Evo, skrušeno priznajem, po cenu surovih bolonjskih sankcija: dešava mi se da studentima dam pauzu od 15 minuta i izmislim neki razlog da "odem po novine", ili u "sekretarijat fakulteta", a zapravo da sednem u auto i vratolomno odjurim do prvog minimarketa, pazarim polovinu neke suve kobasice i četvrt hleba i to smažem u autu, da bih posle pokupio mrve sa sedišta i uklonio ostale tragove tog varvarskog obroka. Ponekad, kad imam vremena za normalan obed u restoranu (ili kod kuće, kad se vratim u Beograd), skoro mi bude krivo – radije bih svoj organizam izložio pogubnom delovanju holesterola (onog lošeg, jer sad postoji i dobar holesterol), masnoća, nitrita, konzervansa i jakih začina iz mirisne suve kobasice: sremske, levačke, zlatiborske, njeguške, a u nedostatku boljeg i one koju je neko krstio nadrealističkim imenom čajna, koja se nije sušila i dimila u crevu one nesrećne životinje od koje je sve dobro (Du cochon tout est bon – fr.: od svinje je sve dobro), već u industrijski napravljenom veštačkom crevu od kolagena ili čak papira, i uopšte je ne valja umakati u čaj…

Taj ritual je jedna od nekih mojih malih tajni čije me otkrivanje ne bi odvelo ni u zatvor, ni u prezir, ni u moralnu osudu, ali bi me dovelo u nemoguću situaciju da je objasnim. Naime, moji prijatelji znaju kako volim da spremam hranu, da sam dosta vešt u tome, spremam sve vrste jela, i ona domaća, gurmanska, i ona svakodnevna, i neka inostrana vrlo sofisticirana, čak i kineska, pa čak i zdravu hranu, a to se nikako ne rimuje sa ždranjem kobasica i mrvljenjem hleba po sedištu auta…

Hoće li se narogušiti svi oni koji se inače roguše na sam pomen trauma iz detinjstva, ako kažem da je sklonost ka suvim dimljenim kobasicama jedna od mojih trauma iz detinjstva i adolescencije? Naime, moje rano detinjstvo se poklapa sa periodom opšteg ponosnog siromaštva, a adolescencija sa pojavom prvih naznaka izobilja i surove socijalne (i socijalističke) nejednakosti. Mi koji nismo imali rođake na selu, prvi put smo videli suve dimljene kobasice tek pred kraj osnovne škole u rashladnim vitrinama mesara kao jedan od najskupljih proizvoda, nedostupan tada ogromnoj većini. Za nas je sremska kobasica, žešće slana i naljuta, namirisana belim lukom i biberom, bila pre svega nagrada: za uspeh u školi, za nečinjenje gluposti, za razumevanje teške materijalne situacije ili pak izraz roditeljske želje da deci priredi malu radost. Kupovana je u pedijatrijskim, homeopatskim dozama, a kada bi se desilo da nekim čudom može da se kupi više od sto grama, lokalni kasapin, zadrigla socijalistička lopurda, pravio bi idiotske viceve: "O, komšika, je l’ to imate goste?" Bila bi to prava gozba: naša mama, čudo od gastronomske maštovitosti, zbog čijih sendviča napravljenih od ostataka ručka su nam tako često nenajavljeni dolazili u posetu dragi rođaci, od samo sto grama sremske napravila bi brdo sendviča samo za nas dvoje, sestru i mene. Pošto bi svaki kolutić sremske presekla unakrst na četiri dela, rasporedila bi te četvrtine po hlebu namazanom puterom tako da na svaki zalogaj dođe po jedna četvrtina kolutića… Prava radost, ushićenje! Sremska kobasica je čak postala u porodičnim razgovorima referenca za blagostanje. Pred kraj osmog osnovne, u pokušaju da mi pomogne u izboru studija i poziva, posle gimnazije, mama je jednom ispalila: agronom! Pa se zaposliš u nekom PIK-u, stalno si u prirodi, dišeš čist vazduh, lepa plata, a jednom mesečno doneseš kući – dva kila sremske, po fabričkoj ceni! Tako je agronomija ušla u uži krug mojih potencijalnih poziva (uostalom, i začetnik Novog romana Alen Rob-Grije bio je agronom, pisao nečitljive romane i režirao negledljive filmove).

Kad su kobasičarski proizvodi od elitnih postali obične namirnice, čak i nešto kao niža vrsta hrane (nezdrave), ljubav prema njima nije me napustila. Kad bismo kao studenti ponekad zbrisali sa dosadnih predavanja, išli bismo na Kališ da degustiramo kuvane kobasice u zemički, sa dosta senfa, iz onih PKB-ovih kioska koji sada tako bolno nedostaju Beogradu. U Strazburu ne propuštam šukrut, alzaski kiseli kupus sa svinjarijama među kojima dominira zamamna kuvana kobasica. U Švajcarskoj, pljosnate suve kobasice, kao da su peglane, sa čudnim imenom: žandarm. U Severnoj Africi, fenomenalne mergeze sa kuminom, čurokotom, anisom… A u Italiji sićušne i ukusne čipolate. U majčici Srbiji, reš pečene ljute mesnjače, sveže tanke kobasice, ili tek malo prodimljene lovačke od divlje svinje i srnetine, pa čak i gotovo zaboravljene prečanske dimljene od krvi i pirinča. U Bosni – neprevaziđene sudžuke. U oblasti Liona u Francuskoj, anduj, kobasice od iznutrica sa povrćem, ili pečene krvavice sa pireom od kiselih jabuka. Viršle (hrenovke) me nikad nisu privlačile, sve dok ne pročitah jednom davno u kolumni poznate zagrebačke novinarke da one "okusom podsjećaju na iznošene hulahopke". Koji bi zdrav Srbin odoleo tome? I – drogo, kad te probah te postadoh zavisnik! Još i sa senfom iz Dižona od koga naviru suze na oči.

Eto, prijatelji, spreman sam na vaša razočaranja, ali kobasice i četvrtine hleba na sedištu svoga auta neću se odreći, kao što se neću odreći ni onih gastronomskih podviga koje vam spremam kad mi dođete u goste i za kojima ludujete baš kao i ja. Otkud to dvojstvo, pitate me, zašto dr Džekil obožava endivije obmotane listovima šunke pa zapečene sa bešamel sosom, a njegovo drugo Ja, mister Hajd, krišom u autu ždere dimljenu kobasicu s komadeškom hleba i zaliva sokom od paradajza? Hm, možda iz istog onog racionalno neobjašnjivog razloga zbog koga većina muškaraca svoje lepe i pametne žene vara sa nekim ružnjikavim i ne obavezno genijalnim ženama. Ako i nisu adolescentske traume, možda su u oba slučaja u pitanju jednostavno – začini?