Želeo bih, s vašim dopuštenjem, da počnem primerom iz američke predizborne kampanje. Ne zato što je ta tema još aktuelna, već zato što ima sličnih primera i u Evropi, i što na živopisan način dočarava paradokse na kojima nameravam da se ovde zadržim. Iz vrtlogâ buke koja je u svetskim medijima pratila trku za Belu kuću, jedno ime je isplivalo na površinu: ime Džoa Vucelbahera, opštepoznatog kao Džo vodoinstalater.

Mislim da znam šta mislite.

Oni među vama koji su pomno pratili kampanju zapitaće: "Kakve sad veze prokleti Vucelbaher ima s bilo čim? Smilujte se na nas, za ime Boga!" S druge strane, onima među vama koji razmišljaju evrocentrično i ravnodušni su prema istorijskoj debati koja se vodila s one strane okeana možda nije poznato ime Džoa Vucelbahera. Kakve sad pa veze ima neki vodoinstalater-ili-šta-već s bilo čime? Dozvolite mi da objasnim.

Džo Vucelbaher je čovek iz Ohaja koji je imao svojih petnaest minuta slave kada je uspeo da se obrati Baraku Obami i kaže mu da će njegova (Obamina) poreska politika sprečiti njega (Džoa) da kupi vodoinstalatersku kompaniju o kojoj je dugo sanjao. U televizijskoj debati koja se odigrala nakon tog događaja, oba predsednička kandidata su se u nekoliko navrata obraćala Džou kao simbolu američkog čoveka-sa-ulice. Neprestano mu se udvarajući zbog njegovog glasa, jedan od kandidata se zakleo da neće povećati poreze, a drugi ga je uveravao da ova ekonomska nužnost neće stati na put njegovom snu iz detinjstva.

Kasnije se, međutim, ispostavilo da Džo uopšte nije vodoinstalater, ili, bolje rečeno, da nema dozvolu da se time bavi. Ni on ni njegov poslodavac nisu imali dozvolu koja je obavezna u oblasti u kojoj su radili, niti je Vucelbaher bio član vodoinstalaterskog sindikata. Povrh svega toga, zarađivao je tako malo da uopšte nije trebalo da mari za takve stvari. Neko drugi je, međutim, izašao kao pobednik iz sveg tog medijskog haosa – izvesni Džo Frensis, vlasnik internet domena Joetheplumber.com. Prodao ga je za 350.000 dolara.

Ako se sećate, pre nekoliko godina se lik poljskog vodoinstalatera pojavio kao snažan simbol u Francuskoj, a zatim i širom čitave Zapadne Evrope. Štampa je kolektivno zapomagala da je on najveća pretnja nacionalnim tržištima rada. Prve bivše socijalističke zemlje tek što su postale članice Evropske unije, sa svim pripadajućim pravima i obavezama. U to vreme bilo mi je teško da shvatim logiku po kojoj ovaj ne baš privlačan lik otelovljuje sliku dinamične, raznovrsne i kreativne poljske dijaspore. Koliko su procenata u dijaspori uistinu predstavljali vodoinstalateri? Zar većina pripadnika dijaspore nisu bili ambiciozni studenti, na primer? Ili zavodljive medicinske sestre? Još jedno pitanje me je mučilo. Koliki je procenat u francuskoj privredi pripadao vodoinstalaterskim uslugama? Sudeći po panici koja je zavladala, prilično velik. A ja sam, eto, naivno mislio da su aeronautički i automobilski sektori mnogo veći. Istina leži u cevima. Samo je naciju vodoinstalatera mogla da zaplaši invazija vodoinstalatera.

"Airbus je samo fasada!" Tako nešto sam oduvek sumnjao.

