Nekomercijalni dodatak
O gej mačorima i drugim neispričanim pričama
(ili Kako nam je propao projekat o mačkama)
Priloge o vašim mačkama pošaljite nam na nedelja@vreme.com.
Deset članova redakcije "Vremena" ima mačke. Zapravo, radi se o osam mačaka, od kojih su dve pod zajedničkim starateljstvom. Imaju ih i neki saradnici, još neki novinari su imali, pa više nemaju, a čak je i redakcija bila kolektivni vlasnik jednog mačora. I, tako, kad se okupimo i istrošimo priče o narednom broju "Vremena" i "aktuelnim političkim dešavanjima", obavezno neko pomene svoju mačku: sinoć je spavala u tom i tom položaju, opet je izgrebala fotelju, kad je bila mala uleteo nam je skakavac kroz prozor i onda je… Pa krene priča.
Najčešće je pominjan bivši redakcijski mačor Pera. U "Vreme" ga je u leto 1994. donela finansijska direktorka Daniela Vesić pošto ga je prethodno dva dana sa prozora slušala kako mjauče skriven na točku nekog automobila. Priče o Peri sada su već legenda pa je moguće da neki detalji nisu tačni, ali se često pominje da je ime dobio po bivšem kolegi koji je u uredničkoj histeriji pojeo nešto hrane za mačke (ili, po drugima, za pse). Izvesno je i da je Perina omiljena zabava bila da Urošu Komlenoviću gazi po tastaturi dok ovaj piše tekstove. Pošto mu je konačno pošlo za rukom da izbriše ceo tekst, Uroš je zapretio da će od Pere napraviti paprikaš.
Kad je ušao u pubertet, Pera je kao i svaki pravi mačor počeo da obeležava svoju teritoriju – redakciju – ali uglavnom donji, treći sprat (svoju bazu – fotografsku sobu – je poštedeo). Onda je odšetao još jedan sprat niže, u Savez kompozitora, pa i tamo obavio šta je imao. Nekako se izvukao posle žalbi novinara i vlasnika zgrade da u pojedinim prostorijama "štipa za oči", ali je uskoro pao zbog krajnje banalne stvari: jedne noći vratio se u Savez kompozitora i zaspao na nekoj stolici. Gospođa čije je to radno mesto ujutro je došla i sela na istu. I na istog. Perina sadašnja vlasnica Jelena Mrđa seća se da je tog jutra na hodniku čula vrištanje i vikanje, i videla isprepadanog Peru kako panično trči na četvrti sprat. Posle toga morao je da ode. Sada već deku Peru Jelena pazi i mazi, a utorkom, kada na poslu ostajemo do iza ponoći, zove ga telefonom "čisto da mu se javi". Da Pera ne brine.
U redakciji je kratko boravila samo još jedna mačka, Jasna, koja je ime dobila po lektorki na čije se papire ispiškila. Odmah nakon incidenta, verovatno istog dana kada je i došla u redakciju, preselila se kod Jelene Grujić. Jelena je zbog dugog boravka u inostranstvu kasnije morala da je pokloni, a danas ima drugu mačku, Slobodanku.
Krajem juna, tokom jednog od razgovora o Peri i drugim mezimcima, neko je u šali pomenuo kako bismo mogli da napravimo feljton o mačkama jer ima mnogo autora koji bi iz broja u broj sa uživanjem pisali o svojim ljubimcima. Za novinare ne-vlasnike i bivše vlasnike smislili smo i neke teme kao što su "fizika mačaka", "kako u istom stanu imati i mačku i seks", "mačke u savremenoj književnosti"… Ideja se nije primila jer "to čitaoce ne zanima", a onda se neko drugi dosetio da bismo mogli da napravimo komercijalni dodatak "Vreme mačaka" na 16 strana i napišemo sve ono o čemu davimo ljude u slobodno vreme. Dodatak bi sponzorisali proizvođači i prodavci mačje hrane, peska, igračaka, veterinari, veterinarske klinike i ostali koji bi iz nekog razloga bili zainteresovani da se tu reklamiraju. Napravili smo spisak autora, tema i potencijalnih sponzora, ali već je bilo vreme godišnjih odmora pa je projekat odložen za septembar. Naravno, pominjali smo ga celo leto, svaki put kad se zapodene priča o mačkama. Dodavali smo još rubrika (Portret savremenika: Mačor Pera, Lik i delo: Pops…), najrazličitijih tema (videti okvir "O mačjem bezobrazluku"), autora i fotografija, dogovorili se da predstavimo svaku macu ponaosob (jedan tekst već je započet – videti okvir "Guta"), i u septembru počeli da planiramo.
