Vojni muzej

Ispred Sahat-kule na Kalemegdanu jedino izloženi eksponati, odnosno tenkovi i topovi, mogu biti eventualni putokaz da se nedaleko odatle nalazi Vojni muzej. Stalnu postavku ovog muzeja čine tri celine. Prva obuhvata vreme kada Sloveni još nisu ni došli na ovo područje pa sve do kraja Prvog svetskog rata. Deo na spratu koji se odnosi na Drugi svetski rat, iako noviji deo istorije ali s mnogo više kontroverzi, zatvoren je za posetioce. Rekonstruiše se, kažu u muzeju. Postoji i najnovije odeljenje stalne postavke, izložba koja se odnosi na rat 1999. godine.

U prvoj i najznačajnijoj muzejskoj postavci, međutim, i pored pedantno i sistematski razvrstanog velikog broja izvanrednih eksponata, generalni utisak je da su ti klaustrofobični hodnici (bez prozora) u potpunosti obavijeni patinom. Ne samo zbog starih eksponata, već i zato što je sama postavka sačinjena pre više od 50 godina. Kao da je sve stalo negde oko 1960. godine: vremenom su posivele draperije na kojima su okačeni eksponati, objašnjenja su katkad na požutelim ili odlepljenim papirićima, a nekad sigurno ponos ove postavke, reljefi raznih utvrđenja koji stoje u posebnim zastakljenim nišama vremenom su izgubili boju i privlačnost. Međutim, mora se reći da bogatstvo i originalnost eksponata u ovom muzeju još uvek mogu da nadomeste posledice zuba vremena.

Najnoviji odeljak u muzeju govori o NATO bombardovanju 1999. godine. U izdvojenom sobičku posetilac ima priliku da na počasnom prvom mestu ugleda delove opreme pilota iz oborenog neprijateljskog aviona, kao i parče tog aviona. Bez mnogo truda da se razjasni šta se tu zapravo dogodilo, u nizu jedna pored druge poređani su oprema i naoružanje američkog vojnika u ratu 1999, pa vojnika UČK, pa vojnika "paravojne formacije Republike Hrvatske", vojnika regularne vojske Srbije, ali ne i paravojnih formacija, a odmah preko puta izložen je zaplenjeni materijal "šiptarskih terorista". Na kraju je sve začinjeno nekolicinom sličica o stradanju srpskih civila u NATO bombardovanju, mada je tome dat minoran značaj u poređenju s ekstazom koju valjda treba da proizvede onaj prvi eksponat – oboreni neprijateljski avion kao vrhunac tog rata.

Manakova kuća

Bela starinska kuća, nepravilnog oblika zbog kose parcele, na uglu ulica Kraljevića Marka i Gavrila Principa, u prometnom delu Beograda, zapravo je arhitektonski i kulturni raritet za koji mnogobrojni usputni prolaznici nikad nisu ni čuli. Naime, Manakova kuća je depandans Etnografskog muzeja, a svoj naziv ova kuća, sagrađena 1830. godine, dobila je po svom kupcu iz sedamdesetih godina XIX veka, Manaku Mihajloviću, cincarskom doseljeniku iz Makedonije. U njoj se nalazi obimna zbirka kolekcionara i etnografa Hristifora Crnilovića. Stalna postavka je svojevrstan legat kulture života u XIX i početkom XX veka u centralnobalkanskom području. Osnovu postavke treba da čine narodne nošnje i nakit, delovi nameštaja, pokućstvo, posuđe, zanatlijski alati… Trenutno, stalna postavka nije potpuna jer, kako kažu u muzeju, narodne nošnje iz legata su na restauraciji. Otvorene su likovna galerija i prodavnica.

