Na ivici izumiranja u Evropi je danas oko 1000 biljnih vrsta i više od 150 različitih vrsta ptica i njihovo očuvanje spada u prioritete. U Srbiji, gde je ekološka svest potisnuta dugom krizom, nepažljivom urbanizacijom, zbog njenog položaja na razvođu tri rečna sliva, raznovrsnost faune je visoka u poređenju sa stanjem u Evropi. Registrovano je oko 110 vrsta riba (od sedam endemičnih vrsta Dunavskog basena, na teritoriji Srbije živi pet vrsta), oko 20 vrsta vodozemaca, najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica, 94 vrste sisara (iz reda bubojeda 10, slepih miševa 25, mesoždera 19, papkara sedam, glodara 32). Ukupan broj sisara, ptica gnezdarica, gmizavaca i vodozemaca čini oko 43,3 odsto ukupnog broja ovih grupa životinja u Evropi. Prema broju vrsta u odnosu na veličinu teritorije, diverzitet biljnih vrsta je među najvećim u Evropi (Srbija 0,718, Grčka 0,733, Bugarska 0,722, Rumunija 0,657, Bosna i Hercegovina 0,759, Mađarska 0,673, Italija 0,684, Francuska 0,638, Britanija 0,601). To kaže zakonodavac da bi kazao da ovde još ima šta da se štiti.

Možda su ipak i za naše prilike primerenije reči koje izgovara Mihail Ljvovič Astrov, vrač, lekar u Čehovljevom Ujka Vanji, kojima opisuje kako šume trešte pod sekirama, kako ginu milijarde drveća, kako postaju pusta prebivališta zveri i ptica, kako plićaju i presušuju reke i kako iščezavaju divni pejzaži…

Predstoji mukotrpan posao na očuvanju migratornih vrsta ptica, staništa, regulisanje načina njihovog korišćenja, ponovnog naseljavanja iščezlih vrsta, branja, sakupljanja, zabrana uništavanja, seče ili iskopavanja strogo zaštićenih vrsta biljaka i gljiva, zabrana namernog hvatanja, držanja ili ubijanja; namernog oštećivanja ili uništavanje razvojnih oblika, gnezda ili legla, uzimanja jaja iz prirode ili držanje praznih jaja; prikrivanja, držanja, uzgajanja, trgovine, uvoza, izvoza, prevoza i otuđivanja ili prepariranja…

To je samo deo onoga što proizlazi iz paketa od devet ekoloških zakona koje Skupština Srbije upravo usvaja (u ponedeljak 6. aprila završena načelna rasprava). To su propisi o zaštiti životne sredine, o zaštiti vazduha, o zaštiti prirode, o zaštiti od buke u životnoj sredini, o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, o zaštiti od jonizujućih zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, o zaštiti od nejonizujućih zračenja, o hemikalijama, o biocidnim proizvodima…

Pažnju privlače i zakoni o upravljanju otpadom, o ambalaži i ambalažnom otpadu, pošto iz brojnih analiza stanja životne sredine na teritoriji Republike Srbije koje su urađene u poslednjih nekoliko godina, proizlazi da neadekvatno postupanje sa otpadom predstavlja jedan od najvećih ekoloških problema u Republici Srbiji.

Usvajanje zakona iz oblasti ekologije je jedan od uslova za približavanje Srbije EU, a računa se da se oko 30 odsto obaveza iz "paketa pridruživanja" odnosi na ekologiju. Usvajanjem pomenutih zakona usaglašava se pravni sistem Srbije sa direktivama, uredbama i preporukama EU, među kojima je i direktiva koja se odnosi na kontrolu velikih industrijskih udesa koji uključuju opasne materije.

Primena je merljiva i skupa – u tom pogledu i napredna Slovenija će ekološki biti integrisana u Evropu tek 2017. godine, čulo se u skupštinskoj raspravi. Srbija za zaštitu životne sredine izdvaja samo 0,2 odsto društvenog bruto proizvoda, a za ekologiju su potrebni vreme i novac. Za izgradnju Vrbaskog kanala u pretprošlom veku trebalo je sedam godina, a čišćenje njegovog zagađenog korita trajaće duže.

Moguće je da deo javnosti na zaštitu prirode gleda očima Kočićevog Davida Štrpca iz Stričića koji je doveo jazavca pred sud, da bi ćoravoj vladi rekao kako ga je oslobodila svega, njive, krave i sina, a štiti jazavca, kako je šuma "za turskog suda bila svačija, ničija šuma, a danas "carska šuma", a da njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova, ni carska, ni spahijska". Očito je, ipak, da ovde raste svest o vitalnom značaju ekologije. To se videlo kada su pominjani Bor, Obrenovac, cementni gradovi poput Kosjerića, opasni otpad u Loznici, ili kad je radikalska poslanica iznela procenu da štete od zagađenja u Srbiji dostižu i četiri milijarde evra godišnje.