Onda smo dodatak ponovo odložili zbog "gužvi" u broju, u marketingu i iz sličnih razloga, ali ga nismo zaboravili. I tako sve do decembra, kada smo odlučili da dodatak mora da ide u novogodišnji broj. I opet odustali. Pojedini vlasnici u međuvremenu su napisali tekst (videti okvir "Priča o Maši") objašnjavajući da "nisu mogli da dočekaju", a ostalo smo utanačili.
Najpre, trebalo je predstaviti rasu regdol (u prevodu: punjena, krpena lutka; ime je dobila jer se, kad je uzmete u ruke, potpuno opušta, tj. "obesi"). Ovakvu macu ima novinar Jovan Dulović, koji tvrdi da Mačka (ovih dana saznali smo da ipak ima ime – Sanja) nikad nikog nije ogrebala, da obožava da se igra sa ukućanima, nikad ne sedi u krilu i veoma retko se mazi. Ona ipak ima svoje načine da iskaže ljubav. Na primer, svog vlasnika dočekuje na klaviru kraj ulaznih vrata gde se pozdravljaju dodirivanjem nosevima. Mačke rase regdol inače su poznate kao veoma mirne i privržene, a zbog načina na koji se opuste u rukama vlasnika govorilo se i da imaju viši prag osećaja bola od ostalih rasa. Priča je potekla od uzgajivača čiju je skotnu mačku Džozefinu 1960. godine pregazio automobil. Vlasnica je tvrdila da je mačka danima ležala polumrtva kraj puta, dok je nisu našli i odveli na kliniku, a da su tamo veterinari nešto petljali s njenim genima. Po povratku sa klinike Džozefina je omacila gomilu potomaka i svi su navodno bili, za razliku od ranijih okota, veoma mirni, opušteni i nisu osećali bol. Stručnjaci, međutim, objašnjavaju da se one u rukama ne opuštaju zbog genetskog poremećaja, već zato što beskrajno veruju vlasnicima.
Druga tema trebalo je da bude "Mačja depresija", a povod je sledeći: Jelena Grujić nedavno je zamolila prijatelje da dok je ona na putu čuvaju njenu Slobodanku. Inače buckasta maca, odmah je prestala da jede i nastavila tek 20 dana kasnije kada se Jelena vratila (mnogo ranije nego što je planirala). Veterinar je utvrdio da je mačka patila od depresije i da bi sa štrajkom terala sve dok situacija ne postane kritična, a onda bi ipak počela da jede. Jelena napominje da se o mačjim psihološkim problemima kod nas veoma malo govori i zna, i da bi zato ova tema bila korisno štivo za vlasnike i ljubitelje mačaka.
Na spisku su se našle i priče o udomljavanju mačaka. Slede izvodi iz ispovesti Jovane Gligorijević, čija je porodica primila dve mačke i jednog psa: "Srećko sijamac
je došao kod nas sam, neko ga je verovatno izbacio iz kuće. Ušunjao se u naš ulaz, i kada je mama otvorila vrata od stana, on je utrčao i ostao. Bio je mršav i ofucan. Imao je oko šest meseci. U početku je bio stidljiv i povučen, a onda se razgoropadio. Voli da grize moje nožne prste, a drugima to ne radi… Prošlog proleća je upoznao Psiha. Psiho je običan tarabaš, ali je najumiljatija mačka na svetu. Ime je dobio jer se pentrao po prozorima i balkonskim vratima, špijunirao nas, voajerisao i krmaukao sve dok nismo odlučili da ga usvojimo. Postao je dvorišna mačka kojoj smo povremeno bacali hranu, a u kuću ga je uveo Srećko. Zauzvrat, Psiho je Srećka naučio kako da se penje po drveću i zavlači po komšijskim dvorištima a, pošto je dobar drug, povremeno mu donese miša ili goluba, jednom i celog fazana, ali se Srećko koji jede samo granule, od toga užasava i beži glavom bez obzira… Psiho može da jede do iznemoglosti, pa posle povraća po dnevnoj sobi. Srećko, koji je prilično namćorast i svojeglav, ima jednu divnu osobinu: kad je neko od nas bolestan, zakopa se pored bolesnika i ne mrda danima, ne jede, ne pije vodu i deluje mnogo tužno…"
Kao pikanteriju planirali smo i tekst o gej mačorima, ali je autor tvrdio da će ga se porodica odreći ukoliko se pročuje o seksualnoj orijentaciji njihovog mezimca. Umesto toga, potpisnik ovog teksta planirao je da na to mesto stavi malu zbirku saveta za vlasnike: Odvići mačku od grebanja nameštaja 1 i 2, Ostati vitka i nakon sterilizacije, Umesto budilnika – nabavite mačku, Lečenje rana i ožiljaka, Ne dozvolite da vam različiti stavovi o vaspitavanju ljubimca rasture vezu, Mačja pakost, Mačja ljubomora, Mačje foliranje itd.
