U susret FEST-u
Političari na filmu
Dva glavna kandidata za sve bitnije kategorije nagrade Oskar – Milk Gasa van Santa i Frost/Nikson Rona Hauarda – kao i odlični italijanski film Div Paola Sorentina donose jedan svež pristup u tretiranju odnosa kinematografije i politike
U susret vrhuncu filmske sezone kada se na globalnom planu odvijaju aktivnosti oko dodele Oskara, a na lokalnom odražava FEST, vidno je prisustvo filmova sa eksplicitno političkom tematikom. Dva američka ostvarenja figuriraju kao glavni kandidati za sve bitnije kategorije ovogodišnjeg Oskara: Milk Gasa van Santa i Frost/Nikson Rona Hauarda. Ovaj duet, kao i odlični italijanski film Div, možete videti ako posetite predstojeći FEST.
Ovi filmovi donose jedan svež pristup u tretiranju odnosa kinematografije i politike. Oni se bave bivšim političarima, a ne direktno politikom. Ono što bi moglo da bude veliko otkriće u pozadini ovog trenda jeste da kada ne služi politici već obrnuto, film ima mnogo veći politički uticaj i težinu.
FROST/NIKSON: Iz našeg iskustva protesta ’96/97. i pseudorevolucionarnih događaja iz 2000. godine, znamo da su ljudi najzainteresovaniji za politiku kad ova preti da ih sve podavi u kanalizaciji prošaranoj odgovarajućim plutajućim elementima, kada, dakle, postane egzistencijalna stvar. Svet, krajem 2008. i početkom 2009. godine, preživljava jedan takav trenutak. Uoči američkih izbora sa najvećom izlaznošću ikada, pojavili su se najpre DVD-ovi sa originalnim intervjuima Roberta Frosta sa bivšim američkim predsednikom Ričardom Niksonom, a u periodu između izbora i Obamine inauguracije, u vreme dok se Buš pere po svim televizijama koje su mu dale prostora, izlazi i film Frost/Nikson. Reditelj ovog ostvarenja Ron Hauard se sam nekoliko dana pre izbora oglasio kratkim spotom u kome poziva sugrađane da glasaju za Baraka Obamu, rekreirajući likove koje je, kao klinac, glumio na početku svoje karijere. Ničeg suptilnog u vezi tajminga i samog filma nije bilo. Iako vinovnik najvećeg skandala u kome je jedan predsednik ikada uhvaćen, Nikson u poređenju sa posledicama Bušove politike sada deluje kao dečak koji je ukrao čokoladnu bananicu iz supermarketa. Ipak, identična racionalizacija i tvrdoglavo odbijanje da se prizna bilo kakva odgovornost skicira strukturu besmislenosti svake desničarske doktrine. Da citiram jedan beogradski grafit "Ratovati za mir je isto kao jebati se za nevinost".
MILK: Na potpuno drugom kraju političkog spektra od Ričarda Niksona nalazi se Harvi Milk, junak filma Milk Gasa van Santa. Ovaj političar, u sjajnom tumačenju Šona Pena, ušao je u anale američkih državnih službi tako što je bio prvi otvoreno gej političar koji je izabran na neku javnu funkciju. Ovaj opis nije samo jedan od detalja u knjizi liberalnih Ginisovih rekorda – upravo se u tom kretanju presedana simbolično obeležava osvajanje slobode. Međutim, revolucija jede svoju decu, moć korumpira a mehanika vlasti melje sve što joj se nađe na putu – Harvi Milk je platio cenu svog simboličkog položaja kao što biva kada mit postane veći od čoveka. U javnim debatama pre poslednjih američkih izbora levi odgovor na desničarsko monopolisanje pojma tradicije bio je da tradicija u svetlu vrednosti američke demokratije nije isto što i homofobija i mantranje o Isusu u ime svakojake netrpeljivosti, već konstantno napredovanje ljudskih prava i sloboda. Ipak, na izborima koje je Obama dobio u Kaliforniji, ujedno je na glasanju odbačeno pravo homoseksualaca na brak. Harvi Milk će morati da pogine još neki put.
