Cikade vrište kao dobro uvežbani hor koji radi na stvaranju novih generacija. Njih nekoliko desetina hiljada u našem i susednom Lindinom dvorištu uživaju u orgijama već više od tri nedelje, pošto su posle toliko godina snova izmilele iz zemaljskih dubina da odžive svoje vreme na površini. Sedamnaest godina u mraku i samo tridesetak dana na svetlosti. Tridesetak dana za neprestanu ljubav i strasno pevanje u slavu života. Posle toga sve nestanu i to vam je poznato kao "slatka smrt". Toliko su glasne da ne možemo da sedimo u bašti. Kada ih pogledate iz blizine, nimalo ne liče na ono kako zamišljate Natašu od Viktora Peljevina, već na nešto iz Indijana Džons filmova. Crne su, dugačke oko tri centimetra, crvenih očiju i narandžastih krila. Na leđima im se vidi još crnje W, kao Wolland, čuveni tajanstveni profesor.

Cikade vrište, pevaju ljubavne pesme, da vidim još jednom cikade pa dosta.

Sve se dogodilo prilično brzo, mada sam nekoliko godina podozrevao da se ispod mog mladalačkog izgleda i raspoloženja mora skrivati neka trulež. Kao kod brata Dorijana boga ti božjeg. Odlučio sam da uradim čuveni stres test pre nego što odem u posetu staroj zemlji, old country, kako se ovde govori o bivšim domovinama, i bio sam prilično veseo tog dana, petog marta dve hiljade sedme. Šalio sam se sa sestrama u "Good Samaritan hospital" dok su me kačile na monitore, sve do početka trećeg ubrzanja, negde oko šestog minuta brzog hodanja, kada sam na ekranu video kako moj lični S-T segment na EKG-u ponire nadole. Ništa me još nije bolelo u grudima, dah mi nije postao kratak, ali sam znao šta to znači, pa sam pritisnuo crveno dugme i pokretna traka je stala.

Šta se desilo, pitala je sestra Jane zabrinuto. Pogledaj moj EKG, kazao sam, i dalje prilično bezbrižan.

Oh my God! Jane je bila ozbiljno uplašena. Ko zna koliko zbog mene a koliko od straha da joj se mogao dogoditi slučaj infarkta jer nije obraćala pažnju. Kao što se desilo našem starom drugaru Miletu Perišiću na VMA. Druga sestra je već telefonirala i za tri minuta i četiri sekunde pojavila se plavuša veoma prijatnog izgleda, dr Sabaliauskas iz Litvanije. Ja sam Gajla, smešila se, podsećajući me na staru drugaricu Danijelu koja je sve znala o medicini.

A ja sam kandidat za stent ili za angioplastiku, bar se nadam. Znate šta je na redu, kolega, pitala je ona. Kako da ne, angiografija. Vidim da ste lako izgovorili moje prezime, odakle ste vi? Ja sam iz Srbije, zemlje bez definisanih granica, dakle bezgranične, a lako mi je jer se još živo sećam vašeg sjajnog košarkaša Paulauskasa iz reprezentacije pokojnog SSSR.

Posle je kao neka praznina od oko 24 sata pošto sam bio pod takozvanom neurolept analgezijom. Ipak: Je l’ sam prespavao nešto važno? To ne bi trebalo da bude…, kazao sam Gajli i omanjem ćelavom gospodinu jakih crnih obrva koji se predstavio kao hirurg doktor Griecko. Kao El Greko, jebo te. Ne, niste spavali, samo smo vam dali medozalam, novi hit američke farmakologije, sredstvo za indukciju kratkotrajne amnezije. Doktor se smešio i videlo se da voli da trtlja o svom poslu, što smatram znakom samopouzdanja.

I kakva je presuda, dragi kolega? Zajedno ćemo pogledati angiogram, ali moje je mišljenje da vam treba četvorostruki bajpas.