To nije sve što smo želeli da kažemo. Ovo je samo kratko objašnjenje o tome zašto "Vreme mačaka" ipak jednog dana treba da osvane u novinama. Po redakciji, međutim, kruže glasine da je razlog za neuspeh projekta zapravo lobiranje jednog kolege za koga pouzdano znamo da noću sa prozora na Neimaru mačke gađa – petardama.
Guta
Lična karta:
Ime: Dragutin Šumonja Ćirić
Datum rođenja: 30. maj 2001.
Znak u horoskopu: blizanac (kineski: budala)
Ovo je priča o tome kako je od jedne male slatke narandžaste pufne sa dva velika ćilibarska okceta, majušnim repićem i mekanim belim kovrdžavim stomačićem nastao ovaj debeli konj sa večito prljavim šapama, musavom njuškom i dahom od onoga što je tog jutra jeo…
Marta Šumonja Ćirić
(nastavak u dodatku “Vreme mačaka”)
Priča o Maši
(Slika – SA KRUNOM, BEZ KOMENTARA: Maša)
Maša je u našu kuću došla devedesetih godina iz plemenitog legla, od majke belo-sive sijamke sa Dorćola i oca sijamca iz Vojvodine, potomka loze ovenčane CACIB trofejima. Maca je ime dobila po jednoj kočopernoj, egzotičnoj osobi ženskog pola otmenog držanja, koja “ne da na sebe” i zariva kandže u meso protivnika svako malo. Verovala sam da su takve i sijamske mačke – prave zlice koje samo čekaju priliku da naprave neku pakost.
Maša je detinjstvo provela viseći na zavesama, oštrila je kandže na fotelji, kačila se na farmerke kad je gladna, prela u krilu uveče… Naučila je kućni red i stekla originalne higijenske navike (videti sliku).
Sigurno će se propakostiti kad joj krzno posivi i dobije preteći izgled, bila sam ubeđena.
Prve anegdote vezane su za izbor Mašinog partnera. Prvi put nije uspelo zato što komšija Laki, tamnobraon sijamac u čijoj je kući provela tri dana, nije podnosio da ona petlja (i jede!) po njegovim posudicama sa hranom. Incident posle kog smo Lakija otpisali za sva vremena zbio se kada se Maša usudila da dremne na njegovoj omiljenoj polici u ormanu. Svetlana, Lakijeva gazdarica, kaže da je “letelo krzno” na sve strane, posle čega se moja ljubimica sva u ranama vratila kući. Danima posle toga u neverici je “prepričavala” šta joj se desilo… Srećom, ubrzo se pojavio dobrica Gligorije sa Crvenog krsta, ljubavno gnezdo svili su u našoj kući i kroz dva meseca bi potomstvo: Japanac, Džoni i mala Maša.
Tri mačeta, rasulo. Nakon što je celu jednu noć provela u vaspitnoj misiji, Maša je jednog jutra ponosno izvela svoje potomstvo u šetnju po stanu – ide prvo ona, mladunci za njom, Japanac izleti ispred, Maša ga zvicne šapom i vrati u kolonu sve dok nije naučio da maršira s propisnim odstojanjem. Sve je to trajalo kratko, ali dovoljno dugo da ostanemo zatečeni efikasnošću mačje pedagogije.
