Ljubica Cuca Sokić jedna je od najznačajnijih srpskih slikarki XX veka. Rođena je u Bitolju 1914. godine. Gimnaziju, Umetničku školu i Akademski tečaj završila je u Beogradu. Od 1936. do 1939. boravi u Parizu, gde 1937. godine izlaže sa grupom jugoslovenskih umetnika u Galerie de Paris. Po povratku u zemlju prvi put samostalno izlaže 1939. u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu. Jedan je od osnivača umetničke grupe "Desetorica", koja je delovala u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Profesor Akademije za likovne umetnosti postaje 1948. godine i na tom mestu ostaje do penzionisanja, 1972. Redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti postaje 1978. godine. Poslednju izložbu održala je pre mesec dana u galeriji Kulturnog centra u Vršcu, koja je otvorena 9. decembra, na njen 94. rođendan. U monografiji Priče o životu, Beogradu i nestajanju, koju su prošle godine priredili etnolog Vesna Bižić-Omčikus i fotograf Aleksandar Kelić a objavio ULUPUDS, ostala je zabeležena ispovest Cuce Sokić:

"Obožavam Beograd. Imala sam prilike da, kao i mnogi, ostanem ‘napolju’, ali nisam mogla. Uvek se sećam starog voza kad ulazi u Beograd, a meni srce lupa, lupa. Bila sam u Francuskoj tri godine i svašta tamo naučila, ali nisam mogla da ostanem. Imala sam drugaricu, još je živa, koja je želela tamo da ostane, udala se za Francuza i ostala, a ja nikad nisam želela da ostanem, i nisam. Vratila sam se. Nemam direktne potomke, a moj najmlađi rođak, osim letovanja u Grčkoj, nikada nije bio na Zapadu. Imam osećaj da je vezan za ovu sredinu i da će tu ostati, ali ne mogu da tvrdim. Mnogo sam mu pričala o Beogradu, pa će to možda uticati na njega da ostane ovde.

U Beogradu nema ničeg mnogo lepog, ali ga voliš. Ne znaš šta voliš, ali voliš zato što je nešto tvoje. Volim kad prođem Jovanovom ulicom i vidim mesto gde je bila naša kuća u kojoj sam provela detinjstvo. I onda znam: to je moj zavičaj. Ja sam Dorćolac. Volim miris Beograda. Taj miris se ne da opisati. Svaki grad ima svoj specifičan miris, pa i Beograd. U kući gde smo živeli, u Jovanovoj ulici, imali smo podrum i na njemu mali prozor koji je uvek bio otvoren i duvala je promaja. Onda sam ja kao dete volela da stanem ispred tog prozora i da mirišem i udišem memlu koja se osećala kroz taj prozor.

Baš ovih dana sam se sećala Trga Kneza Mihaila koji je ceo srušen – od Pozorišta do Poenkareove ulice. Sećala sam se tih radnji koje su srušene u prvom nemačkom bombardovanju. Na uglu, preko puta Pozorišta je bila jedna lepa apoteka, mogla bi takva biti bilo gde u svetu: od drveta sa crnim staklom i zlatnim slovima, pisalo je ‘Kušanović’. Od te apoteke su se ređale male prodavnice, pa i jedna trafika koju je držala Francuskinja, i mama, idući kod svog oca u Kolarčevu, tuda je prolazila i kad je vodila mene, ta trafikantkinja uvek mi je nešto davala. Tu je bila i kafana ‘Kolarac’ i ulaz u bioskop ‘Kolarac’; to je bio bioskop sa stolovima i ložama, pa se moglo i nešto pojesti dok se gleda film. Preko puta one lepe apoteke bila je druga apoteka, ‘Trajković’, koju je držala familija devojke Lole Ribara. Oni su slali materijal partizanima dok ih nisu uhapsili.