I tako dolazimo do najvažnijeg dela priče. Zašto su, s obzirom na raznolikost koja vlada u ovoj našoj vrsti, mediji i političari odlučili da sve nas smatraju vodoinstalaterima? I to ne samo na obe strane okeana i ne samo na obe strane naše takozvane ujedinjene Evrope, već i u svakoj pojedinoj evropskoj zemlji? Ne bih rekao da imam bilo kakve klasne predrasude – sačuvaj Bože! No, to mi je i dalje čudno, najblaže rečeno. Govorimo o određenoj profesionalnoj grupi sa tipičnim etosom i o veoma profilisanom zanatu koji je najednom dobio neke nekarakteristične reprezentativne funkcije.

Setio sam se poznatog satiričnog romana Literatron Robera Eskarpija. Literatron je, manje-više, mašina za stvaranje teksta, slična kompjuteru. Ideja njegovih tvoraca bila je da proizvedu savršen roman zasnovan na najboljim scenama iz svetske književnosti. Kao odgovor na najviša očekivanja, mašina je stvorila bestseler – Devica i slovoslagač! Kada je od literatrona zatraženo da sačini politički govor, ishod je bio još skandalozniji. Nakon što je obradila čitavu istoriju političke retorike, mašina je izbljuvala niz gafova kao što je: "Što se više menja, ova politika sve više ostaje ista… U njoj nema dva puta, najpametniji ljudi su najgluplji… Sve što treba da uradiš jeste da obesiš nekoliko njih (političara) i stvari će biti bolje…" Ovakav način mišljenja savršeno se poklapa sa jednom živopisnom rečenicom iz bugarske tranzicije koju je napisao još jedan neumoljivi kritičar svog vremena, bugarski satiričar Aleko Konstantinov: "Svi su oni razbojnici, na obe strane!" Govor koji je napisao literatron oduševljeno je dočekalo biračko telo, kao i političari čiji je posao bio da se pobrinu za to da mašina brzo postane zvezda. Svaki pokušaj da se odustane od ovog apsurdnog scenarija doveo bi do žestokog protivljenja.

Ne mogu da se setim šta je bilo sa literatronom, da li je uništen kao štetan pronalazak ili se samouništio. Važniji od toga su principi na kojima je radila ta mašina. Njen cilj je bila univerzalnost, tako da je tokom obrade uklanjala sve nijanse, pojednostavljivala je značenje i tragala za aritmetičkom sredinom. Namera je bila da tekst dopre do što šire publike. Najveća ironija leži u tome što je poruka namenjena svima u praksi bila poruka ni za koga. To ju je obesmislilo, pošto je njena publika reagovala potpuno ravnodušno. Literatron je očigledno metafora za populizam kao vodeći princip političke mašinerije. Međutim, populizam funkcioniše. Da nije tako, političari mu ne bi tako često pribegavali.

Otuda je došao univerzalni medijum – Džo vodoinstalater. A čovek čak i nije vodoinstalater!

Osim toga, niko ne voli da mu reči odu u vetar – pogotovo oni koji nedolično očekuju korist od njih. Jasno je kome su populističke poruke upućene: Njegovom veličanstvu Čoveku-sa-ulice. One su sačinjene za njega i on je sačinjen za njih. Pitanje ko je nastao prvi vraća nas na večnu raspravu o kokoški i jajetu. Ako nastavimo putem klišea kojima nam srednjoškolsko obrazovanje i dalje puni glave, onda možemo da vidimo čoveka-sa-ulice kao predstavnika naroda. A tako nešto mu garantuje naročitu vrstu imuniteta. Niko drugi do onaj isti Aleko Konstantinov napisao je neuobičajeno uzvišenim tonom: "Stop! Ruke k sebi! Ne dirajte narod! Skinite kapu i poklonite se ovom namučenom paćeniku, ovom večitom mučeniku, onome ko vam daje hranu i život, poklonite se bugarskom narodu." Ovo je napisano daleke 1895, tek što se bugarska nacija pojavila na istorijskoj sceni – još mlada i neukaljana, vođena snovima i ambicijama. Nema sumnje da ćemo slične citate naći u delima mnogih drugih evropskih autora koji su živeli i radili u XIX veku. Danas su ih puni udžbenici i govori lokalnih političara, a rodoljubivi mediji ih ad nauseam ponavljaju kao prazne mantre.

