Prvi sudar dva veštačka satelita u istoriji dogodio se prošlog utorka, 10. februara, u 5 sati i 55 minuta po podne (po našem vremenu) iznad severnog Sibira – na krivini nadomak polarnog kruga jedan se američki komercijalni satelit zakucao u ruski. Materijalna šteta je velika. Nije bilo povređenih.

Događaj se naoko može uporediti s čeonim sudarom "fiće" teškog 600 kilograma i fijata punta mase od oko jedne tone. Neprijatna razlika je u tome što se ovaj saobraćajni udes odigrao pri uzajamnoj, relativnoj brzini od čak 36.000 km/h i to – bez nedozvoljenog prekoračenja.

Sudar američkog satelita Iridijum 33 teškog 560 kilograma i zastarelog ruskog Kosmos 2251 od 900 kilograma, nije se dogodio zbog pogrešnog manevrisanja. Sateliti su bili na svojim uobičajenim rutama ali, uprkos svim programima za praćenje, niko nije predvideo da će se u ogromnom prostranstvu oba naći na istom mestu u istom trenutku.

Satelit Iridijum 33 jedan je od 66 satelita iz poznate telekomunikacione mreže kompanije Iridium Satellite LLC, koji je podignut u orbitu 1997. godine i koji je bio u svakodnevnoj upotrebi (videti okvir). Iridijum je kružio iznad ruskog dela arktičkog kruga uobičajenom brzinom kojom se planeta obiđe za 100 minuta leta, kad mu se na putu našao rashodovani ruski satelit koji je podignut u orbitu još 1993. godine.

Kako je saopštila Ruska federalna svemirska agencija Roskosmos, sve se odigralo bez ikakve ljudske intervencije – ruski satelit je ranije bio isključen i nije imao sistem za manevrisanje.

TRAGOVI KOČENJA: Mada izuzetno silovit, sudar se odigrao u potpunoj tišini. Oba satelita su se kretala na takozvanoj niskoj orbiti, na u svetu satelita prilično popularnoj visini od 790 kilometara iznad površine Zemlje gde, naravno, nema vazduha u kome bi se čula škripa kočnica i razmrskavanje stakla i metala.

No, sva buka i pisak će se nadoknaditi mnogo bliže tlu – ako neki delići satelita padnu na Zemlju, njihovo spuštanje kroz atmosferu biće praćeno probijanjem zvučnog zida, kakvo se čulo kad su početkom ove nedelje nad Teksasom pali komadi svemirskog otpada za koje se, posle početnih pretpostavki, ispostavilo da nemaju veze sa sudarom satelita.

Delovi dveju sudarenih letelica još nisu pali na Zemlju niti su, naravno, ostali da leže na kolovozu kao u zemaljskom udesu, već su se samo razleteli u okolni prostor, nastavljajući i dalje da kruže oko planete, sve u skladu sa Njutnovim zakonima. Njihove tačne putanje nisu odmah utvrđene, ali je posle sudara sa Zemlje uočeno da su nastala dva oblaka u kojima se nalazi između 500 i 600 krhotina. One se kreću u pojasu od 500 do 1300 kilometara iznad tla.

Razleteli komadi, a posebno oni koji su previše sitni da bi bili uočeni, mogu biti vrlo opasni za druge letelice koje kruže oko Zemlje. Svaki sudar sa sitnim krhotinama, kakvi su se već dešavali, može ozbiljno da ošteti sofisticiranu opremu na operativnim satelitima ili na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS, International Space Station).

Posle svemirskih sudara niko na put neće postaviti trougao kojim se ostali vozači upozoravaju da zaobiđu razbijene karoserije. Kretanje krhotina će nadzirati Mreža za nadgledanje svemira (US Space Surveillance Netvork) američkog Ministarstva odbrane, ali ona može da prati samo objekte koji su veći od fudbalske lopte.

TROUGAO NA PUTU: Dalja sudbina krhotina izazvala je dosta brige u američkoj Nacionalnoj administraciji za svemir i astronautiku (NASA, National Aeronautics and Space Administration). Na Međunarodnoj svemirskoj stanici, inače, boravi ljudska posada, pa je prva briga posle vesti o sudaru satelita bila njena zaštita od nailaska na razletele krhotine. Na stanici se trenutno odvija treća misija ekspedicije broj 18 i na njoj će do marta 2009. boraviti dva američka i jedan ruski astronaut.

