Srce mi se cepa čitajući o patnjama kliničkog psihologa Dragojevića. Mučili ga u onoj Jugoslaviji, mučio ga Ivica Dačić u Miloševićevoj Srbiji, mučili ga Holivuđani, muči ga Dinkić… niko mu ne daje dovoljno para da izrazi svoje filmske vizije. A on mora da se izražava. Strašno! Čovek je Tantal. Ma, šta Tantal, čovek je Miki Maus.

Pitam se da li bi filmska vizija nagrađivanog pesnika Dragojevića bila potpunije izražena, sa još kojim statistom i/ili kaskaderom, da su on i akademik Kovačević drpnuli nešto manju kintu za sebe iz budžeta Svetog Georgija.

Pitam se da li bi ovo najnovije srpsko nacionalno dobro, namenjeno širenju srpske kulture planetom Zemljom (a i šire), stiglo bar na neki A festival, ili bar u neke svetske bioskope – da dve srpske republike, desetine sponzora i ne znam koliko evropskih fondova nisu toliko škrtarili sa tih pet-šest miliona evra.

Pitao bih se još koješta, ali mi nestaje daha, jer sa uzbuđenjem čekam novo srpsko nacionalno dobro – filmsku operu Na Drini ćuprija, Dragojevićevog kolege vizionara – Emira (ili tako nekako) Kusturice.

P.S. Uzgred, g. Dragojeviću, kad već sa vizionarske visine omalovažavate svoje kolege, trebalo bi da, kao diplomirani reditelj, znate da Supermen stvarno leti, kao što leti i Petar Pan. To je umetnička vizija, doduše s puno kaskadera i statista.