Jurišnici na vrh su stigli. Debelim paketom mera za savlađivanje krize i reformom sistema finansija predstavnici skupa G20 nisu opravdali sva očekivanja, ali kako su suočeni sa širokom lepezom zahteva, to nije ni bilo moguće. Na Temzi nisu iskrsla samo znamenita obećanja sredstava za Međunarodni monetarni fond i Evropske banke za razvoj, nego i mere, koje treba da spreče ekscese na finansijskim tržištima.

Reč je, doduše, samo o nadnaslovima i parolama, ali ni to ne treba potceniti. U pozadini, naime, već više meseci su na delu grupe koje rade na konkretnoj razradi propisa. Ako šefovi G20 jednom harmonizuju principe, detalji brzo mogu da se razrade, bilo da je reč o forumu za stabilnost finansija, monetarnom fondu ili na nivou nadzora.

Niko ne treba da se zavarava, sve to će biti prilično teško. Pogled unatrag na mnogo godina žilavih pregovora o globalnim propisima za sopstveni kapital banaka opravdava zdravu skepsu. Različiti interesi involviranih država tek će na radnom nivou doći do izražaja. Valja pomisliti samo na dva finansijska centra, Njujork i London: dok se Barak Obama i Gordnon Braun predstavljaju kao pristalice tešnjih okova za finansije, od njihovih kabineta valja očekivati najsnažniji otpor.

Pa ipak: imponuje sve što je nastalo već i zbog širokog polazišta. Sad i nije vreme za zavrtanje nekoliko šrafova, nego za novi pristup. U tu svrhu su definisana prava polja problema i većim delom nađene prave mere postupanja. One ne znače kraj kapitalizma, već suštinsku promenu njegovog sadašnjeg oblika. Koraci su prilično precizno usmereni u pravcu često pogrešno shvaćenog neoliberalizma, koji je tridesetih godina razvijan kao korektiv principa lassez–faire, i smatra da država treba da odredi pravila igre, iako joj se ne prepušta upravljanje privredom.

Na osnovu tog ubeđenja su, na primer, nastali strogi čuvari kartela, da bi sprečili stvaranja monopola i dogovaranje o cenama na slobodnom tržištu. Upravo poslednjih godina baš su ta pravila igre ili delimično povučena ili postavljena pogrešno. Ono drugo se najbolje pokazuje na osnovu propisa banaka o sopstvenom kapitalu, što je prilikom recesije neizbežno dovodilo do kvarenja boniteta uzimalaca kredita.

Isto tako je naopačke krenulo sa politički poželjnim, stalnim povećavanjem količine novca, što je bitno doprinelo stvaranju mehurova. Sve to je dodatno dobilo krila zbog premija za uspeh menadžera, što principijelno pospešuje motivaciju, ali je isuviše upereno na kratkoročnu dobit, i u tom pogledu su ispravljene skretnice isušivanjem oaza za prikrivanje poreza ili nadzora rejting-agentura.

To što najvažnije industrijske zemlje i zemlje na pragu nisu postigle prodor za nove programe za konjunkturu ne sme da izazove nikakav prekor. Svuda u svetu sad je neophodno poverenje. A to ne može da se postigne nikakvom eksplozijom zaduživanja, nego samo razvijanjem udarnog pravca globalne reforme finansijskog tržišta.