Međunarodna svemirska stanica, čija je izgradnja započela pre deset godina saradnjom gotovo svih država sa svemirskim programima i koja svakog dana obiđe petnaest puta oko planete, neprekidno je izložena pretnjama od sudara sa svemirskim otpadom. Stanica menja visinu orbitiranja, ali se malo šta može učiniti ako na nju pri brzini od 27.700 km/h naleti zalutali šraf ili pločica sa nekog solarnog krila.

Ispostavilo se, na sreću, da stanica i njena posada za sada nisu ugroženi. Kako su početkom nedelje saopštili zvaničnici Roskosmosa, istovremeno sa naučnicima iz američke kancelarije NASA Programa za orbitalne krhotine, komadi nastali u sudaru nisu pretnja za ISS, pre svega zbog različite orbite na kojoj se nalaze.

Stanica se takođe kreće na niskoj orbiti, ali gotovo dvostruko niže od 790 kilometra na koliko su se sudarili američki i ruski satelit, kao i od pojasa u kom se kreću njihove krhotine. Srednja orbita stanice se nalazi na visini od svega 350 kilometara iznad tla, zbog čega je ona na nebu vidljiva i golim okom.

Stanica bi mogla biti ugrožena tek ako neki od dva oblaka krhotina počne da gubi visinu, spuštajući se ka pogodnijoj orbiti ili definitivnom padu na tlo. Kako je saopštila NASA početkom nedelje, trenutno su u mnogo većoj opasnosti sateliti EOS, sistema za nadgledanje Zemlje (Earth Observing System), koji orbitiraju na visini od 705 kilometara iznad tla.

DEPONIJA U SVEMIRU: Mada nepredviđen kao "događaj izuzetno male verovatnoće", među ljudima koji se profesionalno bave objektima koji kruže oko Zemlje sudar nije ocenjen kao iznenađenje. Neki američki naučnici čak su rekli da smo "imali sreće" što se tek sad dogodio prvi sudar ove vrste.

Otkako je pre pedeset i dve godine započela era veštačkih satelita lansiranjem Sputnjika 1 sovjetskog konstruktora Sergeja Koroljova, Zemljina orbita je naseljena stotinama i hiljadama telekomunikacionih, meteoroloških, istraživačkih, vojnih i špijunskih satelita, ali među njima do sada nije bilo javno potvrđenih sudara. To nikako ne znači da se sateliti nisu kvarili, padali, eksplodirali, sudarali se sa sitnim otpadom i imali druge havarije.

UKLANJANJE KRŠA: Prema podacima američke Mreže za nadgledanje svemira, trenutno oko planete kruži više od 18.000 veštačkih objekata, među kojima su, pored letelica u aktivnoj upotrebi, brojni ugašeni ili pokvareni sateliti, odbačeni delovi svemirskih brodova, krhotine i raznovrstan drugi otpad ljudskog osvajanja svemira.

Ima više scenarija po kojima se satelit kome istekne radni vek uklanja sa prometnih orbita, što pre svega zavisi od toga iz kakvog se stanja letelica šalje u penziju. Ako je satelit sasvim mrtav, najverovatnije će ostati na orbiti na kojoj se zatekao, poput ruskog satelita Kosmos 1818 s radioaktivnim reaktorom, koji se u julu 2008. pokvario zbog sudara sa nečim i koji je, uzgred, oko sebe prosuo gomilu krhotina.

U januaru 2007, Kina je gađala zastareli meteorološki satelit Fengjun-1C, ali se on raspao na 2500 komadića koji su dodatno zagadili orbitalni prostor. No, postoje i uspešni primeri, kao u slučaju špijunskog satelita USA193, koji je američka vojska projektilom sa Zemlje razbila u 17.000 delića koji su pali u atmosferu i pritom sagoreli. Zajedno sa tajnama koje su nosili.

GROBLJE SATELITA: Jedna zgodna mogućnost je da se satelit spali bez ikakvog projektila tako što se, kao sovjetska stanica Mir, pusti da padne u atmosferu i sagori. Druga, za operatere najpovoljnija mogućnost ali i najskuplja – jeste da se sateliti, poput svemirske opservatorije Habl, poprave u orbiti.