Zato što se svašta dogodilo u međuvremenu…

Ono što je bugarski narod proživeo tokom XX veka u suštini se ne razlikuje mnogo od trauma koje su doživeli drugi narodi u isto vreme. Zbog bola koji smo pretrpeli i naročitih okolnosti, mi sve to doživljavamo kao samo naše. Ako izostavimo detalje, koji su građa za književna dela, sve se svodi na sledeće: dve nacionalne katastrofe, građanski rat, totalitarna diktatura i, kao šlag na torti – potpuni bankrot. Spolja to izgleda kao trivijalna paradigma istorije, ali za narode koji su kroz sve to prošli, ishod je koban. Ormari puni kostura, arhive pune tajnih izveštaja, a švajcarske banke pune kapitala mutnog porekla. Svi smrtni gresi su počinjeni: brat je ubijao brata, žena je potkazivala muža i muž ženu, komšija je pljačkao komšiju. Iako su u tunel tog veka ulazili kao braća po oružju pevajući u hodu, narodi su na drugom kraju izlazili kao prljava, izgažena masa, koju na okupu ne drži gotovo ništa osim jezika i osećanja stida.

S vremena na vreme se viđam sa stranim novinarima. Jedno od njihovih omiljenih pitanja ranije je bilo šta Bugari očekuju od Evropske unije. Odnedavno pitaju kako se Bugari osećaju u Evropskoj uniji. Uz ovo pitanje neizbežno ide još jedno: "Šta Bugari misle o korupciji?" Donedavno sam prilično nepromišljeno odgovarao u ime bugarskog naroda tako što sam izlagao svoje mišljenje. Nadam se da to nije narušilo sliku o narodu. Sada sam, međutim, mnogo oprezniji. Moram uz mrvu stida da priznam da ne znam šta narod misli o tome ili o bilo čemu drugom. Nije mi poznato kakva je narodna strategija opstanka u ovom trenutku, a ni njegovi planovi za bolji život u dalekoj budućnosti. Ja prosto ne poznajem narod. Mogu da vam kažem šta misle moji prijatelji Matej i Stojan. Slutim kakvo je mišljenje mog kolege Ivana i pretpostavljam da taksista koji naplaćuje tri leva po kilometru ima sasvim suprotna gledišta. Ali nemam pojma šta misli čovek na kiosku sa novinama!

Mi čak i ne govorimo istim jezikom.

Naše reči na prvi pogled izgledaju istovetno, ali sve nam je teže da se razumemo, zato što razmišljamo u različitim kulturnim kodovima. Dolazimo iz različitih istorija, obitavamo u različitim sadašnjostima i putujemo prema različitim budućnostima. Lakše nam je da opštimo sa strancima s kojima delimo način života i vrednosti nego sa sunarodnicima koji žive mnogo drugačije od nas. Već govorimo o globalnim nacijama, na čije definisanje utiču faktori poput obrazovanja, načina života, građanskih ideja ili seksualne orijentacije. Ironija u logici ovih procesa leži u tome što su antiglobalisti povezani u globalne mreže dok su ekstremni nacionalisti razvili nešto slično internacionali. Još jedan paradoks leži u tome što one nacije koje su uložile najmanje krvi u bankrotiranu banku istorije sada raspolažu najstabilnijim nacionalnim konsenzusom i najvišim stepenom zaštite od populizma. To je tako zato što, uprkos šamanskim povicima pozivača na jedinstvo, krv ne stvara koheziju, već nagriza dostojanstvo nacije.