Muzej Ive Andrića

Iako skrovit u stambenoj zgradi u dubini Pionirskog parka, bez ikakvih oznaka na obližnjoj velikoj gradskoj raskrsnici, Muzej Ive Andrića u poslednjih godinu dana ipak beleži veću posećenost, pre svega stranaca. Iako se legat našeg jedinog nobelovca očigledno nalazi na nekoj turističkoj mapi, domaćim posetiocima koji uopšte i znaju za njegovo postojanje biće vrlo teško da ga uoče. Kada ipak pronađu stan u kome je pisac živeo, moći će da vide "stalnu postavku" koju čine njegova radna soba, zatim biblioteka koja sadrži oko 4500 naslova, među njima se nalazi i raritet Codicus Iustiniani iz 1611, kao i izložbeni prostor sa mnogobrojnim dokumentima, fotografijama, prepiskom, sve ono što je činilo život Andrića, pisca i diplomate.

Muzej SPC

Preko puta Saborne crkve u Beogradu, u zgradi Patrijaršije, nalazi se jedna od najbogatijih riznica naših istorijskih, crkveno-umetničkih dragocenosti – Muzej Srpske pravoslavne crkve. Iako ne mnogo pominjan kao domaća kulturološka atrakcija, ovaj muzej u centru grada, do koga se lako može stići, ulaz je sa sporedne strane zgrade Patrijaršije, mogao bi postati pravo malo otkriće.

Osnovni fond čine ikone, crkveni tekstil, metalni liturgijski predmeti, rukopisne i štampane bogoslužbene knjige, portreti, grafike, a među najatraktivnijim eksponatima su na primer Plaštanica kralja Milutina iz XIII veka, ili odora kneza Lazara nastala pre Kosovske bitke (materijal ove odore potiče iz italijanskog grada Luke, ukrašena je utkanim propetim lavovima a sačuvano je i jedno dugme na kome je heraldički znak). U muzeju je i Oktoih, prva srpska štampana knjiga iz 1493 (kopija), i Beogradsko Četvorojevanđelje iz 1552, prva štampana knjiga u Beogradu. Naročito vredne su i celivajuće ikone kritskih zografa iz raznih perioda, dela ruskih zografa, kao i ikone grčkog porekla koje su pripadale kapeli Svetog Save u Carigradu. Muzej radi svakog dana, osim na "crveno slovo".

Muzej Arčibalda Rajsa

Istina, iako se ne nalazi na spiskovima gradskih i republičkih institucija, na Muzej Arčibalda Rajsa lako se može "naleteti" jer je registrovan u mnogobrojnim poslovnim imenicima, datotekama i virtuelnim prezentacijama muzejâ Srbije. Međutim, ovaj muzej – "najvećem prijatelju Srba" koji je 1914. iz Švajcarske došao da istražuje zločine austrougarske vojske, a onda i ostao sa srpskim narodom i vojskom, zajedno s njima prepešačio Albaniju, pomagao sirotinju i izbeglice, uneo duh modernosti u razne oblasti društva, i na kraju ostavio kao testament svoju knjigu Čujte Srbi – ne postoji i nikada nije ni postojao.

Na navedenom broju telefona, koji je u spiskovima muzeja čak uredno menjan tako što mu je vremenom dodata "dvojka", u stvari se nalazi kafić, a u Bulevaru vojvode Mišića u Beogradu, kako je u svim datotekama zapisana adresa ovog muzeja, jedva nekako, skretanjima i preko tramvajskih šina, dolazi se do prostrane prizemne kuće izolovane u pravom seoskom ambijentu. To jeste kuća u kojoj je živeo Arčibald Rajs sve do smrti, tvrde starosedeoci u ovom kraju, samo što ona nikad nije bila muzej. Kuća je prvo korišćena prema Rajsovom testamentu, a od 1948. služila kao dečji dispanzer, posle čega je izdeljena na tri stambene jedinice date na korišćenje stanarima koji su u međuvremenu te stanove i otkupili. U samoj kući ne postoji čak nikakva spomen-soba niti bilo kakav legat. Zbog toga je zagonetka i veća: zašto je "muzej Arčibalda Rajsa" izmišljen, kome je išlo u prilog da lažni podaci dođu do svih datoteka, da li je neko nekad imao nameru da ga zaista napravi ili se samo grubo poigrao beogradskom muzejskom ponudom? Sličnih bizarnih primera atraktivnih a nepostojećih muzeja u "zvaničnim" spiskovima sigurno ima još, pa je pre posete najbolje sve prvo proveriti telefonom.

