Divlje životinje
Suživot u zverinjaku
Izložba u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu otkriva kakve sve probleme imaju velike zveri u Evropi, a kakve u Srbiji
U Srbiji nije lako biti ni zver. Ako se neki od šezdeset mrkih medveda, koliko ih živi na teritoriji Srbije, zatekne na Tari, gotovo je sigurno da nikada neće stići na drugu stranu zemlje, do Đerdapa ili Stare planine. To nije zbog medveđe tromosti ili kakve druge osobine koju mu ljudi pripisuju, već jednostavno zbog toga što centralnu Srbiju na pola preseca – autoput.
Velike zveri iz ovog dela Balkana – vuk, evropski ris, šakal i mrki medved – razvile su, po mišljenju biologa, "toleranciju za većinu oblika industrijskog razvoja", ali su za njih sasvim nesavladive neke naoko bezazlene veštačke prepreke, poput trase ograđenog autoputa koja im je prepolovila jedinstveno stanište.
Kako bi se sprečilo da neke populacije trajno iščeznu, ponekad je dovoljno samo pogledati svet iz perspektive divljih životinja. Tako se jedno moderno rešenje za same autoputeve vidi u izgradnji takozvanih zelenih mostova preko kojih divlje životinje bezbedno prelaze.
Zeleni mostovi su nadvožnjaci nasuti zemljom na kojima raste vegetacija i koji se poslednjih godina često podižu. Ovakve konstrukcije su nedavno izgrađene iznad puteva Via Egnacija u Grčkoj i Zagreb–Rijeka u Hrvatskoj. U međuvremenu, širom Evrope je smišljen čitav niz drugih elegantnih rešenja za probleme živog sveta.
"Raste interes za zaštitu i očuvanje velikih zveri", kaže za "Vreme" magistar Milan Paunović, viši kustos Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, dodajući da su zveri u Srbiji dugo bile u zapećku istraživanja i upravljanja. "Svuda na gusto naseljenom evropskom kontinentu neophodno je raditi na očuvanju ovih dragocenih vrsta", smatra Paunović, objašnjavajući kako "suživot sa zverima" u Srbiji ipak ima neke specifičnosti.
MEDVEĐE GRANICE: Suživot sa zverima je tema nove izložbe koju je Paunović postavio u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu. Posetioci galerije, osim statusa, osobina i teritorije velikih zveri u celoj Evropi, ovde mogu da se upoznaju i sa pregledom stanja lokalnih populacija vuka, medveda, risa i šakala u Srbiji (vidi okvir).
Areal to jest teritorija na kojoj živi svaka od ovih vrsta ispresecan je ne samo zbog gradnje autoputeva i naselja već i zbog krčenja šuma u kojima žive. Teritorija samo jedne jedinke često obuhvata više država u kojima za njih često važe različiti nivoi zaštite. Zveri ne znaju za državne granice, kojih je, uostalom, u poslednje dve decenije niklo mnogo više nego autoputeva. Zato biolozi odnedavno pokušavaju da ostvare što jaču prekograničnu saradnju.
Primer jednog mladog medveda iz Nacionalnog parka Tara pokazuje da je zver teško zadržati u nekom administrativnom okviru. U istraživanju u kome je, sa drugim kolegama, učestvovao i Milan Paunović, medved koga su biolozi nazvali Miloje obeležen je GPS-GSM odašiljačem, tako da je njegovo kretanje praćeno pomoću satelita.
Ispostavilo se da se medved samo kratko zadržao u Nacionalnom parku, krećući se na mnogo većem prostranstvu, da bi na kraju prešao u Republiku Srpsku i posle nekog vremena prestao da emituje signal.
Jednako kao i mrki medved, zbog rasparčavanja teritorije je ugrožen i ris, koji se takođe broji u desetinama jedinki. U Srbiji žive dve populacije ove velike mačke – karpatska i balkanska, za koju se, zbog izolovanosti, pretpostavlja da se razvila u podvrstu, ali to nije u potpunosti dokazano.
I dok karpatskih risova ima znatno više, balkanski ris koji živi na samom jugu Srbije, odnosno na Kosovu, praktično je u izumiranju. "Bojim se da balkanski ris gubi bitku", kaže Paunović, dodajući da će se, zbog seobe sa zapada, ris iz Bosne spojiti sa risom sa Karpata, dok će se balkanski asimilovati.
STOMAK PUN KOŽE: Za razliku od risa i medveda, broj šakala i njihov areal rastu. Međutim, ovo širenje ima neprirodne uzroke. Šakal je svaštojed i prilagodio se životu u blizini čoveka tako što je počeo da se hrani organskim otpadom koji nalazi na smetlištima.