Dozvolio sam sebi ovu digresiju da bih osnažio svoju tezu da nacrt čoveka-sa-ulice u suštini nema mnogo zajedničkog sa pojmom nacije. On je proizvod posve drugačijih društvenih, političkih i ekonomskih uslova, i zaveštanje krizi nacionalne mitologije: njenoj nesposobnosti per se da proizvede kontekst koji bismo mogli da ustanovimo izvan formalnog okvira nacionalnih svetkovina.

Danas nas, i na poslu i u slobodnom vremenu, najsnažnije povezuje tržište. Čak i ako uzmemo u obzir sve naše kulturne razlike i nezavisno od toga u kojoj naročitoj verziji prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti obitavamo, tržište je polje na kojem se neizbežno srećemo. Čovek-sa-ulice je projekat potrošačkog društva koji se razvio nakon Drugog svetskog rata – marketinški pojam stvoren za potrebe ekonomije. Njegov identitet se utvrđuje u odnosu na nacionalnu potrošačku strukturu. Nemački čovek-sa-ulice vozi folksvagen. Francuski čovek-sa-ulice vozi reno. Holandski, bicikl. Bugarski, džip. Postoje čak matematički proračuni koju količinu piva, vina, konjaka, mesa, kafe i novina troši prosečan predstavnik svake nacije, zatim proračuni o broju dana provedenih na odmoru, o veličini njihovih domova i koliko često menjaju bojlere. Stoga na osnovu svake moguće promene parametara nacionalne potrošnje pokušavamo da predvidimo u kojem će se pravcu razvijati narav nacije. Istorija čoveka-sa-ulice ograničena je isključivo na njegovu kreditnu sposobnost, a budućnost mu određuje penzioni plan. Hirurški mu je odstranjeno sve što bi moglo da mu odvuče pažnju od njegovog glavnog zadatka u životu – potrošnje. Čak mu je odstranjeno i osećanje krivice. On je lakoumni glupan, oženjen je i ima dvoje dece, a ipak se, mada ga neprestano ismevamo, identifikujemo sa njim svaki put kada treba da kupimo novi šporet na otplatu.

Stvoren kao sredstvo za oživljavanje posrnulih posleratnih privreda, kao brana od istorijskog recidivizma i sumnjivih ideologija, čovek-sa-ulice savršeno igra svoju ulogu. Međutim, poput svakog veštačkog pronalaska, izmakao je kontroli svojih tvoraca i počeo da živi svoj život. Poput Frankenštajnovog čudovišta, najednom je postao svestan svoje snage i počeo je da diktira pravila igre. Neprestano otkriva nove želje i potrebe, koje ljubazno preporučuje jedinstveno tržište. Ne troši više samo automobile, šporete i usisivače, već je gladan i medija, umetnosti i politike.

Demokratija se često poredi sa slobodnim tržištem i obrnuto – slobodno tržište sa demokratijom. U polemičkom spisu "Intelektualci i socijalizam" Fridrih Hajek je tvrdio da tržište svakog dana podvrgava proizvođače referendumu; kupovina ovog ili onog proizvoda jeste oblik demokratskog izbora u kojem svako od nas glasa neposredno svojim novčanikom. Drugim rečima, novac postaje glasački listić. To ne znači da, sine qua non, demokratija mora da funkcioniše kao tržište, ali u praksi jeste tako. Političari pokušavaju da svoju robu izbace na tržište u vidu programa, projekata i zakona, a glasač se nalazi u ulozi kupca u prodavnici ideja. U datom trenutku njegov glas se preobražava u sredstvo plaćanja, bilo da fizički ubacuje svoj listić u kutiju ili glasa "virtuelno" preko interneta. Nije slučajno što savremeni politički žargon obiluje izrazima pozajmljenim iz trgovačkog govora. Za partiju koja pokušava da promoviše neki stari program kažemo da joj je "prošao rok trajanja", da "prodaje zakon", "prodaje ekonomski plan", ili "prodaje poruku". Džordž Buš, na primer, iako važi za posve prosečnog biznismena, uspeo je da proda čitav jedan rat Džou vodoinstalateru.

Kako smo dospeli ovde?

