CILJEVI: Srbija se nalazi na periferiji svetskog sistema. Njen periferni položaj uslovljen je mestom u globalnoj podeli rada. Više od dve trećine srpskog izvoza čine sirovine i repromaterijal. Nema prečeg strateškog cilja od promene ove nepovoljne proizvodne strukture. Bazirajući svoje prihode na eksploataciji resursa, Srbija lagano pili granu na kojoj sedi. Ukoliko se kormilo ne okrene u pravcu uključivanja srpske privrede u globalne tokove kroz proizvodnju i plasiranje proizvoda visoke vrednosti u čijoj strukturi dominiraju znanje i informacije, generacija koja dolazi biće suočena sa pauperizacijom neslućenih razmera. Prirodni resursi su ograničeni i podležu zakonu opadajućih prinosa, znanje je, s druge strane, neograničeno i pod određenim uslovima dostupno svima, a posebno mladim ljudima.

Ma šta se dogodilo sa sistemom međunarodnih odnosa u narednim decenijama, odnosno ma gde bio njegov centar, ova hijerarhija proizvodnih pozicija ostaće nepromenjena. Na dnu će biti one zemlje i regioni koje svoje prihode baziraju na prirodnim resursima, na vrhu one koje proizvode robe i nude usluge zasnovane na visokoj tehnologiji. Globalizacija omogućava da kompanije koje se bave ovom vrstom proizvodnje svoju delatnost lociraju u bilo kom delu zemaljske kugle. Da li će to učiniti u Srbiji zavisi, pre svega, od kvaliteta radne snage, razvijenosti infrastrukture i političke stabilnosti regiona.

INTEGRACIJE: Srbija će, ukoliko se ništa bitnije ne promeni u strategiji proširenja EU, postati njena članica sredinom naredne decenije. Međutim, mnogo važnije od toga su regionalne integracije. Poziciju Srbije u svetu, pa ni u okviru EU, nije moguće sagledati van konteksta regiona. Sasvim je moguće da će Srbija postati članica EU čak i ukoliko značajnije ne popravi svoje odnose sa susedima. Međutim, bez regionalne saradnje teško je očekivati da će izmeniti svoju perifernu poziciju. Ni jedna značajna kompanija nije uspela da se pozicionira na svetskom tržištu a da pre toga nije postigla uspeh na unutrašnjem tržištu. Unutrašnje tržište svake pojedine zemlje u regionu je nedovoljno za bilo kakvu značajniju akumulaciju i s njom povezan razvoj malih i srednjih preduzeća. Nedovoljno jasno izražena svest o toj činjenici uslovljava sporost i nedoslednost u regionalnim integracijama. Državocentrični pogled na razvoj cementira periferijsku poziciju privreda svih zemalja u regionu. Kultura zavisnosti koja potencira razvoj bilateralnih odnosa sa moćnijim akterima na svetskoj sceni samo doprinosi smanjenju šansi da se negativna spirala zaustavi. Očekivanja da će Brisel, Vašington, Moskva ili, u poslednje vreme sve češće pominjani Peking rešiti problem zaostalosti regiona ili bilo koje zemlje u regionu, rašće proporcionalno njihovom ekonomskom propadanju.

SOCIJALNA STRUKTURA: Prema poslednjem popisu gotovo polovina radno sposobnog stanovništva Srbije ima završenu osnovnu školu ili manje od toga. Visokoobrazovani čine manje od deset odsto. Ovakva obrazovna struktura možda bi mogla zadovoljiti potrebe privrede koja se bazira na industrijskoj proizvodnji velikih razmera. Međutim, pretpostavka za razvoj takve proizvodnje je snižavanje nivoa nadnica i životnog standarda na azijski nivo. Iz različitih razloga ovo neće biti preovlađujući scenario razvoja, pre se može očekivati još nepovoljniji scenario koji podrazumeva širenje četvrtog sektora "nikom potrebne radne snage". Socijalna pokretljivost naniže dobiće u tom kontekstu zabrinjavajuće razmere. Ona će biti izraženija tim više što će kanali uzlazne socijalne pokretljivosti, pre svih obrazovanje, postati suženi, a zatvaranje gornjih slojeva postaće još isključivije. Ključno obeležje društvene strukture biće sve oštrija polarizacija. Alternativu ovom scenariju predstavlja širenje kanala socijalne pokretljivosti.

SOCIJALNI PROBLEMI I KONFLIKTI: Marginalizacija i isključenje sve većeg dela stanovništva iz ključnih društvenih tokova izazvaće dva paralelna toka. S jedne strane, povećavaće se broj socijalnih trauma različitih vrsta, a s druge, jačaće trend porasta kriminalnih aktivnosti, odnosno uključivanje sve većeg broja ljudi, ne samo mladih, u kriminalne mreže različitih vrsta.

Bezbednost će postati jedna od ključnih preokupacija viših društvenih slojeva. Potreba za ličnom i imovinskom sigurnošću dovešće do povećane prostorne segregacije. Pojava ekskluzivnih rezidencijalnih zona predstavljaće dominantan trend u stambenoj izgradnji, a usluge u oblasti bezbednosti jedna od najprofitabilnijih delatnosti.

