Uz mnogo drugih datuma kada različiti narodi na svetu slave Novu godinu, nekako se najlogičnijim čini dan kada to čine Iranci. Iranska Nova godina, No ruz (na persijskom "novi dan"), počinje kada i proleće, 21. marta. U moru verskih i državno-revolucionarnih praznika, po čijem broju je Iran nezvanični svetski šampion, No ruz je najvažniji datum.

Očekivalo bi se da je u zemlji koju u zapadnom svetu bije glas da je leglo islamskog ekstremizma i fanatizma najveći praznik tesno povezan sa religijom. To i jeste tačno, samo što ta religija nije islam, već zoroasterizam, koji je na prostoru Persije bio dominantan pre dolaska arapskih osvajača. Osim toga, opuštenost i hedonizam koji prate višenedeljno proslavljanje Nove godine odudaraju od slike krute teokratske države koja o Iranu postoji u ostatku sveta.

Kao i svuda, potrošačka groznica raste danima pre praznika. Na sve strane se mahnito kupuje, radno vreme bazara i prodavnica, koje u Iranu i onako nije fiksno, produžava se dok ima mušterija. Kroz ulice teheranskog bazara, najvećeg u zemlji, skoro je nemoguće proći. Iz buke koja se prelivala pod svodovima bazara jedva se probio glas prodavca petardi koji je uz smeh dobacio: "Kupite ovu gospodine, prava iranska atomska bomba!" Nema nervoze zbog gužvi, svi problemi i brige zbog siromaštva, strah od rata i sankcija potiskuju se za vreme praznika.

Najava No ruza je i poslednja sreda pre Nove godine. Tada se slavi praznik koji takođe vodi poreklo od zoroasterijanaca. Ljudi zapale sedam vatri koje preskaču verujući da tako teraju demone i svo zlo koje se u njima nakupilo preko godine. Dok preskaču plamen, pevaju mu: "Moja žuta boja je tvoja, a tvoje crvenilo je moje", zato što je žuta boja simbol bolesti i nesreće, a crvena zdravlja i radosti. U noći koju prosecaju plamenovi, eksplozije petardi i ostalih pirotehničkih sredstava neodoljivo podsećaju na naše novogodišnje proslave.

Nekoliko dana pre same Nove godine, izgleda kao da se čitav Iran pokrenuo. Običaj je da se No ruz dočeka sa porodicom, pa se većina Iranaca vraća u svoja rodna sela ili gradove. Iz Teherana se tada izlazi satima, u beskrajnim automobilskim kolonama. Za razliku od drugih velikih gradova, Teheran gotovo potpuno opusti za vreme praznika, pa i stranci koji ovde žive mogu opušteno da sednu u svoje automobile. U ostatku godine, po ulicama se kreće više od dva miliona automobila, kamiona, autobusa i motocikala, a vozi se, na prvi pogled, bez ikakvih pravila. Većina stranaca zato ulice i putne pravce u prvih šest meseci svog boravka upoznaje u gluvo doba noći, kada se saobraćaj koliko-toliko proredi.



Praznična groznica raste sve do 21. marta. Međutim, za razliku od proslava u drugim delovima sveta gde je sam čas dolaska nove godine i trenutak najveće euforije, prva prolećna noć je u Iranu trenutak smiraja. Restorani i prodavnice se zatvaraju, nezemaljski mir se širi ulicama. Čini se kao da cela zemlja počinje usporeno i tiho da diše. Novogodišnja noć je jedna od retkih prilika kada se stranac može osetiti usamljen u Iranu. U normalnim okolnostima, pozivi u kućne posete i druženje pristižu sa svih strana, ali tu noć Iranci provode u svojim domovima, sa porodicama.

Desetak stranaca se skupilo na krovu hotela ‘Silk roud’ u gradu Jazdu, u prazničnoj martovskoj noći prošle godine. Privukla ih je vatra u napola presečenom buretu koju je delovima starog nameštaja održavao Sebastijan, Holanđanin iz Amsterdama, suvlasnik hotela. Sebastijan je prošao kroz Jazd na svom putu za Indiju, da bi se nekoliko godina kasnije vratio i u njemu ostao da živi. Vatra nije imala simboličko značenje, upaljena je zbog noćne studeni koja je iz pustinje strujala preko krovova Jazda. Goste hotela su činili putnici iz mnogih zemalja koje spadaju u ono što se zove zapadni svet, zajedničko im je bilo to što su Azijom putovali u svojoj režiji. Predstavnici nekadašnje Jugoslavije bili su najbrojniji. Osim dvojice stanovnika Srbije, u neko doba noći pojavile su se i tri Slovenke.