Ja sam se rodila u Bitolju. Srpska vlada je otišla u Niš, da bi pobegli od bombardovanja. I moja mama, koja je bila u drugom stanju, otišla je u Niš sa sestrama, ali se pričalo da nije zgodno da ostanu tamo zbog Bugara, pa je prešla u Bitolj kod svoje druge sestre, odnosno zeta koji je posle 1912, kad je to pripojeno Srbiji, bio oficir u komandi u Bitolju. Da bi stigli do Bitolja, morali su da idu do Soluna, i ja sam se uvek šalila sa mamom i govorila: ‘Što me nisi rodila u Solunu, sad bih bila grčki državljanin’. Bitolj je tada bio grad; imao je kuće evropskog tipa, a mamina sestra sa troje dece je živela u kući Ćamil-bega, i ja sam se tu rodila pa je moj tata uvek govorio kako sam rođena u begovskoj kući. Tu smo bili dok nisam napunila godinu i po dana. Srbija je kapitulirala. Cela vojska je otišla u Solun, a mi opet u Niš. Srbija je bila okupirana od Austrijanaca, i mi smo se vratili u Beograd, u našu kuću, u Jovanovoj 81, na uglu Francuske i Dositejeve. U našem stanu je bila menaža, ali čim smo stigli, sutradan su nam vratili ključeve, sve je bilo u redu i isplaćeno. Samo jedan sto nije bio iz naše kuće. Ne znam ko je zaplakao za njim, ali on je još i danas kod mene. A onda je vojska počela da odlazi. Sećam se da sam gledala kroz prozor kako vojnici u oker-zelenim uniformama idu niz Dositejevu ka Dunavu, da bi se brodovima vratili u Austriju.

Srpska vojska se vraćala 1918. i mi smo ih dočekivali u Kolarčevoj ulici, i sećam se da mi je mama kupila maramicu – srpsku zastavu kojom sam mahala vojnicima, a onda se jedan na konju zaustavio i poljubio me, a imao je velike brkove. Moj otac nije došao sa srpskom vojskom jer je svoj list koji se zvao ‘Pravda’ izdavao u Solunu. Vratio se 1919. Bila je zima i on je stigao na saonama sa konjima, a kad sam ga videla rekla sam mu: ‘Ja tebe znam, sa slike’.

Ovo je priča iz tog vremena koja je možda i zanimljiva.

Između dva rata se najlepše živelo u Beogradu. To je bilo vreme mira, prosperiteta, radnje su se otvarale, mogao si sve da kupiš – bakalnice; bila je delikatesna radnja ‘Veljković’, a kad je došao Tito, to je još neko vreme trajalo i onda su došli, izveli gazde iz radnje, odveli ih, uzeli radnju, i oni se nikad više nisu vratili.

Dedina kuća u Kolarčevoj 7, koju je gradio arh. Kosta Jovanović, šezdesetih godina je srušena i na njenom mestu je podignuta neka banka sa zelenim pločama. U Beogradu je sve nestalo. Nestali su uglavnom ljudi. Omladina je drukčija. Ostalo je isto da se šetaju po Knez Mihailovoj ulici – i moja mama kad je bila mlada, šetali su se po Knez Mihailovoj ulici, i ja kad sam bila mlada šetali smo se po Knez Mihailovoj ulici, i evo i sad se šetaju.

Moj moto je bilo moje slikarstvo. Imala sam trenutak kad sam htela da osnujem porodicu, ali se završilo smrću toga s kim sam htela da osnujem porodicu. I onda sam se posvetila slikarstvu.

Moj atelje je u zgradi gde su slikarski ateljei sa velikom tradicijom. Tu su bili Beta Vukanović, Dobrović, Boža Prodanović, Zora Petrović. Nasledila sam atelje u kom je bila Zora Petrović. Kad je Zora odlazila, bili su neki komesari koji me nisu pustili, i onda mi je Zora rekla da treba da idem kod Stanke Veselinov. Iako je nisam poznavala, primila me je, saslušala, shvatila moju strašnu situaciju da nemam gde da slikam, i sutradan je stiglo rešenje da mogu da uđem u taj atelje. Sve što sam uradila, tu sam uradila. Koliko je slika nastalo u tim ateljeima i s prizorima iz parka koje su slikari videli kroz prozor. Zgrada je zidana za ateljee, sa prozorima kroz koje divno pada svetlost. Sad se pretvaraju u učionice za učenje stranih jezika. Strani jezici se mogu učiti u svakoj učionici, ali slikarski ateljei ne mogu svuda da budu. Kolarac, skoro nepismen, je imao razumevanja, a gospođa koja danas vodi Kolarac, nema. Išla sam kod nje na razgovor, ali ne vredi. Ja se ne borim za sebe. Ja idem sa ovog sveta. Borim se za ateljee i mlade ljude koji tu treba da dođu. Ja više nemam snage."