– Nije valjda da si joj to rekla?

– Ne, nisam imala srca. Odrasli su tako osetljivi.

Dvoje tinejdžera koji pišu zajednički roman u knjizi Sonje Ćirić Naša sjajna igra diskutuju na jednom mestu o Prvoj Rečenici, Tolstojevoj u Ani Karenjini, i o tome kako je teško odabrati tu prvu a pravu, onu po kojoj se prepoznaju majstori. I to nije jedini njihov dijalog koji ih odmiče od predstave kakvu najčešće imamo o deci njihovih godina. Sonja Ćirić svojim likovima daje veliku kreativnu slobodu i prostor za bivanje, onakav iz kakvog najčešće poniču izvanredni a nažalost u našem društvu najčešće nevidljivi ljudi.

Verovatno da je najvažnije bilo ovaj tekst zapravo početi informacijama, takvim da je Naša sjajna igra treći roman Sonje Ćirić, inače novinarke "Vremena", a da je drugi po redu koji je posvećen deci, i drugi koji je objavljen u Narodnoj knjizi. Dva prethodna romana Prilagođavanje je bele boje (2002) i Jedva čekam sutra (2004) morala su da se dogode pre Naše sjajne igre, i da se u njemu razreše dileme i pitanja jednog užeg fokusa, a da to ne znači da su lišena univerzalnosti. Naprotiv, nema univerzalnije teme od porodice, koja je glavna preokupacija Sonje Ćirić. To bavljenje unutrašnjim odnosima jedne porodice moralo je da se dogodi u prethodnim knjigama, da bi priča mogla da ide dalje i da se proširi na temu više različitih porodica pa i generacija, njihovih odnosa i tog večnog pitanja u šta zapravo ulažemo kad ulažemo u dete. Isto tako, ova najnovija knjiga Sonje Ćirić podstiče i na razmišljanje o tome šta je to što svi kao zajednica gubimo, ako samo neki od roditelja koji je čine propuste da se ostvare u toj najvažnijoj ulozi.

Da ne bude zabune, Naša sjajna igra je pre svega knjiga za decu; ali to je i knjiga o deci i roditeljima. Ona govori o troje veoma nadarene i sasvim posebne dece (Senka i braća Boris i Igor), koja imaju veliku podršku svojih roditelja. Njihovi talenti se, ipak, ne probijaju tako lako na površinu: deca moraju da se bore za svoj prostor, svako na svoj način.

Senka i Boris su, pretpostavljamo, najbolji prijatelji. Još su premladi da bi razumeli kakva je priroda odnosa koji ih veže. U tom odnosu, međutim, postoji nešto sasvim posebno, i on će biti izvor njihove glavne inspiracije i podsticaja u procesu kreativnog ostvarenja. Iako su to deca sa srećno podeljenim životnim kartama, svako od njih ima svoje nešto, konfuzno i bolno, za koje mi koji to posmatramo sa strane znamo da je neophodno, kao sastojak odrastanja i kao sredstvo učenja.

Za Senku, koja je uvek i u svemu najbolja, to su ljubomorne drugarice iz muzičke škole čije razumevanje i pohvale su za nju možda najpotrebnije. Za Borisa, to je rivalitet sa starijim bratom Igorom, za kojeg prečesto čuje da je "najtalentovaniji".

Senka dolazi na "genijalnu ideju" da zajedno sa Borisom napiše knjigu, "zato što jedino dete može da zna šta deca hoće i vole da čitaju". Odlučuju da knjigu pišu pod pseudonimom da "izdavači ne bi odbacili knjigu zato što ju je napisalo dete", a Senka uostalom podseća Borisa i da oni zajedno imaju godina koliko jedna odrasla osoba, pa tako "laž prestaje da bude laž". I počinje igra: nove i nove delove priče jedno drugom šalju mejlom, a priča koju pričaju postaje njihov način da razumeju ono što im se svakodnevno događa, emocije koje prate te događaje i promene koje će uslediti.

A tu su i roditelji, čiji likovi donose obrise društva i vremena, i koji različito razumeju ulogu svoje dece. Na isti način na koji su refleksija društvenog okruženja (zajedno sa još par naznačenih likova nastavnica), oni su ujedno i glavna brana između njega i sveta svoje dece. Kao da je najdalja instanca do koje deca smeju da idu u ovoj, a i u prethodnoj knjizi Sonje Ćirić, tek njihova porodica, i vrlo oprezno, škola.

U toj odbrani dečje stvarnosti od nekog sveta o kojem tek slutimo, leži i ključni razlog zbog kojeg je ovde reč o knjizi za decu. Iako Senka i Boris (i Igor) govore kao odrasli, promišljaju odnose i probleme rečnikom i iskustvom starijih od sebe, ili pišu priče i prave kolažne stripove posle ponoći, oni su ipak deca. U svetu Sonje Ćirić deci su dozvoljene dileme i rečnik odraslih, jer to prosto nisu bilo kakva deca. Sonja Ćirić piše o deci koja su kreativna i slobodna, i pre svega misleća deca, onakva kakva se lako razvijaju iz pozitivnog porodičnog podsticaja i ohrabrenja, a u susret dostupnom mnoštvu od kojeg su, pišući romane i crtajući stripove, oni već unapred štrpnuli.

Upravo zbog takvog narativa o najboljem što se može dobiti od dece, a uz vrlo lepe ilustracije Radivoja Bogičevića, koje su pravi jugoslovenski vintage, ovo je i knjiga za roditelje iz koje lepo mogu da uče o veštini podizanja nevidljive armature kao dragocenog oslonca svakog mladog života.