Neograđenih deponija sa jestivim otpadom ima širom Srbije i dok se one ne ograde i ne centralizuju, šakal će se širiti. Istraživači se plaše da će, ako se to ne zaustavi, šakal izgubiti "volju" da prirodno dođe do druge vrste hrane. Istraživanje na Biološkom fakultetu u Beogradu, tokom kog je analiziran sadržaj želuca više od 400 šakala, pokazalo je da je čak 80 odsto šakala jelo svinjsku kožu.
Neki problemi u zaštiti velikih zveri, posebno vuka, potiču od lokalnih tradicija – mučenje žive zveri ili iživljavanje nad odstreljenim truplom i danas se događa u ruralnim krajevima. Neke jedinke, posebno vuka i medveda, drže se u zarobljeništvu, a uprkos tome što je to protivzakonito i što su vlasnici poznati policiji, retko ko preduzima.
Jedna od tradicija je i takozvano mečkarenje, uzgajanje i čuvanje radi vašarske zabave što se dugo pokušavalo iskoreniti. Nedavno je od "vlasnika" oduzeto tri mečki koje su poslate u Bugarsku – kao poslednji takvi primerci u Srbiji. Biolozi se ipak pribojavaju da ta nehumana pojava nije u potpunosti suzbijena.
Najveći problem u zaštiti je, bez sumnje, krivolov. Za razliku od risa i medveda, u Srbiji je dozvoljen lov na vuka i šakala, ali se i oni ponekad odstreljuju u vreme lovostaja. Samo redovnim odstrelom godišnje se ubije više od 200 vukova i 300 šakala.
KVOTE ZA ODSTREL: Velike zveri su retko, gotovo nikad, pretnja čoveku. Međutim, neke od njih ljudima ponekad nanose materijalnu štetu. Vukovi (posebno melezi nastali sparivanjem vuka i divljeg psa) ubijaju stoku na ispaši u planinama. Budući da ne postoji poseban republički fond iz koga bi se ta šteta nadoknadila, država nije u mogućnosti da sasvim zabrani lov na ove vrste.
Biolozi smatraju da, zbog stabilne brojnosti, to nije ni neophodno. Umesto da se doslovno primene zabrane koje za velike zveri postoje u nekim zemljama zapadne Evrope, može se uvesti sistem sa takozvanim odstrelnim kvotama, koje bi "izlovljavanje" držale pod kontrolom.
"Neophodno je izlučivanje iz populacije odstrelom. Gazdovanje se mora organizovati na održiv način, ne tako da se sve jedinke istrebe, ali ni tako da niko ne sme da ih pipne", kaže Milan Paunović, dodajući da se o tome mora voditi računa posebno u siromašnim zemljama poput Srbije. On veruje da se saradnjom pre svega sa lovcima i lokalnim stanovništvom može organizovati jedan "proces aktivne zaštite", ali dodaje da postoji mnogo nerazumevanja.
S jedne strane, lovci i vukovi su jedni drugima "prirodna konkurencija" kad je reč o divljači dok, s druge, nisu ni svi državni organi zainteresovani da se aktivno uključe u zaštitu. Srbija je nedavno ratifikovala i pristupila Bernskoj konvenciji Saveta Evrope iz 1979. godine kojom se u celoj Evropi štite retke vrste, ali pošto nije članica EU još nije prihvatila Direktivu za staništa Evropske unije iz 1992.
"Odluke o statusu zaštite i merama očuvanja moraju pratiti nastale promene u prirodi. Preduslov za zaštitu divljih zveri je poznavanje stanja", smatra Paunović, dodajući da su istraživači pre dve godine, na inicijativu Ministarstva za zaštitu životne sredine, pripremili strateške planove za prvu fazu zaštite i očuvanja medveda, vuka i risa, koji predviđaju osnivanje Nacionalnog saveta za velike zveri. Savet bi neprekidno pratio stanje populacija i shodno tome stalno davao predloge za izmene i poboljšanje regulative.
