Neko mrzovoljan reći će da nema baš ničeg pažnje vrednog u tome što beogradska grupa "Partibrejkers" upravo gostuje u Sloveniji, što je publika u Ljubljani bila oduševljena, što je iz Zagreba doputovalo nekoliko autobusa obožavalaca njihove svirke i što su svi zajedno ignorisali granice, rat i embargo. Znalo se, reći će, da su ti rokeri svuda isti, da su u stanju da prošvercuju svoju svirku preko svih blokada i čega ima neobičnog u tome što u Ljubljani neko voli beogradski rok.

Mrzovoljni rezoneri uvek imaju dobre argumente, pošto se ničim ne daju impresionirati, a u krajnjoj liniji ovaj svet je zbilja nesavršen i ništa ga ne može bitno promeniti, pa tako nema razloga da se bilo čime oduševljavamo. Ali, mrzovolja je prosto dosadna, uvek govori jedno isto, sprečava vas da se divite lepoj ženi pošto možete da zamislite još lepšu i tera vas da stalno mislite o besmislu i prolaznosti. Dobro, neka bude da to nije ništa naročito, ali baš je zgodno što su "Partibrejkersi" i njihovi slovenački domaćini bar za trenutak jednim gestom pokvarili zabavu svim ovdašnjim ljubiteljima mržnje i krvi.

Rok je, naravno, ritam života i svetsku rokersku zajednicu teško će iko, makar na trenutak, uspeti da zbuni i zavede ideologijom netrpeljivosti i ratnim pokličima. Rokeri su šezdesetih godina bitno doprineli zaustavljanju rata u Vijetnamu dajući osnovni ton antiratnim demonstracijama, a jedan iz te generacije upravo je postao predsednik Sjedinjenih Država. U današnjoj Americi malo ko je imao razumevanja za optužbe da Bil Klinton u ono vreme nije delovao kao dobar patriota. Za ovakvu promenu trebalo je da prođe četvrt veka, a u pitanju je bio rat u dalekoj zemlji, što će reći da ko zna koliko će nama trebati da se sredimo. Ali, istorijsko vreme ne teče ravnomerno, a na Balkanu ume da krene i brže nego u Americi, kao što ume i da se odmotava unazad.

Rokenrol je postao jedini svetski jezik koji potpuno poništava tradicionalni patriotizam, a rat čini opscenim i nemogućim. Možda je to zato što tu nije važna verbalna artikulacija, što taj ritam, na nekom uzrastu, korespondira s fiziološkim ritmovima, što je to telesna a ne cerebralna stvar, što udara na erotske centre i uspešno kanališe destrukciju, rasipajući ogromnu količinu energije. Šta god bilo, rokeri su evidentno miroljubiv narod koji slavi ljubav i nikako ne voli uniforme, a nezgoda je u tome što se najčešće nalaze upravo na uzrastu od kojeg se očekuje da gine za domovinu.

Sledeći do kraja ovu liniju, moglo bi se zaključiti da je ovde domoljublje moglo toliko nezdravo narasti, i na kraju proizvesti rat, zato što su rokeri bili u ubedljivoj manjini u odnosu na narodnjake čiji senzibilitet je pobedio. Ne bih voleo da se pomisli kako optužujem frulu i harmoniku za ratno huškanje, ali harmonikaši jesu na vlasti. Takođe, među narodnjacima ćete pre sresti rakijaše, dok rokersko društvo radije duva travu, ako se nađe.

Rambo Amadeus kaže da je protiv Miloševića jer je uništio rokenrol, ali tačno je da iz nekog razloga ta muzika nije prodrla mnogo dalje od urbanih centara. To je, verovatno, dobra vest za one koji brinu o zdravlju i identitetu naroda, i koji u rok muzici bez sumnje prepoznaju najotrovniji kosmopolitizam. I komunizmu je trebalo vremena da se pomiri s rokenrolom koji je do kraja ostao nesvaren, a nacionalizam bi ga mogao sasvim proterati.

Pre Caneta i "Partibrejkersa", u Ljubljani je gostovao Rambo Amadeus, jednako uspešno, ali to je bilo pre sankcija. Ovoga puta ljubljanski studenti i klub "K4" rizikovali su da stvar propadne i imali okapanja s vlastima. Embargo je ipak provaljen, istina posle svih mnogobrojnih krijumčara i švercera, ali zato javno. Beogradski divlji, garažni rok, žestok i eksplozivan, u vrhu najboljeg svetskog trenda, zapalio je, kažu, slovenačku publiku.

