Šta god da ste očekivali od pete knjige Vladimira Arsenijevića – teško da ste dobili očekivano, jer sumnjam da ste od njega očekivali bilo šta nalik na Predatora, čak bez obzira na to spadate li u poštovaoce ili osporavatelje njegovog pisanja. Ako pak niste očekivali baš ništa, tek tu ste se prevarili. Zvuči komplikovano, ali zapravo jeste… Da li je Predator roman? Pa, recimo da je pre roman nego zbirka pripovedaka, ali to je ipak ponajpre neka vrsta subromana: mozaična prozna celina koja se drži na okupu relativno labavim nitima, sastojeći se od priča koje većinom ipak ne ostavljaju utisak samostalnosti (samodovoljnosti) i zaokruženosti izvan konteksta celine, tj. svega onoga što se nalazi unutar korica Predatora (najrasniji izuzetak je priča Neukorenjenost).

Naslov ove priče, uostalom, amblematičan je do krajnosti, moglo bi se reći da je upravo neukorenjenost (ili pak iskorenjenost, kako gde) svojevrsni lajtmotiv ove knjige, retka, ako ne i jedina poveznica među svim njenim važnijim junacima. A neukorenjen se može biti na drugom kraju sveta, ali i kod kuće; tako ćemo u otvornoj celini knjige, smeštenoj u Filadelfiji, pratiti bizaran susret Nihil Muse Bakšija, izbeglice iz iračkog Kurdistana (i vatrenog borca "za kurdsku stvar") i Džejmsa Rajsa alias Oahu Džima, lokalnog (matorog) momka globalne slave, koju je stekao kao jedan od onih televizijskih "svetskih putnika", tako popularnih u drugoj polovini XX veka. A s tim susretom bi sve bilo u najboljem redu, da nije jedne začkoljice: Nihil Musa je praktikujući kanibal, a Oahu Džim čovek sa samo jednom Strašnom Tajnom: celog života maštao je da bude proždran… Napokon će to možda dočekati. Kako će se okončati ta ljudožderska afera, saznaćemo tek u poslednjem poglavlju – između je ceo taj spomenuti subromaneskni omnibus.

Pripovetka Neukorenjenost, nešto možda najzrelije što je Arsenijević dosad objavio, smeštena je u čudesni svet mlađane levičarske "antiglobalističke" gerile i NGO scene severa Evrope (Kopenhagen i Berlin), u koju – svako na svoj način – banu mladić sa Kosova, beogradska književnica i kosovski albanski pesnik, troje Balkanaca koji nisu arhetipski nosioci predrasuda (uzajamnih, ili onih o "Zapadu"), nego mnogo pre oni koji reflektuju predrasude Drugih, i to baš onih koji se diče time da ih nemaju… Njihove sudbine će se, potkraj devedesetih, usred rata Tamo Dole i usred mira Tamo Gore, ispreplesti na naj(melo)dramatičniji mogući način, a Arsenijević će ih od prve do poslednje stranice voditi više nego besprekorno: izvanredna, moćna priča, dostojna svake antologije savremenog pisanja na ovom i okolnim jezicima. Kratka, inovativno "odbrojavana" proza Jedan minut: Dambova smrt, dobiće pravo "objašnjenje" tek kroz jednu od sledećih proznih celina, Zemljake, no pre toga ide naslovna priča, u kojoj ćemo videti šta je bilo pre sa Nihil Musom, kako je postao to što je postao: pisac je, vidi se, dao sebi truda da pomno prouči irački Kurdistan, i njegova slika tog beznadno siromašnog i sistematski uništavanog parčeta Zemlje, i tih ljudi koji se očajnički bore – protiv Sadamovih trupa – za sopstveni opstanak, uglavnom je vešto izbalansirana između neophodnog "filovanja" čitaoca podacima i pažljivo vođene pripovedačke niti. Baveći se ratnim užasom, jezivim mučenjem Nihil Muse u Sadamovom kazamatu, i potonjom njegovom preobrazbom u neku vrstu mistifikatorskog kanibala na razmeđi između posvemašnjeg poživinčenja jedne izmučene duše i totalnog parareligioznog ludila, Arsenijević se pokazuje kao promišljen i sugestivan "naturalistički" pisac, ukoliko je ovde uopšte moguće povući granicu između naturalizma i nekakvog horror-slashera (ako se tako zvaše ono s mnogo krvi i koljevine, slabo pratim taj žanr…).

Tako dolazimo do Zemljaka, "troslojne" isprepletene naracije koju vode danska umetnica u životnoj AIDS krizi, simptomatični Beograđanin sine–baki kategorije (kao svojevrsni rezoner, ili čak Vergilije emigrantskog podzemlja u Danskoj) i iznova Nihil Musa, tj. Predator glavom i bradom, ovaj put kao azilant u severnoj Evropi. U ovoj se priči opet, kao u Neukorenjenosti, jasno vidi Arsenijevićev u međuvremenu znatno sazreli dar psihosocijalne opservacije. Keep Britain Tidy kao da je svojevrstan lirsko-ironični intermeco pred finalno zakucavanje, love story koja to upravo prestaje da bude, jer se londonska Beograđanka Vera (ne sasvim dobro motivisano) naglo razdvaja od muža i vraća se majci "kojoj nije dobro i kojoj je potrebna", onoj istoj koju smo, kao spisateljicu, upoznali u Neukorenjenosti. A Vera je još i – guess what – nekadašnja žena Oahu Džima… Kojem se pak vraćamo u zaključnoj celini priče, gde će se suočiti sa Nihil Musom, u razrešiteljnoj sceni: gde je granica između "bolesne" mašte i preužasne stvarnosti koju ona draška i priziva? Želi li on zaista, ali zaista, da tu granicu pređe? I ima li još uopšte izbora?

Glavni problem Predatora je što do kraja ostaje nejasno "šta je pisac hteo da kaže" silnim insistiranjem na drastičnim kanibalskim scenama, tj. na Nihilovom – ime, dakako, ne može ne biti znak – opsesivnom kanibalizmu, koji bi očigledno trebao biti svepokrivajuća, moćna metafora – ali metafora čega, zapravo? Bojim se da sam u tom pogledu ostao neprosvetljen: Arsenijević kao da je skuvao ukusno jelo, dodao sve potrebne začine, ali tebi i dalje nije jasno hvata li se to na koncu kašikom ili viljuškom? Glavna pak vrlina Predatora je u veoma očiglednom Arsenijevićevom spisateljskom sazrevanju, u demonstriranju sposobnosti vrlo širokog i relativno dubokog zahvata, paralelno na više narativnih frontova. Dakle, knjiga kao celina ume da se aprijatno rasprši pa onda čekaš da se ponovo nekako sastavi, njena je "kanibalska" okosnica ostala dubiozna i neprozirna, ali zato kad joj krene – onda joj ide kao blesavo! A najbolje joj ide onda kada Arsenijević manje "filozofira", a više pripoveda. Sve u svemu, zalogaj možda gdegde nedokuvan, ali originalan i izdašan, vredan svake pažnje.