Savremeni ples
U formi brejkdensa
Oh, no!
Koreografija: Dalija Aćin, Recognize Crew
Izvođenje: Darko Bursać, Luka Lukić
Muzika: Goran Simonoski, Ivan Antić
Beogradsko dramsko pozorište
Orijentisana ka izrazito modernom konceptu plesa, Dalija Aćin se u svojoj novoj predstavi Oh, no!, koju potpisuje kao autor koncepta i koreograf, vraća paradigmi igre ali koristeći sasvim novu formu – brejkdens. Nasuprot asocijacijama na furioznu umetnost sa uličnih pločnika, u ovom slučaju, kao i u prethodnom radu Handle with great care, Dalija Aćin kreira svojevrstan minimalistički "spektakl", u kome se kroz tišinu, fragilnost zvuka i pokreta, i zgusnutu atmosferu, vajaju nekakve mistične tendencije plesa. Pozorišna veština D. Aćin i izvesna plesna novina primećene su i na evropskim pozornicama, pa je autorki Handle with great care prošle godine dodeljena jedna od posebno značajnih evropskih nagrada u oblasti savremenog plesa, nagrada za najperspektivnijeg koreografa. Prix Jardin d’Europe je naziv nagrade koju je zapravo inicirala mreža najuglednijih plesnih centara zaslužnih za kreiranje vizije budućeg savremenog plesa u Evropi. Među njima su na primer Ultima Vez iz Belgije, Nacionalni koreografski centar Monpelje iz Francuske, Kulberg balet iz Švedske, dance WEB iz Austrije, a u tom društvu je i servis za savremeni ples Stanica iz Srbije.
Nova predstava Dalije Aćin Oh, no! ne izlazi iz okvira koje je umetnica već ranije potcrtala: od privlačne, zagonetne atmosfere do krajnje taktilnosti zvuka, pokreta… Pošto je ovog puta u pitanju brejkdens, publiku može ophrvati rashlađeno oduševljenje, jer odnos umetničkog koncepta naspram virtuoznosti b–boyinga (brejkdensa) razvija se uveliko u korist prvog. Iako sasvim originalna igra brejkdensera iz grupe Recognize Crew, dakle igra bez ikakvih veštačkih primesa scenskog, savremenog pokreta, ona ostaje u funkciji zamisli i senzibiliteta zadatog koncepta. Ovaj brejkdens, izvrsnih mladih profesionalnih "street" igrača Darka Bursaća i Luke Lukića, na početku predstave ostaje prigušen, često nem, raščlanjen kroz slow-motion, isprekidan statičnošću, mrakom i tišinom. Na taj način, prema rečima dramaturga predstave Saše Božića, problematizuje se i želja gledaoca koji očekuje da bude zaveden virtuoznim telima izvođača… Tokom trajanja, zadate stege ipak opuštaju i do kraja se primetno razvija kako dinamika tako i kompleksnost pokreta, inače u svim elementima uspešno transponovanim direktno iz street arta na pozorišnu scenu. Ipak, ostaje nejasno da li je sva dramatika izvučena samo iz koncepta (ne)ostvarene gledaočeve žudnje da što više uživa u veštini brejkdensa ili se u toj prigušenoj slow-motion atmosferi na nekom drugom planu može očitavati težina tajni čovekove prirode, njegova podsvest, sticanje samopouzdanja, seksualnost… Nerazrađena do precizne komunikacije s publikom, čini se da predstava Oh, no! zapravo i ne žudi previše za tim, što bi joj se najviše moglo staviti kao zamerka. Jer, osim mistične atmosfere koja do kraja predstave uspešno "usisava" gledaoca i izvanrednog brejkdensa omeđenog pozorišnom formom, za potpun uspeh bilo je potrebno mnogo više dramaturški konstruisati.
Zbog toga, najveći domet Oh, no! postiže u tački preseka dve umetnosti – jedne, institucionalizovane, pozorišne, kontrolisane, što je savremeni ples, i druge "ulične", nesputane vremenom, prostorom, bilo čime, što jeste brejkdens. Kulturološki uticaj je dvosmeran: i prema onoj stalnoj publici, zaljubljenoj u savremeni ples, ali i prema novoj, vernoj street artu, koja možda nikad ranije i nije bila u pozorištu a sada masovno nahrupivši, sve sedeći po stepenicama i podu sale, oduševljeno reaguje.