Veoma veselo; setio sam se kako sam tridesetak godina ranije vodio čika Glišu u Ženelije kod čuvenog profesora Radovanovića, tada velikog majstora, na takođe četvorostruki i kako je posle toga on, gosn Gliša, dobacio jedva jedno tri godine. Doduše u onim uslovima. A setio sam se i šta će dobri doktor da mi radi. Istesterisaće mi grudnu kost cirkularom, raširiće rebra široko, skoro smrznuti srce, pa će par sati da se zeza menjajući mi dizne. Nije neki plezir toga se setiti.

Ali good news je da vam je srčani mišić potpuno u redu. Mislim da ćete moći da se vratite na posao za oko mesec dana. Okay. A kada mislite da to uradim? Pa, sutra, kolega Greko je već davao uputstva da me se pripremi. A vi javite familiji gde ste. Vidimo se ujutro. Don’t worry, everything is gonna be fine.

E stvarno se vrlo maglovito sećam dolaska moje drage familije. Znam da sam se sve vreme nešto kao sprdao s nasledstvom koje im neću ostaviti jer ga nemam, a one su pokušavale da budu kao bezbrižne.

Probudio sam se u prostoriji nalik na naučnofantastični film u kome Marsovci ispituju primitivno ljudsko biće koje su upravo doveli sa planete Zemlje. Svuda okolo svetlozeleni monitori, mogao sam na njima da vidim kako mi čuka radi potpuno pravilno, takozvani vojnički EKG. Dakle, onaj Greko je stvarno dobar, pomislio sam razgledajući ostatak sobe. Čiji drugi deo je izgledao kao apartman u boljem lasvegaskom hotelu. Ogroman kauč za tri osobe i jedna grandiozna fotelja što se transformiše u krevet, ispred stočić a na njemu ogroman buket poljskog cveća. Miris poljskog cveća se nije osećao, pošto je bio daleko u prošlosti i daleko u prostoru. I još nešto: u pozadini tog udobnog ambijenta, blještavo supermoderno "state of the art" kupatilce do koga, by the way, neću da se skoro dokotrljam, pomislio sam, ali sam se ljuto varao. Jer sam već posle dva dana mokrio stojećki, ko bi to očekivao. Onda sam primetio je da me ništa ne boli, iako mi je iz vrata virila neka tanka cevka a na grudima su pak bile, kao ispod kože, tri debela creva od plastike koja su vodila negde dole. I obe ruke su mi bile prikačene na razne infuzije, a opet nije mi bilo neudobno. Ljubazna sestra Suzan se smešila i kazala da moje devojke čekaju. Da li biste voleli da ih odmah vidite? Zar je to moguće, sećao sam se intenzivne nege u domovini, gde ni ja kao kolega nisam mogao da provirim i vidim nekog svog, osim ako nisam dobro poznavao dežurnog. Onda mi je Suzan rekla da odmah pritisnem ljubičasto dugme ako me išta zaboli. Pa za koliki bol da vas maltretiram, pitao sam, kažite mi samo kako vi to procenjujete. Od jedan do deset.

E, onda sam se nužno setio nekih svojih starih drugara, mnogih što više nisu među nama, koji bi se ukakili od sreće na ovakvom mestu, i zamislio sam na primer pokojnog Karanfila kako se smeši i ponavlja: bol je između 9 i 10, između 9 i 10, između 9 i 10…

I to je ono glavno što sam hteo da vam kažem. Proveo sam u bolnici tri dana, uz stalne posete, kod kuće sam leškario još par nedelja i bilo mi je povremeno nezgodno, u početku sam se naravno teško kretao, ali bola skoro uopšte nije bilo. Jer sam u bolnici stalno govorio: 8-9, 9-10… A kad su me pustili kući, dali su mi neograničenu količinu čuvenog preparata Darvocet da ponesem, neku plemenitu kombinaciju paracetamola i metadona koju ni ovde ne mogu da prepisuju svi lekari već samo neki. Trebalo mi je skoro mesec dana da počnem da živim bolje nego pre operacije i da radim gore nego pre operacije, ali najvažnije je da me sve to vreme baš ništa nije bolelo.

A kažu mi dr Greko i dr Gajla kako su sve šanse da ću bar još jednom videti cikade. Valjda one sedamnaestogodišnje, mada su mi, iskreno govoreći, dovoljne i one što prave orgije svakih trinaest godina.