Muzej afričke umetnosti

U elitnom delu grada, u ulici Andre Nikolića, u kući koja se ne razlikuje od okolnih, porodičnih, nalazi se jedini muzej u jugoistočnoj Evropi isključivo posvećen kulturi i umetnosti afričkog kontinenta. Trenutno je u toku izložba "Mvana hiti: više od lutke", figura koje su se koristile u ritualima inicijacije naroda Zaramo i Kvere iz Tanzanije. Osnovu kolekcije Muzeja afričke umetnosti koja sadrži oko 2000 predmeta iz Malija, Senegala, Gvineje, Burkine Faso, Gane, Obale Slonovače, Togoa, Kameruna i Konga, čini zbirka Zdravka i Vede Pečar koju su nakon dvadesetogodišnjeg boravka u Africi poklonili Beogradu. U stalnoj postavci (izuzetno maštovitoj i informativnoj) pored brojnih maski i skulptura u drvetu, dakle osim klasičnog izraza umetnosti zapadne Afrike, nalaze se i drugi kultni, magijski, religijski, ukrasni i upotrebni predmeti u drvetu i bronzi, zatim tkanine, keramika, figure u mekom kamenu, i muzički instrumenti. Najstariji eksponat je iz XVI veka, glava u terakoti iz Gane, ali njena vremešnost ne doprinosi njenoj vrednosti: prilikom biranja predmeta za muzej važno je da li su korišćeni, da li je, na primer, maska "plesala", da li je fetiš "obavljao" svoj posao. Kao najvrednije predmete, u Muzeju ističu ćupove, portrete i statuete iz Malija iz zbirke keramike. Rukom rađene, skulptorskim postupkom izvedene su naturalističke glave u prirodnoj veličini izuzetne modelacije i visoko simbolične ornamentike, gde svaki urez, motiv ili šara imaju uporište u viševekovnoj izražajnosti regiona, predstavljaju najlepše primere afričke umetnosti. Po verovanju mnogih zajednica Afrike, zaštitnik grnčarije je božanskog porekla, a kod Joruba u Nigeriji osnivač grnčarstva je boginja-majka Ija Mapo kojoj tradicionalne grnčarke u godišnjim svečanostima prinose žrtvene poklone. Muzej afričke umetnosti postao je popularno mesto zbog Afro festivala. Poslednje nedelje juna, Muzej organizuje predavanja, projekcije filmova, likovne i muzičke programe i najatraktivniji deo programa – bazar, prodajnu izložbu etno-predmeta, nakita, tkanina, primenjene umetnosti. Tog vikenda u Muzeju afričke umetnosti bude i do tri hiljade ljudi.

Pedagoški muzej

Ovo je najpopularniji muzej školaraca, zato što u njemu ne moraju da slušaju predavanje kustosa, već mogu sami da istražuju kolekciju pomoću neke vrste ručnog kompjutera nalik na daljinski upravljač: dovoljno je prići senzoru na pločici koja je na vitrini, pritisnuti komandu, i priča o izabranom predmetu ili temi se sama pojavi.

Pedagoški muzej se nalazi u Uzun Mirkovoj, u zgradi iz prve polovine XIX veka u kojoj je, ako je verovati čaršijskim pričama, održan prvi bal u Beogradu. Muzej je osnovan 1896. godine, i jedan je od najstarijih u gradu. Čuva oko 50.000 predmeta iz istorije školstva, prosvete i pedagogije u Srbiji. Među najvrednijim eksponatima Muzeja su učionica s početka XIX veka, originalni pismeni zadaci iz 1755. godine koje su radili đaci Klerikalne škole u Sremskim Karlovcima i prvo litografsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja iz 1897. godine. Atraktivne su i stare knjige, udžbenici, magareća klupa, šiba preko katedre kao vaspitna mera, stara uniforma đaka Učiteljske škole, tablice, skamije… U okviru celine posvećene školovanju u drugoj polovini XX veka, značajno mesto u postavci našli su i Titovi pioniri. Na ulazu posetioce dočekuje mališa od drveta, školarac, u ambijentalnoj celini umetničke škole je drvena balerina u prirodnoj veličini devojčice, u seoskoj učionici sede đaci u skamijama… Sve je izuzetno uverljivo i živo.

