Može biti da je blistavo vreme velikih robnih kuća prošlo. Svejedno, valja se nadati da će baš one otmenije preživeti. Najzad, one predstavljaju so kulture u našem životu.

Robna kuća Zapada – koju samo stanovnici Berlina nazivaju KDW Ka-De-Ve – ponuđena je na prodaju. Posustali trgovački koncern Arkandor, koji je, pored ostalog, vlasnik i grupe robnih kuća Karštat, namerava da se rastane od najvećeg evropskog hrama potrošnje, da bi došao do keša. I dve otmene robne kuće Aksterhaus u Hamburgu i Oberpolinger u Minhenu nude se na prodaju.

Rasprodaja luksuznih robnih kuća nije samo tužna beleška na marginama globalne ekonomske krize. Ka-De-Ve je institucija bez koje se nemački glavni grad ne može ni zamisliti. Baš kao i Berlinska filharmonija ili zoološki vrt, Robna kuća Zapada kao ponos Berlinaca igra u vrhunskoj, svetskoj ligi.

Već više od stotinu godina se u Robnoj kući Ka-De-Ve kupci odaju luksuznoj potrošnji i uživaju u izobilju. Pošto sad ova robna kuća stoji na dispoziciji postavlja se pitanje da li ove trgovine uopšte imaju budućnost? Pogotovu što je koncern sa najjeftinijom robom Vulvort tek nedavno bankrotirao. Ukoliko bi se ispostavilo da Ka-De-Ve više ne može da preživi, to bi bio znak da društvo više ništa ne nalazi u ovoj vrsti otmene potrošnje. A šta je onda sa luksuznim hotelima, restoranima nagrađenim zvezdama ili superautomobilima? Zar sebi želimo samo još da priuštimo korisno i jeftino? Da li iko još zna da opijeno kupovanje može da učini srećnim – pa makar samo nakratko i ne baš stvarno? To osećanje sreće danas možda ima lovac na nešto sa posebnim popustom, ako na internetu pronađe naročito jeftinu ponudu. Ali takva promena čini naš život u doslovnom smislu siromašnijim.

Zasada Ka-De-Ve još postoji. Ta robna kuća preživela je i veliku svetsku krizu 1929. godine. Od samog početka njeni vlasnici insistirali su na čulnom doživljaju. Odeljenje sa namirnicama je već pre Prvog svetskog rata spadalo u nešto što vredi videti, raskošno opremljeni izlozi od vajkada su stil te kuće. Ona izaziva i čulo mirisa, bilo u odeljenju sa parfemima ili sa plodovima južnih mora.

U toku godina privrednog čuda Ka-De-Ve je rastao sve više. Potrošnja tada nije smatrana grehom, nego eliksirom života. Osim toga su u zapadnom delu grada bili ponosni što su toliko bogatiji od onih sa druge strane Zida. Na slobodnom Zapadu bilo je robe sa svih strana sveta, a na Istoku bili su dugački redovi i unificirana roba.

Posle pada Zida istočni Nemci su jurišali na Ka-De-Ve i jedva su shvatali to mnoštvo, taj sjaj i luksuz. Valjda se ni na jednom drugom mestu u Nemačkoj tako jasno nije osećala razlika u sistemima kao u Robnoj kući Zapada, čije je ime bilo tako neverovatno pogodno za tu istorijsku godinu. I za mnoge ljude iz istočne Evrope je berlinska robna kuća postala mesto njihovih čežnji. Turisti još i danas predstavljaju najznačajnije kupce. Ka-De-Ve u međuvremenu zaista živi od toga što spada u najviše posećene znamenitosti grada. Čak i oni koji imaju malo novaca, žele da vide šoping lepih i bogatih ljudi. Za razliku od otmenih klubova, kod robnih kuća nema kontrole ulaska. Svako je dobrodošao, bilo da kupuje ili posmatra. Ovde se mešaju društvene klase. Upravo to čini kupovanje tako interesantnim.

Može biti da je prošlo blistavo vreme velikih robnih kuća. Ali ako ova koncepcija uopšte ima šanse, onda se valja nadati da će opstati baš otmenije robne kuće. One su deo životne kulture, koja bi nepovratno bila izgubljena ako bi morale da zatvore svoja vrata. Lako je moguće da će spas doći od nekog inostranog investitora. Što se tiče ponude, Ka-De-Ve je inače bio internacionalna kuća. Kupcima je svejedno ko je vlasnik njihovog hrama potrošnje, ako samo i nadalje budu mogli da ga posete kad požele. Mnogo hiljada saradnika želi perspektivu za svoju budućnost. Nju, međutim, može da pruži samo tržište – jer Robna kuća Istoka nikome nije potrebna.