Otkuda to, šta to znači i šta sad hoće Srbi i Slovenci? Da je neko pitao Caneta ili bilo koga u publici o Jugoslaviji, granicama, nacionalnom interesu, strankama, izborima, odgovor bi bio: "Ma to, bre, veze nema!" Ko razume, shvatiće. U jednom životno važnom smislu ovakav odgovor je jedino moguć. To nije odgovor ignoranta, nego nekog ko oseća da sve to pripada jednom sistemu i poretku koji je ne samo dosadan, konvencionalan i, kao tema beživotan, nego još i krvoločan, i iz kojeg se može samo iskočiti. Reč je prosto o odbijanju i tu nema šta da se objašnjava. Zato ne vredi pitati rokere kako to misle i šta su hteli da kažu.

Pa, kad je tako, neko će reći da takav stav nije politički relevantan. Rokeri bi se lako s tim složili, pristali bi na uzajamnu irelevantnost, samo da ih ostave na miru. Ali, nikome ko se bavi politikom i društvom ne bih preporučio da bude sasvim neosetljiv na činjenicu što najbolji deo mladih ljudi živi u paralelnom svetu koji se gotovo nigde ne dodiruje s ovom realnošću kojom se danas uzalud bavi cela međunarodna zajednica.

Izgleda, naime, da ovoga puta nije reč samo o sukobu nego o potpunom nerazumevanju generacija, što znači da se problem ne rešava sam po sebi čim klinci malo odrastu. Rokeri, zapravo, u uobičajenom smislu nikada sasvim ne odrastu. Ne vredi se nadati ni da će oni ionako nekuda otići s ovog buđavog mesta, kao što su najbolji uvek odlazili. Sada ih ima mnogo, a otići postaje sve teže, što znači da ih treba očekivati na sceni. Beogradski studenti, koji svakako spadaju u Canetov i Rambov rokerski narod, već su pokazali kako to može da izgleda, za početak.

Pojava "Partibrejkersa" u Ljubljani nije, dakle, nešto što se lako može prevesti na političku poruku tipa "nećemo granice", "hoćemo Jugoslaviju", "baš me briga za embargo". Oni hoće rokenrol, i znaju da prirodno pripadaju jedni drugima. Poruka bi bila "dosta s glupostima", ako ne "svi rokeri u jednu državu". Znam da nijedna stranka, ni u Srbiji ni u Sloveniji, neće zbog "Partibrejkersa" menjati svoj program, računajući da je taj narod malobrojan, da dobrim delom još i nema biračko pravo, i da ionako nerado izlazi na izbore. Ali, ovakav koncert valja shvatiti kao važan referendum na koji su izašli oni koji se najbolje razumeju u budućnost.

Kada su videli dokle je došlo, nekoliko beogradskih bendova udružilo se u projekt Rimtu ti tuki; izbacili su kultnu pesmu "Slušaj vamo". Bilo je to vreme dok su njihove ljude lovili i slali na front. Moralo se nešto preduzeti i oni su kazali šta misle, onoliko jasno i direktno koliko može neko ko ne želi da liči na propovednike i propagandiste. "Više volim tebe mladu, nego pušku da mi dadu."

S ovim nema polemike. Svi koji se upuste u tuču oko toga šta je čije, gde su granice, ko hoće s kim i gde da živi, s rokerske tačke gledišta samo dokazuju da su zaboravili najvažniju stvar. "Kad puziš, ne možeš da guziš". Ratnicima na frontu ovo mora da izgleda blesavo, nezdravo, izopačeno i, naravno, izdajnički. Slaviti život dok rat traje jeste izdaja, kao što je i rat izdaja života. Neću reći da je ova stvar baš sasvim prosta i da su svi argumenti oduvek bili na strani onih koji odbijaju nasilje pod bilo kojim okolnostima. Ali, ovaj svet jeste postao nenasilan više nego ikada i rat vas automatski isključuje iz društva i gura u geto. A rokenrol baš nikako ne može da opstane u getu i otuda takva eksplozija oduševljenja na koncertu "Partibrejkersa" u Ljubljani. S obe strane želeli su da izađu iz geta.

Šta može rok protiv rata? Može mnogo ako ga svi slušaju dovoljno glasno, glasnije od mitraljeskih rafala. Problem je u tome što na frontu nemaju radio. Ili ga ne slušaju. I, naravno, uvek ga mogu utišati.