Etnografski muzej

Etnografski muzej je ovog februara napunio 108 godina, i za to vreme je sačuvao oko 160.000 predmeta koji svedoče o narodnoj tradiciji. Do sada je u izložbenom prostoru zavidne veličine promenio osam stalnih postavki, i pokazao svoju kolekciju na preko 300 izložbi. Sadašnja stalna postavka otvorena je 2001. godine, povodom stogodišnjice Muzeja. Njena priča o etnografskoj baštini počinje narodnim saborima održavanim povodom različitih istorijskih, društvenih, ekonomskih prilika i neprilika. Na sabor se, naravno, oblači najbolja odeća, svečane i praznične nošnje iz Šumadije, Pomoravlja, Beogradske i Bosanske Posavine, jugoistočne Srbije, sa Kosova i Metohije, iz Skopske Crne Gore, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Vojvodine, Slavonije, i drugih balkanskih krajeva. Zatim, na saboru se prodaju i razni proizvodi, a neizostavno su prisutni i muzički instrumenti. Kad prođe veselje, mora opet da se radi: taj deo je ilustrovan spravama i pomagalima za preradu tekstila od početne grube obrade lana i drugih sirovina, preko izvlačenja, bojenja, do samog procesa tkanja. Ćilimi, pokrivači, peškiri, jastuci, vez i čipka – rezultati su ove proizvodnje. Tradicionalnu privredu, zemljoradnju i stočarstvo reprezentuju alati i razna pomagala, ali i vinogradarstvo, gajenje duvana, pčelarstvo, transport i razni zanati. Na kraju, nakon posla, dođe se kući – pokazani su enterijeri osnovnih tipova kuća: dinarske brvnare, moravske, panonske od naboja i građanske kuće orijentalnog tipa. Sve su opremljene odgovarajućim pokućstvom, a u nekima od njih je upravo proslava Božića, slave, Uskrsa i Đurđevdana.

Pored stalne postavke, aktuelna izložba u Etnografskom muzeju je "Moda u ogledalu šezdesetih". Snežana Šaponjić-Ašanin, kustoskinja Narodnog muzeja iz Čačka, sakupila je i izložila unikatne odevne predmete koji su ludih šezdesetih krasili Čačanke, i sada ih šeta po muzejima Srbije podsećajući na bezbrižnost tog vremena. Izložba će gostovati u Etnografskom do 7. maja.

Muzej Banjičkog logora

Ovaj muzej osnovala je 1969. godine Skupština grada Beograda kada je ispred zgrade u kojoj se od 1941. do 1944. nalazio Koncentracioni logor, iz koga je izvedeno i streljano oko 10.000 ljudi, postavila spomenik, rad vajara Kolje Milunovića. Istom prilikom, Muzej grada Beograda otvorio je u jednom delu zgrade, u nekadašnjim logoraškim sobama 3, 25, i 26 klasičnu postavku koja se nije mnogo menjala ni do danas. Izložene su fotografije, dokumenti, lični predmeti, ručni radovi logoraša. Posetiocima je na ovom prostoru predstavljeno 400 eksponata. Posebno se izdvaja memorijalna sala u kojoj je rekonstruisan ambijent logoraške sobe.

Ovom postavkom stvoreni su uslovi da se trajno obeleži uspomena na žrtve nacističke okupacije, ali organizovane posete ovom muzeju su izgleda davna prošlost. Posetioci su veoma retki i uglavnom individualni.

Gradski zavod za zaštitu spomenika je nedavno predložio organizovanje konkursa za rešenja za novu i savremeniju postavku, i predlog sanacije postojeće postavke i zgrade. Dok se to ne desi i dok se Muzej ne uvrsti u turističke mape, samo najuporniji će doći do ovog svedočanstva naše prošlosti.