Sebastijan i dvoje iranskih prijatelja nameštali su delove iranske novogodišnje trpeze. Ta trpeza nije bila tako bogata kao u iranskim kućama, ali na njoj se našlo sedam tradicionalnih predmeta čija imena na persijskom počinju na S – jabuka, zelena trava, sirće, zlatni novčić, beli luk, ofarbana jaja, ogledalo koje će narednu godinu učiniti svetlom … Dok je hladnoća terala prisutne sve bliže buretu punom žara, praznični koncert držao je Ahmed. Pošto je odsvirao poslednje taktove Betovenove Ode Radosti, odložio je svoju tamburu i rekao: "Sada moram da idem kod mojih."

Kada se završilo odbrojavanje na Radio Teheranu, u 3.37 sati ujutru glas spikera je svečano objavio da je počela nova, 1386. godina. Nazdravilo se Baltikom, ruskim bezalkoholnim pivom. U gotovo pobožnoj tišini, posle nekog vremena je kroz plavičastu svetlost u kojoj su lebdeli minareti Džamije petka odjeknuo poziv na jutarnju molitvu: "Alaaaaahu Ekber!"

Dok se prva zora nove godine s mukom probijala kroz tamu, ulicom su promakle senke porodice sa decom koja se vraćala sa čestitanja u kući rođaka ili prijatelja. Pozdrav "Srećna Nova godina" sledio je horski odgovor: "I vama srećna Nova godina", uz iznenađeno dečje mrmljanje: "Pa to su stranci!" Posle nekoliko trenutaka čuo sam brzi topot koraka iza sebe. Kada sam se okrenuo, dečak mi je gurnuo u ruke nekoliko kolača, a onda trkom pobegao niz ulicu.

Frenetično putovanje po zemlji nastavlja se već prvog dana nove godine. Iako se No ruz zvanično slavi pet dana, većina Iranaca uzima dvonedeljni odmor i kreće u posetu rođacima i prijateljima. Beskrajne reke putnika zapljusnu svaki kutak Irana. Drumovima se kotrljaju milioni automobila, od najnovijih džipova do oronulih "pejkana" (domaći auto, neka vrsta iranskog "juga"). Ako se desi da padne kiša, prizori pored puteva podsećaju na bojno polje – nizovi prevrnutih automobila, hitna pomoć, mrtvi i povređeni. Desi se i da se zbog gužvi na nekoliko dana zatvore svi putevi koji preko planinskog lanca Alborz vode od Teherana do Kaspijskog mora. Hoteli su, naravno, prepuni, pa se putnici snalaze na različite načine. Najprodavanija roba u vreme praznika su šatori koji se postavljaju na svim mogućim mestima, često i na pločniku ispred hotela ili neke državne institucije.

Višenedeljna proslava završava se trinaestog dana posle nove godine. Tog dana, poznatog kao Sizdah bedar, Iranci napuštaju gradove i odlaze na piknik u prirodu. Ko to ne uradi, rizikuje da ga cele godine prati maler. Na izletima neudate devojke ostavljaju kolače u travu ili bacaju travu i žito u reku uz reči: "Iduće godine ovog dana bila udata", dok neoženjeni momci stoje sa strane i gledaju.

U okolini grada Zenđana, prošlogodišnji Sizdah bedar nije bio naklonjen izletnicima, uglavnom Azerima koji naseljavaju taj deo Irana. Sa planina je duvao ledeni vetar, noseći miris skorašnjeg snega i terajući ljude u šatore. Nove generacije se, međutim, nisu dale omesti. Ko će sledeći praznik dočekati u braku, očigledno je mnogo više zavisilo od mobilnih telefona kojima su flertovali razmenjujući SMS poruke, nego od magijskih kolača, žita i trave bačenih u reku.