Socijalni konflikti većih razmera, međutim, biće amortizovani stukturalno – sve većom atomizacijom stanovništva, i politički – jačanjem desnih pokreta u kojima će sve veću ulogu imati populistički nadahnuti lideri. Treba, ipak, očekivati sve više neartikulisanih urbanih protesta koji će često imati nasilni karakter kao izraz ispoljavanja nagomilane negativne energije.

DEMOGRAFSKI TRENDOVI: Depopulizacija će se nastaviti, a predviđanja demografa ukazuju da će ukupna populacija Srbije 2025. opasti na oko sedam miliona. Pokušaji da se zaustave migracije iz sela u gradove biće neuspešni uprkos sve lošijem kvalitetu života u gradovima. Osnovni razlog predstavljaće još lošiji uslovi života na selu. Mada će migratorni pritisak ka razvijenijim područjima sveta biti sve izraženiji, suprotstavljaće mu se različiti oblici migratornog protekcionizama, a kanali prostorne pokretljivosti biće otvoreni samo za visokoobrazovane.

DRŽAVA: Pritisak građana na državu da pomogne u rešavanju njihovih problema biće sve veći. Njena sposobnost da udovolji tim zahtevima biće, međutim, sve manja. Različite institucionalne reforme predstavljaće epicentar državnih aktivnosti. Većina reformi sprovodiće se sa ciljem da se sve promeni kako bi sve ostalo isto. U osnovi objašnjenja ove nemoći državnih struktura nalazi se Belovo zapažanje da je država postala suviše mala da bi rešavala velike probleme čovečanstva i suviše velika da bi rešavala male probleme građana. Ipak, represivna moć države neće slabiti, naprotiv. Otuda će veliku opasnost za poredak predstavljati zaposedanje ključnih državnih institucija od strane ekstremnih političkih grupacija.

Državne sinekure ostaće značajan motivacioni faktor za učešće u političkom životu, a korupcija zasnovana na povezanosti privatnog sektora i državnih institucija, uprkos povremenim i možda sve brutalnijim političkim akcijama, biće sve veća. Svoj legitimitet država će zasnivati delom na represivnoj ulozi u održanju kakvog-takvog reda, a delom na rešavanju problema koje će sama stvarati ili otvarati u odnosima sa drugim državama. U tom svetlu, rešenje problema Kosova ostaće još dugo na dnevnom redu.

KLJUČNI AKTERI: Uprkos nastojanju države da utiče na društvena zbivanja, doći će do sve većeg odvajanja između nje i društva. Marginalizovana masa stanovništva sve više će se isključivati iz institucionalnih aktivnosti, a privilegovani slojevi stanovništva tražiće alternativne načine sopstvenog organizovanja i ispoljavanja svojih interesa. Sredstva prikupljena od poreza biće dominantno usmeravana u resore bezbednosti, a razvojne i socijalne politike nakon priključenja EU biće prepuštene evropskim institucijama. Ukoliko se proces evropskih integracija iz bilo kog razloga osujeti, obe ove dimenzije biće prepuštene različitim fondacijama i strategijama zasnovanim na samoorganizovanju.

KULTURA I VREDNOSTI: Sve veća društvena raslojenost i sve veća potreba za ispoljavanjem specifičnih vrednosti vodiće sve izraženijoj kulturnoj diverzifikaciji koja će se očitovati u bujanju različitih supkultura. Uprkos sve izraženijoj kulturnoj različitosti stepen tolerancije između pojedinih supkulturnih grupa biće sve manji. Pripadnici nižih društvenih slojeva težiće zaposedanju lokalnih prostora, a za pripadnike viših slojeva ključni princip organizovanja zasnivaće se na deteritorijalizaciji aktivnosti i povezivanju sa sebi sličnima nezavisno od teritorijalnih okvira. Dominantna geokultura koju će prenositi lokalna mejnstrim intelektualna i medijska elita klackaće se između liberalne i neokonzervativne retorike, već u zavisnosti od promenjivih ciklusa finansijskih kretanja koja će se ritmički pomerati od neobuzdanog zaduživanja do "stezanja kaiša".

U osnovi, Srbija će u narednom periodu pratiti globalne trendove. Svaki pokušaj da im se još jednom samostalno suprotstavi mogao bi rezultirati iračkim scenarijom sa nesagledivim posledicama. Od sposobnosti i spremnosti njene političke elite neće zavisiti ništa što bi strukturalno moglo da promeni postojeće odnose. Uprkos tehnološkom razvoju koji pruža mogućnost da ogromna većina ljudi na planeti živi pristojnim životom, da radi manje a živi bolje, postojeći odnosi čine da stvar izgleda sasvim drugačije. Na njih, međutim, neće uticati ni elite najmoćnijih država. Ipak, ono što bi od srpske i elita susednih zemalja moglo zavisiti jeste razmer ljudi koji će na ovim prostorima okusiti slast, odnosno bedu ovozemaljskog života. Politika je nezamisliva ako nije vođena utopijskim težnjama, ali je istovremeno stvar brojeva.