Muzej srpske medicine

U centru Beograda, onom delu koji je bio poznat kao Vidin kapija, u zgradi zidanoj krajem XIX, za "Bolnicu varoši i okruga Beograd", koju su kasnije zvali Vidinska bolnica, sada je smešteno Srpsko lekarsko društvo, a u prizemlju i Muzej srpske medicine, koji radi u okviru Društva. Malo je zgrada čiji su izgradnja i postojanje bili u tako uskoj vezi sa razvojem medicine u Srbiji kao što je to slučaj sa impozantnim zdanjem u ulici Džordža Vašingtona 19, nekada Vidinskoj ulici. Na amblemu Kliničkog centra Srbije nalazi se upravo ta zgrada. Nova bolnicu podignuta je na inicijativu kneza Mihajla Obrenovića i njegove supruge Julije u duhu romantizma, sa stilizovanim romanogotskim motivima. Ako kojim čudom saznate za postojanje ovog bogatog interesantnog Muzeja sa fondom od oko 1500 eksponata podeljenih u nekoliko zbirki, tu će vas dočekati i ljubazno primiti kustos dr Buda Pavlović, čijim entuzijaznom i radom čini se ova institucija i opstaje. U pretrpanom hodniku i nekoliko nekadašnjih bolničkih soba posetioci mogu da vide razvojni put srpske medicine. Sakupljena građa podeljena je u osam zbirki, jedna od njih je zbirka diploma i udžbenika u okviru koje je bogata zbirka medicinske literature i lekarskih biblioteka.

U vitrinama na posetioca čeka polomljeni lakat kromanjonca. Kao poseban raritet ističe se lobanja izvađena iz groba starog hiljadu godina, na kojoj se vidi da je neko zub koji se klatio podupro komadom ružinog drveta. To se smatra prvom sačuvanom plombom. Niz hodnik je prva sačuvana zubarska stolica, s kraja XIX veka, pronađena na nekom beogradskom tavanu, dva rendgen aparata, prva u Srbiji, magnet težak dve tone, za vađenje šrapnela iz tela ranjenika. Osim ovih aparata zbirka poseduje i neke bizarne predmete, na primer pramen kose kneza Aleksandra Karađorđevića koji je sačuvao lekar koji je radio ekshumaciju njegovog groba. U staklenoj kutijici je i metak kojim je ubijena kraljica Draga, izvađen iz njenog tela, odložen u vitrinu i uredno obeležen ceduljicom.

Sve izloženo načeto je zubom vremena i nedostatkom sredstava, ali ipak brižljivo čuvano. Ulaz u ovaj muzej je slobodan, a posetioci su dobrodošli.

Muzej pozorišne umetnosti

Ono što razlikuje Muzej pozorišne umetnosti od većine ostalih muzeja jeste pre svega njegova živa aktivnost kojom ovo "pozorišno odeljenje" privlači naročitu pažnju. Iako mali po gabaritu, zbog čega i nema stalnu postavku, ovaj muzej nekoliko puta godišnje priređuje izložbe kojima zapravo na veoma atraktivan način prati kako istorijski tako i savremeni razvoj pozorišne umetnosti (na primer, izložba američke pozorišne fotografije XIX veka, izložba pozorišne fotografije u Srbiji do 1914, kao i pregled dizajna JDP-a, ili prva samostalna izložba Angeline Atlagić to jest prikaz njenog kostimografskog rada u evropskim pozorištima u poslednjih nekoliko godina). Na samom vrhu inače bogate izdavačke delatnosti muzeja nalazi se časopis "Teatron" koji po svom kvalitetu pripada najprestižnijim umetničkim časopisima u Srbiji, i koji okuplja ne samo domaće već i vodeće evropske teatrologe i stručnjake. U stalnom uspostavljanju balansa između istorijskog i savremenog, Muzej pozorišne umetnosti u svoje najvrednije poduhvate, između ostalog, može ubrojati i digitalizaciju video-kolekcije (popularne teatroteke) koja je dostupna svima zainteresovanima, a do kraja godine trebalo bi da bude završena i prva sveobuhvatna baza podataka o pozorišnom životu u Srbiji.