Ako je satelit bar delimično u funkciji, operater može pokušati i da ga elegantno podigne na geostacionarnu orbitu, na visini od oko 35.800 kilometara, gde će letelica nastaviti da se bezbedno vrti beskonačno dugo.

Takav poduhvat trenutno pokušava da izvede operater SES iz Luksemburga sa telekomunikacionim satelitom Astra 5A koji se nedavno pokvario – ali sa malom nadom u uspeh. No, ima primera uspešnog podizanja – pre tri godine Rusi su rashodovani satelit Ekspres AM11 podigli na njegov orbitalni grob.

PADANJE SEKIRA: Posle sudara američkog i ruskog satelita problem svemirskog otpada je postao zanimljiv medijima. Pritisak javnosti posle još nekog ovakvog incidenta mogao bi postati takav da se praćenje satelita iz raznih zemalja objedini u jednom centru, kao i da uskoro svakodnevno imamo izveštaj o tome kakve nas krhotine očekuju s neba.

U međuvremenu, američka kontrola letenja je početkom nedelje upozorila da bi oblak sitnih krhotina – čije poreklo nije objavljeno – mogao pasti dovoljno duboko u atmosferu da postane vidljiv i eventualno ugrozi vazdušni saobraćaj. To je prethodilo neobičnoj pojavi na nebu koja je primećena između gradova Ostin i Dalas u Teksasu, SAD. Predstavnici američke Komande strateške odbrane odbacili su bilo kakvu vezu sa sudarom ruskog i američkog satelita. Na pitanje novinara kakvo je poreklo svetlećeg tela koje je palo na Teksas, portparolka Komande, major Regina Vinčester, rekla je: "Ne znam, mogao bi biti prirodni fenomen, možda meteor."

Možda meteor. Možda vanzemaljci. Prva je prilika da se neprimetno spuste, dok svi sa neba čekaju pad sudarenih satelita.

Iridijum

Satelit Iridijum 33 (na slici) koji se prošle nedelje sudario sa ruskim telekomunikacionim Kosmos 2251 pripadao je poznatoj telekomunikacionoj mreži kompanije Iridijum Satellite LLC od 66 operativnih satelita, plus šest rezervnih. Mreža je prvobitno bila zamišljena sa 77 satelita, što je atomski broj iridijuma, pa je otud i dobila ime, a sateliti su zamišljeni kao 77 elektrona oko jezgra u atomu ovog metala. Ispostavilo se da je konfiguracija promenjena, ali je ime ostalo. Svih 66 satelita su u maju 1997, tokom više uzastopnih lansiranja, podignuti u orbitu, na visinu od 790 kilometara od tla. Kreću se brzinom od 27.000 km/h i Zemlju obiđu za 100 minuta. Sateliti komuniciraju i međusobno. Noću se mogu videti sa tla u kratkim bljeskovima svetlosti na nebu. Kompanija operater mreže preživela je zanimljiv put, od bankrotstva do uspešnog poslovanja. Mreža danas za više stotina hiljada korisnika na svetu obezbeđuje satelitsko telefoniranje, posebno iz onih delova sveta gde ne postoje zemaljske komunikacije.

Sudar pod morem

Još uvek nije demantovana priča o slučajnom sudaru dve nuklearne podmornice, britanske Vajngard i francuske Triomfan, koje su se, kako je početkom nedelje objavio britanski list “San”, sudarile usred Atlantika. Podmornice, obe na nuklearni pogon, bile su naoružane nuklearnim projektilima, ali u sudaru nije došlo do bilo kakvog nuklearnog incidenta, niti do curenja radijacije u okean. U trenutku sudara podmornice su imale nezavisne misije i slučajno su se srele pod okeanom. Na njima se nalazilo oko 250 mornara ali, na sreću, niko nije povređen. Poznato je da su na francuskoj podmornici oštećene kupola sonara i pramac, a na britanskoj trup, kao i da se sudar dogodio između 3. i 4. februara. Obe podmornice su upućene u svoje luke na popravku. Ma kako delovalo neobično, ako se zaista odigrao, ovo nije prvi slučaj sudara nuklearnih podmornica. Tokom hladnog rata bilo je više sličnih incidenata.