Najteže je bilo razdeliti mačiće s obzirom na opšteprihvaćeno mišljenje da su sijamke neki đavoli iz pakla. Dali smo oglas da poklanjamo mačiće, ali niko nije hteo da ih uzme, čim čuju da su sijamke u pitanju, počnu da vrdaju, kažu “javićemo se” i do viđenja. Ipak, našlo se neko dvoje dece i odvedoše malu Mašu, Džoni je otišao na Vračar kod prijateljice Gliginog gazde, a Japanac je najduže ostao, sve dok ga nije odvela jedna fina gospođa (koja je posle htela da ga vrati dva puta – prvi put zbog pocepanih zavesa, a drugi put zbog zdravstvenih problema. Završio je jadničak na Jabuci, kod neke gospođine tetke. Njegova sudbina najviše me muči.) Ako neko zna nešto o Japancu i ostalim mačićima, neka mi javi na redakcijski mejl.
Sa četiri godine Mašino telo je dobilo sivkastu boju, a maska oko očiju nekako se proširila zbog čega je izgledala kao nindža na foto-negativu. Poprimila je zastrašujući izgled, dakako, ali nikako da postane ćudljiva, nervozna, ujedljiva. Prezirala je strance, naročito one koji na brzinu pokušavaju da je šarmiraju ili, ne daj bože, da je maze kao da je ona kakva uličarka. Bilo joj je dobro, život ju je mazio. Postale smo bliske i nekako mi se činilo da je znam od ranije, možda iz prethodnog života.
Da je bila u šoku kad je u kuću došlo štene Uki, mešanac maltezera i terijera, malo je reći. Bila je preneražena, zbunjena, prestala je da prede, živela je dva meseca ispod kreveta. Kad je lajavi krelac počeo veselo da vrti repom, shvatila je da on nije neka strašna zver. Posle joj je bilo jasno i da je taj prpošni čupavac mnogo manje pametan od nje, prešla je u ofanzivu i odnosi su namah bili regulisani. Ona je kraljica, a on vazal – ona može da se penje na krevet, a on ne može. Opet je počela da prede shvativši da promena ne mora nužno da bude strašna, i da ima s kim da se igra “nindža se šunja, a tupan zbunjeno gleda”, “penjem se na komodu, a glupan laje ko lud”, i drugih igara.
I taman kada je opet postalo uobičajeno fino dosadno, bez većih stresova (došla su bolja vremena, pa su i ukućani postali veseliji), Maša je opet morala da menja svoje navike zbog ljudskog mladunčeta. Kad se beba uselila, Maša se nečujno popela u njen krevetac i dugo je njuškala. Sve joj je bilo jasno. Moraćemo da kupimo veći stan.
Preselili smo se, Uki je ostao u starom stanu da čuva baku. Nije da joj je mnogo nedostajao, konačno nije morala da deli teritoriju sa drugim ljubimcima. Uostalom, i prioriteti su se promenili, sad neko drugi puzi po kući. Maša je Seleni dozvoljavala da je vuče čak i za rep, nije je grebala niti frktala na nju. Nije baš bila oduševljena zbog te gnjavaže od koje nije umela da se odbrani, ali je shvatila da nije uputno biti u lošim odnosima sa tim stvorom. Kako je vreme prolazilo, Maši se devojčica dopala, naročito noću kad može na miru da spava na njenom malom, toplom telu. Bez komentara je podnosila da bude princeza sa krunom na glavi, šljaštećom ogrlicom oko vrata i balskom haljinom – pa, dete je tako srećno.
Drugo roditeljstvo naročito je počelo da joj prija sada, kad je dete pošlo u školu. Najzad može na miru da dremucka na toplom radijatoru i da je niko ne smara. Lajavi krelac Uki uskoro dolazi u goste, jelka je okićena, a neko je okačio mnoštvo šarenih ukrasa da se maca malo poigra. Život je lep.
*
Maša danas ima četrnaest godina, lepa je kao i prvog dana, sa zvezdicama u nebesko-plavim očima. Njeno krzno je potamnelo, stomak više nije zategnut, još može da šeta po simsu ali joj sve teže ide. Malo je podetinjila, pa često stoji pored posudice sa hranom i čeka da je neko mazi dok jede.
