Lordu Karingtonu, očigledno, nikad neće dodijati razgovori s partnerima iz stare i nove Jugoslavije. Da je mlađi, verovatno bi odustao ili bi se unapred zahvalio poslodavcima iz Evropske zajednice, jer rat na Balkanu je najgora prilika za pravljenje diplomatske karijere. Neki od zapadnih komentatora zato su, čim je stari lord imenovan kao pregovarač, zaključili da Evropa ne misli ozbiljno, ili ne veruje u uspeh pregovora. Reč je, naravno, o jednom od najvećih diplomatskih imena, čoveku koji je uspevao da raspetlja teške krize, ali baš zato samo neko takav može prihvatiti da se beskrajno i beznadežno nosi s zemljom u kojoj je ludost dostigla najveći stepen emancipacije.

Prividno, zvučnošću njegovog imena ovdašnjoj nesreći dat je veliki značaj, ali lord je, zapravo, ostavljen da se sam snalazi i oslanja na vlastitu veštinu. Iza njega praktično ne stoje nikakve ozbiljne namere, možda ni mogućnosti da se Zajednica pozabavi nama kao mestom i narodima do kojih stvarno drži, pogotovu ne kao delom vlastite teritorije. Oko Slovenije i Hrvatske bilo je nešto više odlučnosti i uzbuđivanja, ali sada je jasno da je Bosna već krajnja margina Evrope.

Početak rata nema nikakve veze s evropskim priznanjem nezavisnosti BiH, kao što se često dokazuje u Beogradu. Namera je bila da se obeshrabri i ukloni ratna pretnja, ali sve SAO već su bile formirane i osamostaljene, a rat za njihovo povezivanje bio je uveliko planiran i organizovan. Evropsko priznanje nije impresioniralo Miloševića i Karadžića koji su, kako sada ispada, tačno računali da je to zapravo blef. Svet je dobro obavešten šta se dogodilo i postavljena je uglavnom ispravna dijagnoza, ali niko nije bio spreman da na sebe primi rizik efikasne terapije.

Milošević je, dakle, uspeo u onome što ga je zanimalo iznad svega i po svaku cenu. Srpske snage su oružjem JNA osvojile lavovski deo Bosne i Hercegovine i dovršavaju proterivanje Muslimana. Velika Srbija počinje da mu se osmehuje i, mada to liči na đavolje keženje, Milošević veruje da će se to vremenom doterati, ili će se svet navići na rugobu. Za sada, on je bez sumnje pobednik nad takozvanim Novim svetskim poretkom, koji, ako išta znači, sigurno ne predviđa nemoć sveta pred prizorima najvećeg nasilja i zločina.

Zapretili su mu da će ga isključiti iz svog i iz svakog društva, a zatim to donekle i ostvarili. Njegov odgovor bio je: "Baš me briga, gospodo, trenutno imam preča posla nego da se s vama družim." Odredili su mu najjaču dozu sankcija ikad primenjenu, ali to je samo za trenutak okuražilo opoziciju, a njemu je dobrodošlo da počne sa zavođenjem režima vanrednog stanja. Ionako se malo ko u Beogradu usuđuje da ga okrivi za sankcije, a takve njegova televizija raskrinkava s najvećom lakoćom i uživanjem.

Privredu je rešio da žrtvuje još pre nekoliko godina, a sada se, valjda, uzda u to da će najveće rupe od embarga uspeti da zakrpi uz pomoć suseda. Ni tu mnogo ne greši: Srbija je okružena siromasima koji slabo drže do svog renomea, naročito kada ih to košta. Ali, ako je ozbiljno verovao da će biti vajde od Ćosića i Panića, što se tiče sankcija neće mu pomoći. Najveće zemlje zapada gledaće da održe bojkot Srbije, odnosno "Jugoslavije", koja će polako postajati raj za švercere. Zemlja svakojakog kontrabanda i međunarodnog kriminala, što je, takođe, privredna grana od koje se može lepo živeti, kako pokazuju neki južnoamerički primeri.