Mrki medved (Ursus arctos)
U Srbiji živi samo oko šezdeset jedinki mrkog medveda. Taj broj se sve više smanjuje i preti mu izumiranje, tako da je lov na medveda strogo zabranjen. Preostala populacija uglavnom boravi u starim mešovitim i listopadnim šumama Zapadne Srbije i na Kosovu. Medvedi, osim ženke sa mladuncima, žive usamljeno, svaštojedi su, uglavnom se hrane biljem, ali povremeno i love. Ženke se kote sredinom zime u brlogu i izbegavaju mužjake jer se događa da ovi ubiju mladunce. Teritorija mužjaka obično pokriva od 120 do 1600 kvadratnih kilometara, a ženke od dva do tri puta manje. Prosečan mužjak je težak do 140 do 320 kg, a ženka od 100 do 200 kg.
Vuk (Canis lupus)
Populacija vuka u Srbiji je stabilna. Procenjuje se da u Srbiji ima oko 800 jedinki vuka, žive u pobrđima i na planinama, a lako se prilagođavaju na sve tipove suvozemnih zemljišta. Njegov areal prekriva dobar deo Srbije – nema ga u Šumadiji i u Vojvodini, osim jedne grupe koja živi u Deliblatskoj peščari. Lov na vuka je dozvoljen kod onog dela populacije koji živi u ostatku Srbije, tako da se godišnje legalno ubije oko 200 vukova. Vukovi su vrhunski evropski predatori, isključivi lovci, ali se ipak događa da se hrane i lešinama. Žive u porodičnim grupama, čoporima i zauzimaju teritorije od 600 do 1000 kvadratnih kilometara. Mužjaci su teški u proseku od 20 do 60 kg, a ženke nešto manje.
Šakal (Canis aureus)
Manji srodnik vuka, šakal, vrlo je rasprostranjena vrsta u Srbiji. Procenjuje se da ima više od 2000 jedinki, mada se godišnje legalno odstreli čak 300 šakala. Žive u istočnoj Srbiji, u Sremu, Podunavlju i Potisju. Budući svaštojedi, šakali se uglavnom hrane na đubrištima. Kao i vukovi, žive u porodičnim čoporima. Mužjaci su teški prosečno od 9 do 16 kg, a ženke nešto manje.
Evropski ris (Lynx lynx)
Procenjuje se da u karpatskoj populaciji, na istoku Srbije, ima nešto više od 40 jedinki evropskog risa, dok u balkanskoj, na jugozapadu, ima manje od 20 jedinki. Broj karpatskih risova lagano raste, dok balkanski izumire. Balkanski ris se među nekim biolozima smatra podvrstom, ali to nije u potpunosti dokazano. Obe populacije su zakonom zaštićene od lova, ali se ipak odstreljuju krivolovom. Ris je velika mačka koja živi u bukovim, hrastovim i drugim listopadnim šumama, ali i u šibljacima. Smatra se za vrlo opreznu zver i zato ga je gotov nemoguće sresti i videti u prirodi. Mužjaci i ženke se sreću samo u vreme parenja, inače imaju odvojene teritorije, površine kod mužjaka od 120 do 1800 km2, a kod ženki od 80 do 1000 km2. Mužjaci su teški od 18 do 25 kg, a ženke od 12 do 16 kg.
Putujuća izložba
Prošle nedelje je u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu otvorena izložba “Suživot sa zverima – izazov i mogućnost”. Izložba se, kroz više od trideset lako prenosivih poster prezentacija i eksponate samih zveri, bavi aktuelnim stanjem i očuvanjem velikih zveri u Evropi. U Beogradu će biti otvorena do 17. marta, a zatim će krenuti na putovanje po gradovima u Srbiji, posebno po onim delovima zemlje gde velikih zveri ima najviše. Autor postavke je Milan Paunović, viši kustos prirodnjačkog muzeja u Beogradu, koji je ovaj poduhvat ostvario uz pomoć Ministarstva kulture i Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja i u saradnji sa Društvom za očuvanje divljih životinja “Mustela” iz Beograda i drugim stručnjacima. Izložba u Beograd dolazi iz Evrope, a Srbija je jedna od prvih zemalja u kojima je postavljena. Uz pokroviteljstvo Odeljenja za životnu sredinu Evropske komisije, izložba “Suživot sa zverima” je nastala pod okriljem Inicijative za velike zveri Evrope (LCIE) i uz saradnju više ustanova iz Italije, Švajcarske i Norveške. Posetioci Galerije Prirodnjačkog muzeja, osim statusa, osobina i teritorije velikih zveri u celoj Evropi, mogu da vide i pregled stanja lokalnih populacija u Srbiji. U “evropskom” delu su predstavljeni vuk, mrki medved, evropski ris i žderavac (koji živi na severu Evrope), dok lokalni deo izložbe, pored vuka, medveda i risa, prikazuje i šakala, koji je veoma rasprostranjen na Balkanu.