I dalje svako jutro “pije kafu” s nama, udobno smeštena na novinama koje upravo čitamo, sedi tik ispred kompjuterskog monitora kad neko pokušava da radi, noću pokušava da obori sliku kako bi probudila gazdaricu da joj servira rani jutarnji obrok. Pati kad negde otputujemo, ljuti se i okreće nam leđa kad se vratimo. Uveče oko deset sati postaje nervozna kad dete nije u krevetu.
I još nešto. Čak ni ovako matora, nije se propakostila. Moja Maša, koju često predstavljam kao “ćerku iz prvog braka”.
Biljana Vasić
O mačjem bezobrazluku
(Slika – VIŠESTRUKA LAŽNA TRUDNICA: Cici)
Ovako je bilo: najprije se tražio mačor, pa se ispostavilo da gazde kartuzijskog pastuha traže curu s pedigreom, kao da će nam plaćati alimentaciju kad se naša Cici omaci. Srećom, naišla je Jelena pa je isprovodadžisala Enca, umiljatog i sjajnog mačjeg zeta. Tu ne treba duljiti: stvar je trajala četiri dana, počela je frktanjem, onda je popustila na Encovo udvaranje i mrmrkanje, a da je stvar obavljena imali smo i dokaze, snimke (mobilnim telefonom) da ju je zaskočio triput, na frižideru, na naslonu od fotelje i još negdje, ne sjećam se (a neće mi se gnjaviti Encove ukućane, Jovanu i Željka, u ove praznične dane).
Kad smo se te četvrte večeri pojavili kod njih, Cici je ušla u svoj plastični “transporter”, jasno pokazavši da ona hoće kući i da je dosta bilo te švaleracije. I onda je počela njena mačja promjena – ponašala se kao prava gospođa trudna mačka, jela je kao mećava, mazila se nenormalno, prela non-stop i spavala čak i više od 16 sati, koliko kažu da je u redu. Mi, njene velike mačke u njenom posjedu i sluge, montirali smo joj kartonsku kutiju, unutra ubacili peškire i sve nekakve mekane krpice (kad dođe vrijeme da bude zaštićena i utopljena), obijali pet-šopove u potrazi za mačjim vitaminima i naravno, okružili se silnom literaturom o mačjoj trudnoći. U tih devet tjedana (63 dana), koliko je kao bila trudna, dovukli smo i veterinarku Olgu, kojoj se naša Cici prepredeno, za razliku od ranijih susreta, nije dala u ruke, ali je Olga kao i mi ocijenila da se maca “popravila” i da se ponaša tipično za trudnicu. Na ultrazvuk, jedini pouzdan način za dijagnosticiranje trudnoće, nismo ju htjeli voditi; nema smisla traumatizirati trudnicu još jednim izlaskom iz topline doma.
I tako smo mi stalno pažljivo mazili i pipkali našu Cici i činilo nam se da se u njenom stomačiću nešto mrda i čekali mačiće i pitali se kakvi će biti, sivi sa očima boje jantara kao ona ili zelenim očima kao zet Enco, ili će nam njihovi “nečisti” geni donijeti i neke druge kombinacije.
Točno 63. dana od mačje koncepcije, kako smo računali na sve načine – jedino nam je ona dječja brojalica falila – naša Cici se izvukla iz svoje kutije i kao da ništa nije bilo počela se ponašati isto kao i prije navodne trudnoće, skakati za muhama i nervirati se zbog ptičurina koje lete kraj naših prozora, maziti se kad je njoj ćeif i reći “h” kad joj nije do toga.
Lažna trudnoća, rekli su stručnjaci, a i literatura koju smo iščitali.
Probala je to i godinu nakon toga. Opet je glumatala po povratku od Enca, ali mi ovoga puta nismo nasjeli baš sasvim, iako smo se baš nadali. Ovoga puta nije čekala 63 dana, nakon otprilike mjesec je počela mrmrkati onako baš jako i bilo je jasno da je na djelu ne trudnoća, već nova faza tjeranja.
Sad opet čekamo februar i odgovor na pitanja dokle seže mačji bezobrazluk i kakvi bi bili ili kako će – još gledamo s optimizmom u budućnost – izgledati “encocicijevski” mačići.
Tatjana Tagirov