S malom Jugoslavijom, s Ćosićem i Panićem kao ljudima koji kao da pokušavaju nešto da promene, Milošević je ponovo podvalio svetu, bar onoliko koliko je svet njega kaznio. SR Jugoslavija nije priznata, ali se svetski državnici i diplomati, kao Herd i Karington, sastaju s njenim liderima, i to privatno i nezvanično, a s Miloševićem formalno. Pri tom bi hteli da podrže njih, koje ne priznaju, a ne njega. Zbrka je kolosalna.

Po načinu na koji su i Milošević i Ćosić glatko i otvoreno odbili Karingtonov predlog za međunarodnu konferenciju o Kosovu, vidi se ne samo da među njima ne treba tražiti velike sporove, nego i da Milošević oseća priliv samopouzdanja. Rekao bih da je počeo da shvata kako njegova stvar u Bosni sve bolje stoji i, naročito, da se Zapad oko tog rata polako hvata u sopstvenu zamku.

Pošto nisu spremne ni da direktno intervenišu, ni da prodaju oružje bilo kome, zapadne vlade postaju žrtve svog javnog mnenja. Same su označile krivca; njihova javnost preplavljena slikama sarajevskog užasa vrši pritisak da se nešto preduzme, a one to nisu u stanju. Nastavlja se mirovna diplomatija i sada kada mir najviše odgovara onima koje su želele da kazne. Lord Karington u Beogradu izjavljuje da su "svi odgovorni za nastavak rata, ali je u ovom trenutku muslimanska strana ipak više odgovorna". A to je ona strana koja je ostala gotovo bez teritorije, zajedno sa svim valjanim Bosancima kojih se ovaj rat nije ticao. Hoće li Zapad zastupati politiku mira do poslednjeg od njih?

Niko nikom ne može zameriti što neće da učestvuje u tuđem ratu. Niko ne može optužiti Zapad što je pokušao da spreči i zaustavi rat, pa odustao kada se pokazalo da za to nisu dovoljna normalna sredstva. Najzad, i humanitarna pomoć je nešto, ma koliko to Sarajlijama izgledalo cinično. "Dele nam poklon-paketiće, pre nego što izginemo", rekao mi je jedan od njih. Ali, problem nečiste savesti pojavljuje se kada političari i diplomati iz svojih domaćih razloga, zbog održavanja vlastite popularnosti, počnu da prikrivaju nemoć i neuspeh, menjajući sliku stvarnog stanja, smanjujući nesreću i relativizujući žrtve i krivice.

Logika koja počinje da radi i za Miloševića i za Tuđmana je ova: kada se već za Bosnu ne može uraditi ništa, najbolje je zamagliti ceo prizor, učiniti sve jednako odgovornim i oslabiti pritisak javnosti da se zaustavi ratni teror. Zapad će se odupirati da prizna svršen čin, ali deo medija već se trudi da malo popravi čak i Miloševićev imidž, a Panićeva prazna obećanja dočekuju se s odglumljenom lakovernošću.

To što međunarodna zajednica pokazuje znake pristajanja da razvodni vlastite principe kada je u pitanju rat u Bosni i cela jugoslovenska nesreća, izraz je pre svega nebrige. Tokom proteklih godinu dana obe strane shvatile su da ne pripadaju jedna drugoj. Njima je nerazumljiva naša raspusnost, agresivnost i lažljivost, nama je preteška njihova odgovornost i disciplina. Razlaz je trajan i to je najveća cena srpskih i hrvatskih ratovanja i osvajanja u Bosni i Hercegovini. Šta su tu pobede a šta porazi i kakav je čiji bilans, stvar je sadašnjeg, ali i budućeg načina vrednovanja. Mnoge stare pobede vreme je ovde pretvaralo u poraze i obrnuto. Ali, vreme je, kažu, zapadnjačka kategorija, a Istok zanima samo prostor.