DIV: Iz radionice Paola Sorentina dolazi jedan od najboljih italijanskih filmova u poslednjih nekoliko godina, koji prati kraj političke karijere diva italijanske desnice Đulija Andreotija. Međutim, pristup koji autor bira nikada ne biste očekivali od jedne filmske biografije bitne političke figure. Andreoti je prikazan kao bizarna mešavina Šekspirovog Ričarda Trećeg i lika Doktora zlog iz Ostina Pauersa dok cela stvar izgleda kao da su je režirali Žan-Pjer Žene i Mark Karo iz perioda Delikatesne radnje. Italijanska verzija Niksona zapravo je mnogo visprenija i puna uvrnute mudrosti, a kada se na to doda Sorentinova razigrana režija, Div je jedan od najzabavnijih filmova sezone. Kao što sam Andreoti kaže u filmu, u kome izgleda kao gumena lutka zombija koja je nekako uspela da umre: "Ironija je jedini lek protiv smrti."
Levica, desnica, Holivud
Odnos politike i filma je spektakularno zaguljen kao, uostalom, odnos politike i bilo čega drugog. S jedne strane, politika je u kontekstu tvorevina duha, nešto kao vazduh u živom svetu. Sve artefakte ljudske kulture možete razlagati dok ne stignete do bazičnog političkog jezgra. U tom smislu svaki film je politički, pa i melodrame, crtaći ili horori. Ali taj smisao nas ovde ne interesuje. Na jednom drugom nivou postoje mišljenja da je film političan kao institucija kinematografije, i to po prirodi svog medija, a ne zato što prikazuje ovaj ili onaj sadržaj. Tako je Gi Debor u Društvu spektakla bio izrazito negativan prema filmu jer se pri njegovom konzumiranju velike grupe ljudi skupljaju, plaćajući bioskopske ulaznice, ne da bi zajednički delovali ili međusobno razgovarali, već da bi sedeli u tišini kao pasivni posmatrači, odvojeni jedni od drugih i gledali u ekran, a takva separacija je alfa i omega spektakla. Paradoksalno, sam Debor je snimio nekoliko filmova u kojima je predstavio svoje ideje.
U tradicionalnom značenju pojma, politički film mu dođe nešto kao ružnija sestra propagande – agit-prop u svom fikcionalnom obličju. Takav film u službi politike ili ideologije ima svoje estetske i zanatske uzlete, ali mu nedostaje moralni kredibilitet. Štaviše, kao što nam slučaj Leni Rifenštal govori, što je umetnički dojam impresivniji to je moralni poraz veći. S druge strane, imamo ono što se često meša sa političkim filmom a to je politički angažman filmskog stvaraoca. Francuski novi talas i njegovi najvidljiviji predstavnici Godar i Trifo dobar su primer za ovo. Jedan je snimao apstraktne filmove opterećene viškom poetskog zanosa dok je drugi pravio pretežno socijalne drame, ali, njihovi javni nastupi, a ne ono što su prikazivali na platnu, činili su njihov politički angažman.
Sada dolazimo do zanimljivijeg dela odnosa filma i politike a tiče se onih ostvarenja koja, manje ili više otvoreno, zastupaju određenu političku poziciju. Tako se za čitave žanrove kao što su vestern ili akcioni film, smatra da su kao predstavnici dominantne kulture osnovni kanal za projekciju socijalnih vrednosti zapadne civilizacije. S druge strane, naročito posle 1968. godine, formira se ono što se često naziva liberalni Holivud iako činjenice govore da je i pre i posle tog vremena Holivud bio baza za proguravanje i levih i desnih ideja. Vidljiviji su, kao bliži vrhovima vlasti, bili ovi drugi: Klint Istvud je bio republikanski gradonačelnik jednog manjeg grada u Kaliforniji, Arnold Švarceneger ispred iste partije još upravlja dotičnom američkom državom, dok je šoumen savremene desnice, Ronald Regan, u dva mandata bio predsednik SAD. S druge, levlje strane nije bilo umetnika sa ambicijama ka izvršnoj vlasti, ali ih je bilo sa izrazito političkom agendom kao što su Spajk Li i Oliver Stoun ili s ove strane bare Kosta Gavras, Ken Louč, Margaret Von Trota… Bilo da nameću ideološki model ili da ga raskrinkavaju i kritikuju, stvar je u tome da su politička preferencija i odgovarajuća socijalna svest ovde projektovani učinak kinematografije, bez obzira na to da li su i u kojoj meri njen sadržaj.