Potrošačka kultura čoveka-sa-ulice prebacila se direktno na politiku. On je sklon kupovini na kredit i uveren je da može da vrati ono što je kupio ako nije ispravno ili mu ne odgovara. To se dešava prilično često; prodavci moći ne razlikuju se mnogo od prodavaca polovnih automobila ili proizvoda za održavanje domaćinstva. Prodaju vam brzi mali rat, a njihovi ljudi zaduženi za PR uveravaju vas da će vas on osloboditi užasnog i velikog neprijatelja i oživeti privredu. To su isti oni PR ljudi koji reklamiraju gillette proizvode kojima ste uvek bili zadovoljni. Međutim, ispostavilo se da se rat odužio i da je odvukao privredu u duboku recesiju. Pa šta – dešava se. Osim što, kada zatražite da vam vrate pare na osnovu zdravorazumskog argumenta da proizvod ima strukturne nedostatke i da nije ono za šta ste dali pare, otkrijete da je to nemoguće. "Žao nam je, ne vraćamo novac." Tako da vam ne preostaje ništa drugo nego da nastavite da otplaćujete ono što ste kupili i da se zakunete da više nikad nećete ući u tu buđavu prodavnicu. Čak ni po aparat za kafu! No, onda izbori ponovo dođu sa istom onom vernom neizbežnošću. Morate da napunite frižider i to mu je to – ponovo ćete otići u kupovinu, mada u neku drugu prodavnicu. Kod njih je u toku akcija – platiš jedan, dobiješ dva. A možda se i treći krije tu negde. To ćete videti kad dođete kući i otpakujete ono što ste kupili. Zato što se zakoni političkog marketinga nikad ne menjaju.

Niko ne može da vas primora da kupite nešto što ne želite, ali neko uvek može da vas obmane. Čoveka-sa-ulice lako je obmanuti – zato je i izmišljen, onako kako odgovara proizvođačima. Niko nikad nije pretpostavio da će on izaći iz prodavnice i uputiti se ka glasačkim kutijama. Ne možemo tražiti od njega da ne razmišlja kada uzima kredit za automobil, a da razmišlja kada glasa na parlamentarnim izborima. Sve ima svoju cenu – uključujući i razmišljanje. Ali jesmo li spremni da je platimo? Svetska finansijska kriza pokazala je da populizam u ekonomiji može da bude veoma skup. Da li treba da pretrpimo još jednu krizu kako bismo preispitali svoje potrošačke prakse u politici? Sada kad smo armiju na bojnom polju uspešno pretvorili u armiju srećnih potrošača, možda je došlo vreme da je demobilišemo. Da li nam je ona zaista potrebna? Vredi li našeg novca i truda to što je neprestano održavamo u stanju spremnosti za kupovinu?

Verujem da je opšta demobilizacija samo pitanje vremena. Pre toga, međutim, moramo da raskrinkamo mit o čoveku-sa-ulice. Odigrao je svoju ulogu u istoriji i sada mora da se razgradi i izbaci iz opticaja. A onda će nam se ukazati pravi čovek, sa svim onim osobenim prelivima koji osvetljavaju njegove želje, probleme i snove. Naša jedinstvenost je sigurnosna mreža koja nas štiti od populizma na svim nivoima. To će više nego verovatno dovesti do kolapsa masovne proizvodnje i usporavanja trgovinskog prometa – ali će garantovati novi kvalitet života. Mislim da mi – narod – to zaslužujemo.

Ipak, treba da naučimo sebe da naše sitne navike i svakodnevni život nisu ono što nas određuje. Pojam nacionalnog identiteta ne bi trebalo da se svede na egzotične stvarčice koje kupujemo na egzotičnim mestima. Platon tvrdi da su ideje veće i savršenije od njihovih projekcija u stvarnosti. Projekat čoveka-sa-ulice čini nas, međutim, manjima nego što jesmo.

Zato što… to prosto nije naš projekat.