno odgovoran posao. Uveli smo ograničenja zarada u preduzećima, i za nekoliko dana imaćemo tačnu kalkulaciju o uštedama koje smo na taj način postigli. Od tih para davaćemo penzionerima koji nemaju dovoljno, porodiljama i trudnicama.
Sve projekte ćemo nastaviti: ove godine izgradićemo 12 obdaništa, most se već polako vidi, potpisaćemo i ugovor za drugi most ako bude sve u redu, nastavićemo da asfaltiramo ulice i gradimo škole i domove zdravlja. Za to imamo sredstva. Ukoliko se kriza bude odužila, nećemo imati sredstva da krenemo u nove projekte, jer perpetuum mobile ne postoji, mada se neki ponašaju suprotno…
Dobro je što je vlada odustala od ideje sa porezom na plate, dobro je što se krenulo sa smanjenjem administracije i ponosan sam jer sam se za to i javno zalagao, ali nije dobro što se još uvek nije ušlo u ozbiljno restrukturiranje javnih preduzeća. Ne može prosečna plata u Elektroprivredi Srbije da bude gotovo 50.000 dinara, a da preduzeće pravi gubitke stotine miliona evra godišnje. Ima duplo više zaposlenih nego što bi trebalo i to plaćamo svi mi. To mora da se to dovede u red, država mora u preduzećima da uradi isto što i u svojoj administraciji. U suprotnom, uzalud sve ove mere štednje. Ako ne može da se izbori sa takvim preduzećima, neka ih proda. Nije socijalni dijalog sa sindikatima da svako ispriča svoju bajku i ode kući. Vremena su takva da zahtevaju teške odluke zarad bolje sutrašnjice.